Providna privatizacija >

Trgovina dijamantima

Pitanjem "Kakva je sličnost i koje su razlike između Johanesburga i Zrenjanina?" ne počinje neki novi vic o Lali, već uporedna priča o jednoj transparentnoj i jednoj neprovidnoj "privatizaciji" – priča u kojoj na jednoj strani ima mnogo jasnih odgovora, a na drugoj ima samo mnogo pitanja bez odgovora. Ono što ove dve priče povezuje to su dijamanti i neke sličnosti oko uloge režisera u ekonomskim predstavama o kojima je reč

Upravo ovih dana, u Južnoj Africi je tema dana prodaja De Beersove kompanije dijamanata (Beers Consolidated Mines Ltd.) konzorcijumu DB Investments za 18.7 milijardi dolara, a pošto je ova najveća svetska dijamantska firma znatnim delom neka vrsta javne svojine (public company), po osnovu ove transakcije devizne rezerve JAR-a biće povećane za 3,5 milijardi dolara. Kupac je dobro poznat – pa je javnost ove države precizno obaveštena da kupca, DBI sa sedištem u Luksemburgu, kontrolišu Central Holdings Limited (45 odsto) tj. porodica Openhajmer, čuvena u JAR već duže od sto godina, Anglo American plc (45 odsto) i Debswana (10 odsto), kompanija koja je 90 odsto vlasništvo države Bocvane (i 10 odsto samog De Beersa). Celu transakciju prati ogroman publicitet, a bord kompanije koja se prodaje, odnosno "privatizuje", sam je objavio odgovore na čitavu seriju pitanja koja je sam sebi postavio, počevši od onog koje izaziva najviše interesovanja – zašto se odlučio za navedenog kupca? Ipak, cela stvar je raspravljena i na Vrhovnom sudu JAR-a (u utorak 29. maja, u 10 sati po lokalnom vremenu), o čijoj odluci još nemamo vesti, zato što je Niki Openhajmer predsednik i kompanije koja se prodaje i kompanije koja ovu kupuje.

Tu negde, na ovom ne suviše bizarnom detalju – počinje sličnost ove južnoafričke transakcije sa nekadašnjom privatizacijom Industrije ulja Dijamant u Zrenjaninu. Preterano bi, naravno, bilo upoređivati generalnog direktora zrenjaninskog Dijamanta g. Sava Kneževića sa g. Nikijem Openhajmerom, jer mnogi smatraju da naš čovek zasad nije stekao svoju prvu milijardu dolaru, ali se stiče utisak da je možda naš najbogatiji Banaćanin krenuo dobrim putem. Jer, i g. Knežević je, šest godina pre Openhajmera, već izveo sličnu operaciju – da u suštini istovremeno bude i prodavac i kupac jedne iste dijamantske kompanije. Naime, prema "strogo poverljivom" Izveštaju o radu Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja (a koji su kolege iz "Reportera" nedavno objavile in exstenso), proces "transformacije" zrenjaninske fafbike jestivog ulja počeo je još 1991. godine, ali je najveći deo posla izveden 1994. godine. Tada je privatizovano 80 odsto vrednosti Dijamanta (prethodnih 20 odsto je, po "Đinđićevom zakonu" o revalorizaciji prethodne privatizacije izvedene u vreme hiperinflacije, već ocenjeno kao privatni udeo) – i to na maštovit način. Tada je Dijamant banka, koju je g. Knežević osnovao u ime Dijamant uljare (to jest u nju investirao većinski paket akcija), dvadeset sedmorici "odvažnih" akcionara dala kredite na deset godina, sa kamatnom stopom od devet odsto i grejs periodom od jedne godine (zapravo dve, pošto je prvi anuitet pristizao na kraju prve godine početka otplate) – pa su ti zajmoprimci novcem Dijamant banke kupili 62,4 odsto Industrije ulja Dijamant. Tako je 3,3 odsto akcionara kupilo kontrolni paket od 62,4 odsto kapitala zrenjaninske industrije ulja. Spomenuta Komisija za antikorupciju (kojoj se već dve nedelje traži novi predsednik) verovatno je, na predlog ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića (koji je nadležan za zloupotrebe u privatizaciji unutar Komisije), ponudila "legalizaciju" ove operacije tako što je predložila da se "dvadeset sedmorici veličanstvenih" razreže jednokratni porez na ekstradohodak (ako zakon o tom porezu bude usvojen) od šest miliona maraka.

Pa šta tu nije u redu i kakva je tu sličnost između g, Kneževića i g. Openhajmera, pitaće neko.

