foto: milovan milenković

Svet posle korone – Branko Milanović, ekonomista >

Katastrofalne ekonomske posledice pandemije

Pad ekonomskih aktivnosti biće daleko veći nego tokom svetske ekonomske krize 2008. i 2009. godine. Na posebnom udaru biće male zemlje poput Srbije. Doći će do pražnjenja mnogih fondova, budžeti će biti pod velikim pritiskom, biće nemoguće da se izbegne deficit. Dubina krize zavisiće od trajanja restriktivnih mera uvedenih u borbi protiv korona virusa koje su paralizovale svetsku privredu

• Da li će pandemija korona virusa urušiti svetsku ekonomiju?

• Da li su najcrnja ekonomska predviđanja dovoljno crna?

• Da li će se Srbija iz projektovane krize izvući jedva okrznuta, kao što tvrdi predsednik Vučić?

• Da li su male zemlje ugroženije od drugih?

• Da li je građanima važnija sigurnost ili sloboda?

• Koliko bezbednosti nam treba i koliko slobode želimo?

• Kako brigu za zdravlje stanovništva razlikovati od zloupotreba moći?

• Da li je za sprovođenje mera socijalne distance delotvornije ubeđivanje ili sila?

• Da li je u borbi protiv pandemije demokratija najslabija karika?

Odgovore na ova i druga pitanja za "Vreme" daju ekonomista Branko Milanović i politikolog Dejan Jović.

"Mi smo toliko vezani za Evropu da je nemoguće govoriti da se kriza u njoj neće odraziti na srpsku ekonomiju. Ono što se bude dešavalo u Italiji, Nemačkoj, Austriji i kod drugih značajnih partnera na Zapadu, desiće se i kod nas", kaže za "Vreme" jedan od najvećih svetskih stručnjaka za pitanja globalnog siromaštva i nejednakosti Branko Milanović, koji je dugi niz godina radio kao ekonomski istraživač Svetske banke, a danas je profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku (The City University of New YorkCUNY) i viši naučni saradnik u Luksemburškom centru za proučavanje prihoda (Luxembourg Income Study Center).

Kao moguću posledicu pandemije autor knjige Kapitalizam, sam: budućnost sistema koji vlada svetom vidi društveni kolaps i zastupa tezu da bi cilj ekonomske politike danas trebalo da bude sprečavanje socijalnog sloma.

"VREME": Istraživanja pokazuju da građani Srbije u doba korona cunamija najviše strahuju od ekonomskih posledica. Sve ukazuje da će ove godine ekonomije u svetu biti u ozbiljnoj recesiji. I vi ste nedavno ustvrdili da će ekonomske posledice pandemije biti veoma ozbiljne.

BRANKO MILANOVIĆ: Već na osnovu ovoga što sada vidimo jasno je da će posledice pandemije u ekonomskoj sferi biti veoma teške. Treba, međutim, reći da smo mi trenutno tek u prvoj fazi pandemije i njenih ekonomskih posledica. Međunarodni monetarni fond predviđa pad ekonomskih aktivnosti veći nego što je to bilo 2008. i 2009. godine za vreme svetske ekonomske krize. Plašim se da je i ovako pesimistična procena svojevrsno potcenjivanje ekonomskih efekata pandemije, jer će verovatno doći do još značajnijeg pada, zavisno od toga koliko će dugo kriza potrajati i koliko teško će pogoditi Sjedinjene Američke Države i Evropu.

Što se tiče Srbije, negativne posledice krize će se praktično udvostručiti. Sa jedne strane, ekonomija staje jer ljudi ne idu na posao iz sasvim razumljivih razloga. To su direktne posledice. Što se tiče indirektnih posledica, prisetimo se šta se desilo 2008. i 2009. godine. Kada je došlo do krize u Evropi, sledstveno tome je došlo do ozbiljne krize i u Srbiji. Mi smo toliko vezani za Evropu da je nemoguće govoriti da se kriza u njoj neće odraziti na srpsku ekonomiju. Ono što se bude dešavalo u Italiji, Nemačkoj, Austriji i kod drugih značajnih partnera na Zapadu, desiće se i kod nas.

Isto se, pretpostavljam, odnosi i na druge male zemlje nerazvijenih ekonomija?

Tako je. Male zemlje će biti posebno na udaru jer njihov uvoz i izvoz zavise od toga koliko se razvijaju njihovi partneri. Male zemlje veoma teško mogu biti autonomne. Čak i zemlje koje imaju neke svoje male "niše" biće podvrgnute teškim udarcima. Recimo, Crna Gora, koja ima "nišu" u vidu turizma, biće snažno pogođena jer očigledno ove godine neće biti turizma niti će ljudi putovati.

