Spomenici neukusa i neukosti

Beograd na vodi sa neboderima koji razdvajaju Savu od ostatka grada. Slavija sa pevajućom fontanom i onim nečim kosim između Kralja Milana i Nemanjine. Cvetni trg sa staklenim boksovima bez praktične namene. U betonski fudbalski teren pretvoren Trg republike. Predimenzioran spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu čiji se gabariti kose sa zdravom pameću… Beograd dobija nove simbole. Naprednjačka vlast diže sebi spomenike. Zamenik raznih gradonačelnika Goran Vesić Beograd prilagođava ukusu i potrebama novopečnih arbitara za arhitekturu i urbanizam.

Naravno da su ukusi različiti. Što je za nekoga ruglo i nenameran kič, odraz neukusa, primitivizma i nedostatka osećaja za meru, za drugoga može biti lepo. Predstavnici vlasti imaju pravo na svoju estetiku. To što će neumorni beogradski neimari u službi Srpske napredne stranke u istoriju arhitekture i urbanizma zajedno sa kolegama iz Skoplja ući kao neuki megalomani i predmet sprdnje, ne menja ništa na tome.

Jedino što u Beogradu nije reč samo o estetskim kriterijumima. Arhitektura jeste umetnost zidanja, ali je i nauka. Planiranje prostora jeste kreativna kategorija, ali je i naučna disciplina. A nauka ne trpi proizvoljnost. U Beogradu se ruši i gradi, raseljava i naseljava ne u skladu sa preporukama priznatih arhitekata i urbanista, već upravo suprotno njihovim savetima. Ne rešava se problem otpadnih voda, ne renoviraju se škole, ne sređuju se pasaži u centru grada, ali se zato diže najveći spomenik u regionu, ne bi li se time zadivila sopstvena glasačka publika.

Grad je živ organizam. Prioritet svake gradske vlasti bi morale da budu potrebe građana. U Beogradu je, međutim, sve prilagođeno potrebama vrha vlasti i investitorima. Najbolji primer za to je Belgrade Waterfornt. Obaška što te zgradurine izobličuju gradski pejsaž, što štrče iz prirodne urbane celine na Savi, Beograđani od tog pravno mutnog projekta nemaju ama baš ništa. Kvalitet njihovog života nije poboljšan. Taj potez je trebalo srediti, ali bi u interesu Beograđana bilo da su napravljeni sportski tereni, parkovi, da je taj prostor pošumljen, da je izgrađen nalik prostornoj celini uz reku preko puta Kalemegdena.

Od „jedine metropole na Balkanu“ Beograd, grad bez železničke stanice, poprima duh vašara – samo da šljašti i da bude što veće. Gotovo sve što se u Beogradu radi jeste prilagođavanje urbane sredine predstavama neurbane vlasti. Jednog jutra ćemo se probuditi i Starog mosta neće biti, na Kalemegdanu će visiti gondola, na Košutnjaku neće biti drveća, možda na Trgu Nikole Pašića nikne spomenik sinu Stefana Nemanje nekog beloruskog vajara visok 33 metara i sa pozlatom. Kao što u intervjuu sutrašnjem broju nedeljnika „Vreme“ kaže arhitekta Dragoljub Bakić: Na delu je urbanistički terorizam.