Višak histerije i manjak smisla

Države Balkana po broju novoobolelih i umrlih od korona virusa na milion stanovnika u poslednjih par nedelja zauzimaju vodeća mesta na crnoj evropskoj listi, ali im to ne smeta da se bave poslovima koji bi se, i da nije pandemije, mogli nazvati sumanutim. Usred mračne sadašnjosti, povod za te poslove je uglavnom prošlost, i to ne skorašnja.

Bugarska je odbila da odobri pregovarački okvir o pristupanju Severne Makedonija Evropskoj uniji, tereteći Makedonce pričom da su im jezik i istorija isti kao Bugarima, što bi, valjda, trebalo da priznaju da bi im Bugari dozvolili da uđu u EU. Tako Skoplje još uvek neće početi pregovore sa Briselom, koji će, kako stvari stoje, i kada počnu trajati beskrajno dugo.

Onda je makedonski predsednik Zoran Zaev pokušao da pegla stvari pa je, u retko viđenom izlivu poltronstva i gluposti, praktično potvrdio sve što Bugari tvrde, usput optužio Jugoslaviju da je nasilno razdvojila dva bratska naroda (Bugare i Makedonce), a vrhunac dostigao pričom o bugarskim „administratorima“ u Makedoniji tokom Drugog svetskog rata. Ni to nije bugarskim kolegama bilo dovoljno, pa je, komentarišući pomenutu izjavu, zamenik premijera Bugarske Krasimir Karakačanov rekao da „po starom bugarskom običaju, Bugarinu dolazi pamet sledećeg dana, pa je tako i sa kolegom Zoranom Zaevom“, i da je „zajednička istorija o kojoj je govorio Zaev zapravo bugarska istorija do 1944. godine“.

Odlazeća crnogorska vlast je proterala ambasadora Srbije kao da su, daleko bilo, dve države na rubu rata, i to zbog neke izjave o Podgoričkoj skupštini održanoj pre sto i kusur godina. Srbija je prvo odgovorila, kako to biva u takvim prilikama, proterivanjem ambasadora Crne Gore, potom odluku povukla, a istakla se i Evropska komisija koja je, povodom tog slučaja, naglasila da su dobrosusedski odnosi osnova za napredak zemalja na putu ka članstvu u EU i da „Srbija i Crna Gora dobro napreduju na putu evrointegracija“ (valjda su hteli da kažu da je na tom srpsko-crnogorskom putu sve savršeno, samo da nije proterivanja ambasadora).

Višak histerije i manjak smisla ne odlikuju samo međudržavne odnose, na unutrašnjoj sceni stanje je još gore. Na stranu komšije i njihovi problemi, dok korona u Srbiji divlja a duga, mračna zima tek počinje, u toku je „opoziciono“ i „poziciono“ prepucavanje da li je zdravstveni sistem već pukao, ili je pak „u teškoj i komplikovanoj situaciji, ali napreduje svakog dana“, kako tvrdi predsednik države.

Predsednik teši stanovništvo okovano strahom od epidemije pričama kako je kod nas mnogo bolje nego kod komšija, „samo neće sve to niko ljudima da kaže“, i ređa brojke koje njegovu tvrdnju potkrepljuju, kao da u pitanju nije umiranje i obolevanje ljudi, nego regionalna košarkaška liga u kojoj je Srbija najbolja, pa bi njeni stanovnici trebalo da se zbog toga raduju.

Još dodaje da srpski zdravstveni sistem napreduje zahvaljujući herojima u zdravstvu koji pomažu svoju državu, „za razliku od ovih drugih koji gledaju samo da joj naškode“.

Ti „drugi“ su svi koji ne misle kao on i, naravno, politički protivnici, redom lopovi koji su opljačkali državu. Pa tako barabar sa poplavom vesti o epidemiji ide cunami vesti o imovini braće Đilas, a sudeći po obimu tog cunamija, reklo bi se da su ta braća daleko veći problem za Srbiju od epidemije same.

Pomenuti višak histerije ne manjka ni na „opozicionoj“ strani, ni kada se bavi vlašću, ni kada se bavi sobom. Reklo bi se, po rečniku, da je kraj 1945, a ne 2020. godine. Tako, na primer, lider opozicione partije, komentarišući svoje kolege koje su izašle na prethodne izbore, kaže da s njima nema saradnje jer „onaj koji je izdao jednom, izdaće ponovo“; kada se pominje vlast, mnogi njeni protivnici se gotovo rutinski frljaju „klerofašizmom“, „fašizmom“, „nacizmom“ i „nacističkim metodama“ (opravdanje nije što iste i gore izraze za svoje protivnike mnogo više koristi vlast – ko hoće da je menja, valjda bi trebalo da se od nje što više razlikuje).

Obračune po društvenim mrežama možda je bolje i ne pominjati, tamo se ’45. nikada nije ni završila, višak emotivnosti i histerija su hronične pojave, a rečnika koji baš svakim povodom koristi većina i „protivnika“ i „pristalica“ vlasti zastidela bi se svaka kafana.

Kada smo već kod viška emotivnosti i histerije u javnom prostoru, pojava plakanja i kukanja „uživo“ dobija zabrinjavajuće razmere. Ljudski je plakati, koji god da je povod, ali suze nisu argument, a nekada je elementarno vaspitanje podrazumevalo da se to ne radi javno.

I da, to što i veći deo sveta deluje kao da je ispao iz zgloba nije nikakva uteha, naprotiv.