Opsesije i posledice

Završilo se i to čudo neviđeno. Posle skoro pet dana apstinencije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pojavio se u javnosti i dao intervju Televiziji Pink. Između ostalog, pričajući o situaciji u Novom Pazaru po ko zna koji put je predstavio sebe kao silu koja se iznenada pojavljuje i rešava problem, pošto je prethodno prikupio sve podatke. U slobodnoj interpretaciji, podviknuo je svojima da bez njega niko ništa ne radi i ne zna šta bi trebalo da radi.

Što je najgore, bio je u pravu. Dovoljno je bilo pratiti nastupe Ane Brnabić prethodnih dana. Nije predsednica Vlade nikada delovala kao neko ko se u svoj posao meša i o njemu nešto zna, govori su joj oduvek bili mehanički i neatraktivni, kao da neka mašina deklamuje unapred pripremljene fraze. Ali, u nastupima poput onih u nedeljnom „Hit-tvitu“ na Televiziji Pink i tokom boravka u Novom Pazaru, Ana Brnabić izgledala je kao robot kome su se pokvarile funkcije pa divlja okolo bez kontrole, nešto kao kompjuter Hal u Kjubrikovoj Odiseji 2001. Suštinski, čitav SNS je delovao konfuzno i obamrlo u prethodnim danima, kao da nije u pitanju partija koja je upravo odnela neverovatno ubedljivu pobedu na izborima.

Pogubljenost saradnika zbog Vučićevog privremenog nestanka je logična – to je posledica činjenice da je sve u njegovim rukama i da odluke o svemu donosi jedino on, i ta pogubljenost pokazuje dubinu političke patologije u koju je utonulo ovo društvo. Dubinu pomenute patologije pokazuje, međutim, i to što je Vučić prethodnih dana podjednako nedostajao i političkim protivnicima i delu javnosti koja je protiv njega. Naravno, ne na isti način kao sledbenicima, kod ovih drugih je to nedostajanje bila posledica višegodišnjeg opsesivnog bavljenja Vučićem kao jedinim izvorom svih problema i jedinim opravdanjem za sopstvene promašaje.

Za apsolutnu „navučenost“ na Vučića najviše je kriv on sam, jer je u sebe usisao kompletan politički i društveni život i od sebe stvorio mitološko biće, jedino sposobno da kreira stvarnost. Od toga kako neko percepira tu stvarnost zavisi da li je opsesija Vučićem negativna ili pozitivna, ali je svaka opsesija, sama po sebi, bespredmetna i opasna.

Opasna je i Vučićeva opsesija vlašću i načinom na koji je obnaša. Da nije tako, ne bi u ovakvim okolnostima organizovao izbore, koji su njegovu moć doveli do apsurdnih razmera, sa kojom kao da ni sam ne zna šta sada da radi. Uzalud glumljena ležernost u razgovoru sa novinarkom Pinka, iz tog razgovora nekako je najjači utisak da je Vučić prvi put pomenuo da nas čeka teška jesen (do sada je pucao od optimizma), kao i strah koji se iza tih reči nazire.

Taj strah je prirodan, čitav svet trenutno podrhtava od njega čekajući tu jesen i vreme koje će posle nje doći. Ali, normalno bi bilo da svaka država kroz takvo vreme prolazi uz bar minimum društvenog konsenzusa kojim putem društvo treba da ide što se tiče ekonomije, zdravstva, obrazovanja, kulture… Uz sve pomenute opsesije, ovde je teško tako nečemu se nadati.