Dece mi naše!

Jasno je da je slogan tokom neke kampanje samo slogan tokom te kampanje. Ali ako neko krene da osvaja vlast sa izjavom da to radi za našu decu i njihovu budućnost, kao što je to uradio SNS tokom najnovijih izbora, onda to mora i da se ostvari. Znam da će sad neko reči: pa sve što se svaki dan radi, zida i gradi je za budućnost naše dece, što jeste nesporno jer će putevi, bolnice, pa i šoping-molovi i ostale kule doživeti da ih koriste deca čiji su roditelji u junu glasali za SNS, ali je ipak i izgovor da se o sadašnjoj deci, o onome što im svakog dana treba kako bi postala ljudi, i ne misli.

Potvrda pomenute pojave je odluka države da ove godine podrži snimanje samo jednog filma za decu, obnarodovana nedavno, putem rezultata konkursa Filmskog centra Srbije. Kad se snimi, pretpostavljam za najmanje godinu dana, biće to šesti igrani film za decu Srbije u ovom veku! Vredno je navesti makar njihove naslove: Princ od papira u režiji Marka Kostića i Agi i Ema Milutina Petrovića, oba iz 2007, Peti leptir Milorada Milinkovića, Zlogonje Raška Miljkovića, Leto kad sam naučila da letim Radivoja Raše Andrića čije je snimanje završeno nedavno i 1970. Darka Lungulova, pomenuti šesti srpski film za decu 21. veka.

Preciznosti radi, milenijalcima su trenutno dostupna samo prva četiri filma od ovih šest, a oni su, opet preciznosti radi, jedini domaći filmovi ne samo u ovom veku nego od 1988. godine tj. od Čavke Miše Radivojevića! Ovo nije baš zgodan momenat za prisećanje na bolja vremena, ali: prvi jugoslovenski film, Čudotvorni mač Voje Nanovića iz 1950. godine, mogla su da gledaju i deca, a već naredne godine snimljen je prvi dečji film – Kekec, režirao ga je Jože Gale. Zatim su do kraja sedamdesetih redovno snimani filmovi za decu, pa slede pomenuta Čavka i Prve ljubavi Ane Morave Mihaila Vukobratovića, film za decu i odrasle s kraja devedesetih, koji nikad nije završen.

Ne bih sad o onome da su današnja deca buduća publika, niti da je film jedan od najsigurnijih i najkomunikativnijih načina ka saznavanju i spoznavanju, i ostalom što otežava odgovor na pitanje zašto su dugometražni igrani filmovi za decu retki u savremenoj srpskoj kinematografiji. Ali bih o nečemu što se smatra ovdašnjom tekovinom.

Kad garantuje da će nešto što je obećano biti i ostvareno, naš narod kaže „dece mi“, ili „deteta mi moga“. Smatra se da je to jedna od nekoliko naših najjačih zakletvi, da je to reč posle koje nema odstupanja, koja se ne sme prekršiti. Jer kazna je velika. Ekvivalent nekadašnje zakletve je današnji slogan političke partije, trgovinskog lanca ili bilo koji drugi. Međutim, slogan, a naročito političkih partija, ne podrazumeva ispunjenje obećanja, on je samo prazna poruka upotrebljena da se zadovolji obavezni deo kampanje, pa čak i kad se poziva na decu.

Zašto, da li zato što su nam deca manje važna nego što su bila ljudima iz starih vekova koje sledimo tako što im podižemo mnogo ružne spomenike? Da, i zbog toga. Ali biće da je, pre svega, zbog naše deklarativne vlasti koja za decu ima samo reči, a ne i dela. I zbog nas koji smo joj to omogućili.