foto: ed caraeff / getty images
Bill Withers, 1974.

In memoriam – Bil Viters (1938–2020) >

Hleb & soul

Za svega petnaest godina aktivne karijere Bil Viters postigao je da ga putem radija, kompilacija i reizdanja stalno slušaju, njegove refrene učestano koriste za reklame, TV i filmove, a bezbrojne obrade i semplovi njegovih numera produžavaju uticaj. Da to nisu ritam-i-bluz i rep, rekli bi kao za starogradske "pesme koje su postale narodne još za života svog autora"

Rođen 4. jula 1938. u siromašnoj rudarskoj zabiti Zapadne Virdžinije (SAD), kao poslednje, šesto dete tri godine kasnije razvedenog braka, Vilijem Herison Viters junior odrastao je s astmom i mucanjem, u bakinom okrilju. Kolektivno pamćenje ropstva i pevanje u crkvi jedva nešto jače od kantri muzike s radija uticali su na povučenog dečaka, koji je na ulasku u pubertet ostao i bez oca. U mornaricu takoreći odbegao sa 17, tokom devet godina tamo se zapravo socijalizovao, stekao zanat a – ne manje važno – terapijom savladao mucanje, i počeo da nastupa pevajući po uzoru na svestranog i uglađenog Džoni Metisa. Po povratku, Bil je iz Njujorka potegao u Kaliforniju da tamo sastavlja delove u fabrikama aviona. Na ulazu u jednu od njih je u pauzi za ručak fotografisan za omot svog prvog albuma – upravo onaj obični radni čovek kakvog će opevati Brus Springstin, samo ne belac nego Afroamerikanac. Prvi muškarac iz svoje porodice a da nije rudar.

Momak dugih zulufa i širokog osmeha bazao je po klubovima i barovima tražeći devojke, a onda zaključio da bi zgodno došlo ako je muzičar. U zalagaonici je kupio jeftinu akustičnu gitaru i uskoro štedeo da noću snima demo-verzije sopstvenih pesama. Povučen, neupadljivo odeven i s nepretencioznim pričicama između numera kao da je više pripadao rastućem, tipično belačkom talasu kantautora (eng. singer-songwriter), i ne bez razloga označavan i kao folk-soul. Drugar iz već afirmisanog Watts 103rd Street Rhythm Band (najveći hit Express Yourself, 1970), čiji će ga članovi kasnije pratiti, doturio je Vitersovu kasetu u malu disko-kuću Sussex koja je angažovala vrsnog producenta, klavijaturistu Buker Ti Džounsa (Booker T. Jones). Ritam-sekcija njegovog čuvenog benda MGs radila je na probama, ali je odgađanje termina sprečilo da učestvuje do kraja. Nije zabeležen ni Grem Neš koji je navraćao u studio – njegov superstar-kolega Stiven Stils svirao je gitaru! – i nervoznog početnika umirio rekavši mu u oči I ne znaš koliko si dobar. Tokom svega tri sesije od po tri sata, razbacane preko većeg dela godine, nastao je zlatni presek modernog soula, LP Just As I Am (‘71). Iz bučnih i šarenih ‘60-ih u sebične a komplikatorske ‘70-e, škrti aranžmani s ponekom gudačkom "zavesom" i topli bariton s lakoćom su doneli klasično jednostavne i osećajne pop-pesme: čvornovate Grandma’s Hands (njegova najdraža), prvi singl Harlem s B-stranom Ain’t No Sunshine, i dirljive Hope She’ll Be Happier i Better Off Dead.

Radio je odmah izabrao Ain’t No Sunshine za evergrin-favorit o usamljenosti. Iako snimak traje dva minuta, vokal uspe da (uživo i više od) 26 puta uzastopno ponovi I Know; bez gubitka ubedljivosti, ovaj zaštitni znak čuvene pesme nastao je – prema kasnijem Bilovom stidljivom priznanju – spontanim premošćavanjem dela za koji dotle nije sročio stihove. Čak i kad je Sunshine već postao veliki hit i pokrenuo niz nagrada koje će ga pratiti do starosti, debitant u ranim tridesetim nije bio voljan da batali redovan posao, sačekavši da dobije otkaz. Nepoverenje prema diskografskoj industriji pokazalo se opravdanim, mada je početak bio sjajan. U pauzama turneje sam je producirao drugi, ništa slabiji album Still Bill (‘72) s dva još tiražnija singla, Lean On Me i Use Me, a izjedajuća ljubomora Who Is He (And What Is He To You?) na površinu iznosi fank koji gotovo bez prestanka "kuva" iza Vitersove opuštenosti – meni je uvek delovao kao crni Džej Kejl. Kvartet fanki-braće i na bini najčešće sedi, a krajem iste godine briljantni triling upotpunio je LP Live At Carnegie Hall iako zvezda večeri nije volela turneje.

