Štab za lagano i kasno delovanje u krizi

Broj zaraženih korona virusom u danu opasno se približio broju od 6000. U utorak su nam na snagu stupile nove mere, koje predviđaju da većina objekata radi do 21 sat, da svi nosimo maske i držimo distancu. Na snazi je i zabrana okupljanja više od pet ljudi, ali to važi samo za proslave, konferencije, seminare i slično. Kada su te mere donete, bilo je jasno da je došlo do neslaganja političkog i medicinskog dela štaba. No, tad smo bili na oko 3000 zaraženih.

Juče, u sredu 18. novembra, u Srbiji je zvaničan broj zaraženih u danu bio 5613. Krizni štab je zakazao hitnu sednicu, što je i logično. Ali, pazite sad: hitna sednica je u sredu zakazana za petak? Izvinite, molim vas, kako je to hitno? Sa merama, čak i ovim već važećim, kasnimo oko dve nedelje. Dok se oni u petak sastanu, posvađaju, pomire, pa dogovore, dok nove mere, ako ih i bude, stupe na snagu, proći će nekoliko dana. A to znači, ako se nastavi ovaj trend širenja virusa, potencijalnih nekoliko desetina hiljada zaraženih. Zašto se onda krizni štab uopšte zove krizni? Komotno mogu da promene ime u „laganica“ štab.

Britanija, jedna od zemalja koje su se najlošije pokazale u pandemiji, usvojila je pre dva meseca sistem od tri nivoa mera. Ukratko, nivoi zavise od broja zaraženih u određenom delu zemlje. Kada neka oblast stigne do kritičnog broja zaraženih, lokalne vlasti automatski uvode unapred osmišljene mere. Kako se broj povećava, tako se prelazi na sledeći nivo još strožih mera.

Navodim Britaniju samo zato što su se konačno setili da misle unapred. Srbija se od početka ponaša po sistemu „valjda neće nas“, iako po trendovima u okolnim zemljama možemo da vidimo da i te kako hoće i nas.

Na samom početku pandemije imali smo daleko strože mere nego sada, najstrože u Evropi, ali ni tada nam nije bio jasan njihov smisao. Imali smo potpuno zamandaljivanje u kuće starijih od 65 i one sumanute višednevne policijske časove. Sada, kad je vrag odneo šalu, imamo građane koji su još onda izludeli i sada, razumljivo, pružaju otpor novom zaključavanju. Zato smo i imali one proteste u julu, zbog pokušaja da nam se ponovo uvede policijski čas.

Zato je, izgleda, vlast sada „obrnula igricu“. Oni hoće da mi njih molimo da nas zaključaju. A onda kažu kako ne politizuju epidemiju i kako smo „ekonomski tigar“. I kako su ponosni na rezultate borbe sa pandemijom. Pitam se kako se osećaju oni koji su nekoga izgubili zbog virusa, ili se guše po kućama zato što za njih nema mesta u bolnicama? I kako se osećaju kad slušaju kritike na svoj račun, kao da, zaboga, svi divljamo po noćnim klubovima, a znaju da su se zarazili na poslu ili u gradskom prevozu?