Idem da šetam

Danas ću u šetnju, tu po kraju, pola sata. Treći put za 39 dana. Samo kažem, ne kukam zbog nedobrovoljnog zatočeništva, niti prekorevam vlast zato što me je protivustavno zatvorila, zaista samo kažem da ću danas u šetnju jer je to dobro za mene.

Zašto sam, ako je šetnja dobra za mene, čekala da mi je predsednik Vučić odobri? Zato što sam odlučila da verujem lekarima da mogu lako da se zarazim i lako da zarazim ljude koje volim a viđam ih svaki dan, a nikako ne bih htela ni jedno ni drugo. Da, jasno mi je da time što ću, nadam se, ostati zdrava učestvujem u sprečavanju kolapsa našeg zdravstvenog sistema (što ne mislim da je loše jer tako pomažem medicinarima koji pomažu meni), odnosno da time podržavam laž da je naše zdravstvo spremno dočekalo pandemiju, ali mi ne pada na pamet da se razbolim kako bih sebe priključila dokazima da je ljudima na vlasti neuporedivo više stalo do vlasti nad narodom nego do samog naroda.

Izašla sam tek kad su mi lekari rekli da je to okej, zato što, ponoviću, njima hoću da verujem jer pametnijih i pouzdanijih od njih trenutno nemam pri ruci. Plus, deluju mi ubedljivo. (Izuzev doktora Nestorovića.) I zato me baš briga da li je predsednik Vučić sklonio sa ulica svoje sigurne glasače, penzionere, kako bi ih sačuvao u životu do izbora, a ne zato što brine o njihovom zdravlju. Šta je trebalo da uradim, da se zarazim kako bih pokazala da nisam za SNS? Isto važi i za 100 evra: neću odbiti poklon Aleksandra Vučića i Siniše Malog, a glasaću za koga ja hoću. Ako nađem nekog ko neće misliti da može da me kupi, odnosno nekog ko neće misliti da me se može kupiti.

Dakle, prošetaću se danas zato što je to dobro za mene, a radije ne bih. Napolju je tužno. Na praznim ulicama sve miruje: radnje su zatvorene (zašto su im ugašena svetla?), stakla mnogih izloga su prljava što znači da nema potrebe da su čista, kolovozom ni policijska škoda da prođe. Jedino što mrda su 65 plus. Hodaju, ne šetaju opušteno. Da li bi da se što pre sklone s ulice ili demonstriraju da su još u snazi? Tihi su. Komšija, naravno pod maskom i sa bezbednosne udaljenosti, dobaci mi: Jesmo li svi na broju? Strašno.

Od sutra će nam biti dozvoljena duplo duža šetnja – ceo jedan sat! Da, slažem se, zvuči ponižavajuće i asocira na mnogo šta nedolično po čoveka, pa znači i penzionera. Penzioner u Srbiji nije čovek, kaže moja drugarica, aludirajući da se predsednik Vučić prema penzionerima ponaša kao da nisu ljudi, a tvrdi da ih voli kao rod rođeni. Opet ću reći: svako ima prava da mi priča šta hoće, kao što i ja imam prava da biram čije ponašanje mi odgovara, a čije ne.

Ukratko, idem da šetam. To je dobro za mene.