"Nisu mi plaćali", objašnjava Bill sukob sa svojim izdavačem, koji se nadvio nad albumom +’Justments (‘74). The Same Love That Made Me Laugh (Has Made Me Cry) kao da je pokrila i njegov burni razvod od tada poznate glumice Denis Nikolas. Sussex Records (čiju je etiketu dobio i "Sugar Man" Rodrigez) ubrzo bankrotira, a Vitersov rad se otkočio kod giganta Columbia. Slede četiri ne baš značajna albuma – pesme nisu produhovljene kao pre, produkcija je bogatija, saradnici sve brojniji i poznatiji. Krajem ‘77. singl Lovely Day opet ga uznosi na vrhove top-lista: neodoljivo optimistična, srećno zaljubljena pesma čije raspoloženje Bil karakteristično skromno pripisuje koautoru Skipu Skarborou a ne svojoj ženidbi s Maršom Džonson. Iako se Viters nikad nije šepurio ni pevačkim kvalitetima (mada ih je ponekad demonstrirao uživo), završnica Lovely Day svrstala ga je među rekordere po trajanju jednog tona "na dah" – dayyyyyy... izdrži otprilike koliko je ovog proleća potrebno da antivirusno operete ruke.

Nepravedna hijerarhija, a Bill kaže i rasizam u disko-industriji usporavali su mu sklapanje novog albuma, no s takvim srdačnim i duhovitim čovekom mnogi su hteli da se udruže pa je 1980. godine imao hitove Soul Shadows sa The Crusaders i Just The Two Of Us sa saksofonistom Grover Vašingtonom; uvek pažljiv sa stihovima, u potonjoj je morao prvobitni tekst da zameni svojim. No, u matičnoj kući Columbia/CBS Viters je ponovo "naleteo na zid" i poslednje ostvarenje objavio tek 1985. godine kao antiklimaks. Inače staložen ali odlučan, "dupetom je zatvorio vrata" te tužio izdavača, sa svega 47 godina praktično otišao u penziju i – nikad se nije pokajao ni vraćao. Više nego jedan činovnik velikih muzičkih kuća svedočio je da su ponovljene telefonske ponude za ugovor sa Bilom brzo završavale dijalogom "Ne mogu, zauzet sam. – Paa... čime, šta radite? – Gledam TV." Njegova udovica Marša je međutim pomenula da je – doslovno za svoj groš – i kasnije povremeno pravio pesme i snimao ih u modernom kućnom studiju, npr. sa Raulom Midonom što se vidi u dokumentarcu Still Bill (2009).

Bil i Marša – "Srećom, ima diplomu i poslovna je žena" – zajedno su postepeno otkupili njegova autorska prava, razvili izdavačku delatnost, uveli u biznis svoje dvoje dece i pametno uložili zaradu. Najbolji kreativni kapitalizam za koji znam – pustio je da pesme rade za njega. Prema sopstvenim rečima, Viters je u muziku ušao kao svoj čovek, pa takav i izašao; ostvaren i lično i profesionalno. Iz porodične sreće Viters se pomaljao u javnosti retko, nije zapevao ni 2015. na omaž-koncertu (od Dr. Džona do Eda Širena), ali ni pri jednom obraćanju nije propustio da "poklopi" one korumpirane iz disko-industrije ("blaxperts"), i bez uvijanja se izjasnio o migrantima i aktuelnoj politici u SAD. Umro je mirno, od srca.

Za svega petnaest godina aktivne karijere Bil Viters postigao je da ga putem radija, kompilacija i reizdanja stalno slušaju, njegove refrene učestano koriste za reklame, TV i filmove, a bezbrojne obrade i semplovi njegovih numera produžavaju uticaj. Da to nisu ritam-i-bluz i rep, rekli bi kao za starogradske "pesme koje su postale narodne još za života svog autora". Bil se jedva snalazio za klavijaturom, a genijalna jednostavnost modernog gospela Lean On Me omogućava da se posle nebrojenih svetovnih primena – od svadbi do predsedničkih inauguracija – ta divna pesma neočekivano opet u masovnu duhovnost vine upravo iz globalne krize. U pandemiji, nauke leče naša tela i pomažu oko uma, ali muzika spasava duše. Soul odatle izvire.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net