Pisac ovih redova mora da prizna da ima osnova da tvrdi da je g. Knežević bio uticajan prilikom "privatizacije" zrenjaninskog Dijamanta i da je postao vlasnik paketa akcija svoje firme još u početnoj privatizaciji (kao direktor ove firme) i prilikom osnivanja Dijamant banke (kao prvi čovek glavnog osnivača), ali da nema podatak da li je dotični "menadžer godine" i "menadžer Balkana" (i laureat silesije drugih javnih priznanja u Miloševićevo vreme) kao jedan od vlasnika uljare Dijamant, pa indirektno i Dijamant banke – kasnije postao i dužnik Dijamant banke i da li je kreditom te banke uvećao svoje učešće u uljari Dijamant. Takođe, ni piscu ovih redova, ni "celom Zrenjaninu" nije poznato ni da li su tačne glasine da je među 27 "odvažnih" zajmoprimaca i kupaca Dijamanta i g. Radoman Božović (ili Kulska banka, u kojoj navodno ima uticaja), nekadašnji vojvođanski i srpski premijer i predsednik saveznog parlamenta, mada takvu tvrdnju registruje lokalni list "Zrenjanin" (24. novembra 2000. godine), niti g. Božoviću neko može osporiti građansko pravo da učestvuje u privatizacionim vratolomijama. No, cela ova privatizaciona papazjanija očigledno zahteva odgovore na mnoga pitanja – po načelu transparentnosti za koje se brižljivo zalaže g. Vlahović, srpski ministar za privatizaciju (valjda se to odnosi i na "nasleđene privatizacije", a ne samo na buduće).

Zapravo, pitanja su već postavljena u spomenutom članku kolege Vladimira Raspora. On, naime, pita g Kneževića: kako ste prodavali deonice-akcije? Zašto ste ih prodavali samo u jednom danu od 7 do 7.15 časova? Gde ste objavili da prodajete deonice? Zašto niste penzionerima uljare dodelili broj deonica-akcija prema godinama provedenim na radu u uljari? Gde se Dijamant vodi kao akcionarsko društvo? Koliko akcija imaju sadašnji radnici? Koliko Kulska banka i g Radoman Božović? Koliko Vi i i Vaša najbliža okolina?

Šta je na ovakvu prozivku (koja se u dva navrata ponovila i marta ove godine) odgovorio Upravni odbor Dijamanta u istom listu (6. aprila ove godine)? Gotovo ništa. Izneta je tvrdnja da je sve učinjeno po zakonima koji su važili u vreme preduzetih akcija. Uzgred, Upravni odbor je ocenio da napisi-pitalice "imaju za cilj da mimo zvaničnika preduzeća izazivaju nedoumice i usmerene insinuacije, sa ciljem da se građanstvo dezinformiše, odnosno informiše na pogrešan način" (ne znam zašto me ova ocena, po svojoj marcijalnoj produbljenosti, podseća na primedbu koju je advokat BK uputio "Vremenu" povodom naslovne stranice prošlog broja našeg lista).

Celu stvar začinjava zanimljiva okolnost da su naši dični stručnjaci za privredno pravo u "reformisanoj ekonomiji" u vreme Miloševićeve vladavine "zacrtali" da poslovnu tajnu jednog preduzeća definiše samo preduzeće, te da nisu jasno naglasili da se bar prilikom "transformacije" društvene svojine mora znati u najširem krugu ko je stekao pravo svojine na takozvanom društvenom kapitalu. Zbog te pravne "začkoljice" g. Dragan Tašin, predsednik Privrednog suda, ne dozvoljava da se saznaju imena dvadeset sedmorice koja su na desetogodišnju pozajmicu "kupila" Dijamant (daj bože da i on sam nije u tom krugu – inače nam ode u propast kredibilitet sudstva). Poslednja nada onima koji bi da čuju ko je zapravo gazda uljare Dijamant, sa oko 900 radnika, ostaje ministar Vlahović koji je, indirektno, predlažući porez od šest miliona maraka, već procenio da je neka grupa u ovom poslu smotala profit od preko 6,5 miliona maraka. Naime, njegov lični kredibilet i transparentnost njegovih akcija zavise od transparetnosti ne samo novih već i starih privatizacija.

Onom čitaocu koji je uspeo ponešto da shvati iz gornje priče a zanima ga da se uključi u "severnobanatsku privatizaciju" dodajemo još nekoliko informacija o procesima "svojinske transformacije", koji su otpočeli po starom zakonu. Najvišu procenu vrednosti kapitala u ovom regionu overilo je AD Radijator u Zrenjaninu (35,4 miliona maraka). Zatim slede Toza Marković AD iz Kikinde (17,8 miliona maraka), pa Dijamant-agrar AD iz Zrenjanina (12,6 miliona maraka), itd. Zanimljiva fabrika lekova Jugoremedija d.o.o. iz Zrenjanina procenjena je zvanično na oko 12,4 miliona maraka, a Zrenjaninska pivara na samo 1,6 miliona maraka. Naizgled "niska cena" priznata je i dosta poznatom kikindskom hotelu Narvik – 870.000 maraka. Na koliko je bila procenjena Industrija ulja Dijamant – ne znamo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net