Nasilje nad Romima je rasizam

Šta prvo pomislite kad čujete reč – rasizam? Ovih dana, zbog ubistva Džorđa Flojda u Mineapolisu, verovatno na Kju-kluks-klan, pa zatim na fašističke koncentracione logore, a od ovog 18. marta mnogi i na 65 plus. Ali, na Rome pored nas – ne.

Nedavno je na Vračaru, dakle u centru Beograda, izgorela baraka u kojoj je živela jedna Romkinja. Nije se slučajno zapalila, neko ju je zapalio. Na vestima je javljeno o intervenciji vatrogasaca u stambenom delu Šumatovačke ulice, u kasnim večernjim satima. Baraka nije pominjana. Gospođa koja je u njoj živela zna ko joj je zapalio kuću, zato što su to isti oni koji su je neposredno pre toga pretukli. Policajci su joj rekli – ne možeš tu ništa, to su neki narkomani. Ona tvrdi da nisu.

U svesti je uvreženo da je Romima suđen neljudski život, pa da je zato na primer normalno što 70 romskih porodica živi među pacovima u Čukaričkoj šumi, ili da je paljenje barake jedne Romkinje nešto što ne zaslužuje angažman bilo koga od nas jer – ako si Rom, ne zaslužuješ bolje.

To je rasizam. Svako ko skrene pogled kad prođe pored Roma taj je rasista. I, da: u Srbiji postoji snažna rasistička orijentacija, nije tačno da ne postoji.

„Kad njih ne bi bilo, bilo bi više mesta za nas“, čula sam da s nekim, telefonom, komšija komentariše Mineapolis. Poznanica se užasava nad vestima iz SAD a slike tamošnjeg užasa ne daju joj da zaspi, da bi mi s dozom gađenja opisala ponašanje dvadesetogodišnje devojke s nekom mentalnom urođenom bolešću. Mogu da se kladim da bi društveno prihvatljiva odrednica opisanog odnosa prema bolesnoj devojci bila – ogovaranje. Zašto ne rasizam? Pa to je bar jasno: zato što devojka ima izrazito belu boje kože, i zato što, jelte, u Srbiji ne postoji rasizam.

Kad su prošle godine huligani u Kruševcu napali dva tamnoputa fudbalera koji su igrali za lokalni fudbalski klub, ni tada njihovo iživljavanje nije okarakterisano kao rasizam. Zašto, kad su svi preduslovi zadovoljeni: fudbaleri su iz Senegala odnosno Kameruna i obojica imaju crnu boju kože, napadači imaju kruševačku ličnu kartu, napad se desio u srcu Srbije, šta još nedostaje pa da se stvar nazove pravim imenom?

Otkako nema gde da živi, gospođa kojoj su zapalili baraku je na ulici. Sedi na kartonu, sa svake strane postavi po kesu u kojima su sve njene stvari. Kad je neko otera sa jednog mesta, ona pokupi sve to i pomeri se na drugo. Pre neki dan je pored sebe postavila još jedan karton, a na jedno ćoše – gomilicu lišća. Vidi, to mi je dnevna soba, rekla mi je. Doći će mi gosti pa sam je ukrasila da uživamo.

Kad sam je posle nekoliko dana pitala da li su joj bili gosti, rekla je da jesu, ali nisu imali gde da sednu zato što su neka deca po njenoj dnevnoj sobi prosula jogurt. Prolazili su pored nje, pitali je da li hoće jogurt, rekla je da hoće, a oni su ga prosuli po njenom kartonu. Da li bi to uradili nekom ko nije Rom? Šta ta deca mogu da imaju protiv nekog koga prvi put vide i o kome ne znaju ama baš ništa osim da je Rom? Kako bi trebalo objasniti motiv njihovog ponašanja? Da li bilo ko sme da tvrdi da je to samo dečji nestašluk?

Nisam istoričar, ni sociolog, ni psiholog ni bilo šta slično kako bih mogla da objasnim zašto je različitost razlog za nasilje. Ali dovoljno dugo pamtim da smem da tvrdim da u Srbiji ni „r“ od rasizma ne bi bilo da se nije zapatila mržnja. Znate svi o čemu pričam, nema potrebe za objašnjenjem. Preostalo je samo pitanje: dokle ćemo ovako?