Puna Skupština prazne slame

Ko kaže da nema opozicije u Skupštini? Evo, tu je Šaip Kamberi. A ima i onaj još jedan. I potencijalno još četvoro. Svi su predstavnici stranaka nacionalnih manjina, koji su postali poslanici po „manjinskom ključu“. Tako je opozicija u parlamentarnom životu Srbije svedena ne samo na brojčanu zanemarljivost, nego i na status svojevrsne etničke, čak etnografske osobenosti.

Ovakva bizrna i uvrnuta situacija nema nikakve stvarne veze sa poslanicima stranaka etničkih manjina, nisu oni do nje doveli ni na kakav način; a sada, kada su tamo gde jesu i obavljaju dužnost na koju su birani, ponašaju se onako kako je jedino logično da se ponašaju poslanici stranaka koje ne pripadaju političkoj većini (tj. vlasti), dok je etničko manjinstvo tu sekundarni faktor mada, razume se, može da oboji njihove nastupe kada govore o onoj problematici koja se toga neposrednije tiče. One i oni su, ne zaboravimo, poslanici kao bilo koji drugi: njihovo „polje dejstvovanja“ nije samo partikularni interes neke „nacionalne zajednice“. Uostalom, i predstavnici etnički većinskih ili „neutralnih“ stranaka samim svojim partijstvom predstavljaju partikularne poglede i interese svojih birača, pa ipak govore u ime navodnog interesa većine ili celine društva.

Nije, dakle, problem u Kamberiju i ekipi. Pre bi se reklo da njih šestoro, ili koliko ih je već, deluju kao da su jedini u toj skupštini koji zastupaju pregažene i poništene ostatke srpskog parlamentarizma, stranačkog pluralizma, predstavničke demokratije. Ovo sve ostalo deluje kao da smo se vratili u vreme „delegatskih skupština“, „bespartijskog pluralizma interesa“, i „rukovodeće uloge Partije“, gde bi SNS igrao ulogu Saveza komunista, SPS bi mogao da bude Savez socijalističkog radnog naroda (SSRN), a SPAS, hm, on bi valjda bio Savez socijalističke omladine… Na čelu s Dmitrović Ratkom, trostrukim udarnikom.

Sledeći dalje tu paralelu, Vlada bez prave političke moći mogla bi se ponovo zvati Republičko izvršno veće, „izvršno“ ponajviše zato što izvršava volju i naloge pravog vlastodršca, Druga Predsednika CK SK. A to je, naravno, onaj sa Andrićevog venca.

Tako je došlo i do toga da u Skupštini ponovo nemamo poslanike, nego delegate. A delegatima – sećamo se mi koji smo dovoljno matori za to – ume da bude dosadno u skupštinskim skamijama, jer tamo gde nema ozbiljne i snažne opozicije i pravog političkog suprotstavljanja, zapravo i nema šta drugo da se radi nego da se mlati prazna slama. Ili da se dirljivo nevešto repuje, kao što je pokušala ona svesna omladinka iz SSRN Ćićevca, na primer.

Sve u svemu, emigriravši iz 2020. osvanuli smo u varljivoj jeseni 1983. Fale nam samo neki novi Koštunica i Čavoški da napišu drugi deo knjige „Stranački pluralizam ili monizam“, pa da se ista prodaje ispod ruke na Zelenom vencu, pa da poneko možda i zaglavi robiju zbog zagovaranja višepartijskog sistema, pa da naposletku ipak nastanu obnovljene opozicione stranke… I dalje već znate sve po redu, u ovom srpskom Danu mrmota koji se vrti ukrug s depresivnom upornošću.