foto: luiz medeiros, pexels

 

Stanje

Tačno na moj 73. rođendan počelo je vanredno stanje. Za mene, počelo je mnogo ranije. Deca su iz Milana nagoveštavala da će to brzo i do nas, da ne izlazim bez preke potrebe i da se snabdem bar za dve-tri nedelje osnovnim potrepštinama. Stariji sin se uskoro pojavio sa ogromnim ruksakom i još većom kesom namirnica, gunđala sam malo.

Shvatih i da sam, danima u strahu zbog onoga što do nas stiže iz Italije, nekako čudna. Nit reći ljudima sa kojima sam u kontaktu, nit prećutati. Ipak, nekima sam rekla. Bratovljevoj ćeri ispričah da sam kupila kilo brašna, ajvara sa Stare planine, ovsenih kašica, kafe, i da su mi Vlada i snajka kupili raznih konzervi, testa, tosta, namaza i da i ona kupi ponešto.

Tačno na rođendan! Odgovaram na čestitke, duhovitosti ne manjka ni onima što pišu, a ni onima što zovu. Ima tako lepih čestitki, da plačem. Vadim se i kažem da je to zbog "zatvorske" atmosfere, zbog stanja svesti, zbog unukine rođendanske pesme, zbog sećanja na prošli rođendan na kojem je bila moja Branka, drugarica koje više nema a ja to još nisam prihvatila, zbog stola nekako golog, nema crvene ruže koju mi je uvek, pre nego što se probudim, donosio moj Mališa, zbog…

Sutradan i oni preko 65 mogu iz kuće do deset sati da dokupe ponešto, pa moja drugarica donosi sve što sam joj dojavila kad je već izašla. Predaje mi sve u ruke, ne ulazi, ima i masku, sama je sašila, ja imam neku improvizaciju od stare majice, nemam ništa za dezinfekciju, imam rukavica kupljenih onako, da se nađe.

Stalno sam u Milanu i grčim se cela kad naše televizije prave presek dana i slikaju umiranja. Ne prihvatam zastrašivanja, kao što sam sa gnušanjem gledala kliberenja početkom marta, ne čitam ni gomilu tekstova o svetskoj zaveri, o manipulacijama i podvalama. Jednom dnevno odgledam sve o stanju tog dana, u našoj zemlji i svetu, i živim svoje karantinske dane.

Mladi ljudi iz ulaza ostavljaju mi broj telefona i nude pomoć, sve što treba. Sredom uveče pošaljem poruku Banetu šta da mi kupi. Ponekad stigne prvo njegova supruga i doda mi "Vreme": "Za uz kafu, sad će Bane", čujem je u odlasku. Uveče osluškujem tišinu, gledam puste ulice, samo se pokoja mačka lenjo premesti sa jedne strane ulice na drugu ne koristeći mačiji instinkt skrivanja jer joj je suvišan, shvatila je.

Zovu me mnogi, da pitaju za moje u Italiji, zovu ljudi koji me nikad nisu zvali. Shvatam. Moja unuka svako jutro pita mamu i tatu je li otišao virus, i kad čuje da nije, viče: "Basta, virus, basta!" Sa njima je nono Điđi, blizu 80, i oni su preduzeli sve da se zaštite. Ubeđujem sebe da će sve biti dobro, da samo treba poštovati stanje izolacije, da je to jedino sigurno i da to znaju svi do kojih mi je stalo. Nemam koncentraciju za čitanje, a nikad mi nije manjkala.

Kako vreme odmiče, Vajber poruke umeju da obraduju, rastuže, razneže, zasmeju, razgneve. Julijana iz Nemačke piše o opustošenim radnjama i neverici, Zorica iz Bosne šalje idilične slike sa magaze, Kaja iz Hrvatske uhvatila zavejani deo svoje bašte i dvorišta, Ivan šalje vojvođanske tamburaše, a ja pitam gde su, kod dece u Kini ili Americi, Miladin je još u Moskvi, polako se pakuje i ide na daču kod druga... Sin ređe dolazi, samo kad imam specijalne želje, kad treba doneti flaširane vode, kad treba podići penziju, pokupiti račune za elektronsko plaćanje. Ne volim brojke, nikad ih nisam ni volela, pa ni to plaćanje na klik, ne želim. Ne velim da ne bih naučila, ali šta će mi to!? To što deca rade od kuće, ništa ne menja. Pošaljem im pokoju poruku, onako da ih razgalim, pokoju pesmu koju smo voleli taja i ja, pokoji vic... I oni meni šalju samo lepe priloge, kao da smo svi, a pogotovo moje drugarice, našli lek protiv džombaste korone i da će je naša veselost istinski oterati. Ima i "pucanja". Neki jednostavno ne podnose kućni zatvor.

Za katolički Uskrs delim uzbuđenje sa svojom mezimicom, nekoliko puta u toku dana. Jedem s njom uskršnji kolač, slušam kako govori stihove, i kako obećava svojoj noni da će u Novi Sad čim ode virus. Uveče slušam i gledam Bočelija. U praznom Duomu. Odjekuje božanski glas! Ispred najlepše katedrale taj prekrasni glas odjekuje još više, a slike pustih gradova Italije i sveta riju po uzburkanim dušama i sa zebnjom urezuju tragove. Uskršnje jutro, nedelju posle. Mnogo skromnije nego kad je redovno stanje. Samo kod moje sestre i njene dece, u zapadnoj Srbiji, ništa ne manjka, te njihov sto, zabeležen okom svevidećeg telefona, obilazi Zemljinu kuglu, uz uzdisaje i komentare. Sa drugaricama opričavam dan. Nekad se samo smejemo, nekad pričamo ćuteći, a sve nam jasno.

"Naprosto se tuga desi, naprosto si tu gde jesi...", Čola definiše stanje duha u najdužem policijskom času, ikad.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net