Možemo li već sada govoriti o tome koji će fondovi, a posebno na nivou malih zemalja kakva je Srbija, biti naročito na udaru? Da li će to biti penzioni fondovi, fondovi socijalnih davanja ili neki treći?

Teško je sada dati odgovor na to pitanje, pogotovo jer ne možemo još uvek sagledati sve posledice krize. Jasno je, međutim, da će smanjenje ekonomskih aktivnosti dovesti do pražnjenja mnogih fondova. Što se tiče Srbije, treba reći da su njeni ekonomski indikatori poslednjih godina bili relativno dobri. Ove godine će, međutim, doći do značajnog smanjenja budžetskih priliva usled smanjenja ekonomskih aktivnosti. Sa druge strane, ljudi neće raditi, i vi ćete morati da im isplaćujete različite nadoknade, ne bi li im omogućili da prežive tih tri ili čak šest meseci. Budžet će biti pod velikim pritiskom i ove godine je praktično nemoguće izbeći deficit.

Ustvrdili ste nedavno da je i sama globalizacija u vreme pandemije ugrožena, s obzirom na to da se zemlje sve više zatvaraju u sebe. Da li ona može da produkuje i neke dublje društvene potrese, ako imamo u vidu da će veliki broj ljudi ostati bez zaposlenja?

Opet je teško dati precizne odgovore, jer, ponavljam, mi nismo još ni na sredini pandemije. Ne znamo kako će se ona razvijati, da li će i u kojoj meri pogoditi Latinsku Ameriku, Indiju, Afriku... Svakako će imati efekte na globalizaciju, barem u nekom kratkom roku, jer ne treba očekivati da će odmah nakon prestanka pandemije sve biti onako kako je bilo pre nje. Vi trenutno imate prekid saobraćaja između mnogih zemalja, granice su zatvorene. O tome treba razmišljati u svetlu mera koje su uvedene u borbi protiv terorizma. Mi već petnaestak godina ne svedočimo terorističkim napadima na avione, ali i dalje su na snazi mere uvedene pre skoro dvadeset godina. I ove mere će opstati, bar za neko vreme, a možda i dugo. One će svakako imati negativan uticaj na kretanje robe, kapitala i ljudi. S vremenom će efekti pandemije slabiti, i mi ćemo se vratiti na stanje od pre nje. Ali mislim da je nerealno govoriti da se to može desiti u naredne godinu-dve.

Kakve će efekte imati zatvaranje država u sebe, i u ekonomskom i u političkom smislu, na svetsku ekonomiju?

Vrednost globalizacije je u tome što vam ona omogućava specijalizaciju u različitim domenima, a to za posledicu ima povećanje opšte proizvodnje. Specijalizacija rada uvek je bila izvor povećanja produktivnosti. Zatvaranjem država i ponovnom pojavom autarhičnih privreda, vi smanjujete opštu proizvodnju. U vreme velikih kriza, kao što je ova pandemijska, specijalisti su podložni većim opasnostima. Kada ste izolovani, vi ste u dobroj situaciji ako ste autarhični, ako ne treba niko drugi da vam kuva, da vam popravlja po kući, ako imate sopstveni generator i sopstvenu vodu. Sa zatvaranjem granica to isto važi i za države. Posledice toga na globalnu ekonomiju su, međutim, veoma loše.

U kojoj meri ekonomska nejednakost u svetu produkuje političke krize i pojavu "neočekivanih" političkih fenomena kakav su Donald Tramp i Bregzit, kao i jačanje ekstremne desnice u Evropi?

Činjenica je da su efekti globalizacije ostavili po strani zapadnu srednju klasu. Globalizacija nije dovela do porasta dohotka i standarda pripadnika srednje klase, i to je glavni razlog što je došlo do političkih promena i neočekivanih političkih obrta, kakvi su recimo dolazak Trampa na vlast, Bregzit, jačanje AfD-a u Nemačkoj, nestabilnost u Italiji... Treba reći da je za ove događaje kriva i ekonomska kriza koja je svet zadesila 2008. i 2009. godine, a koja je, kao što se to dešava u istoriji, proizvela političke posledice tek posle izvesnog vremena. Setimo se da su i političke posledice velike ekonomske krize 1929. i 1930. godine došle tek kasnije. Nema sumnje da su događaji u sferi politike poslednjih nekoliko godina rezultat slabog ekonomskog rasta, loših efekata globalizacije i ekonomske krize 2008. i 2009. godine. Mislim da će situacija i kada govorimo o pandemiji biti slična. Ova zdravstvena i ekonomska kriza imaće političke reperkusije tek za nekoliko godina.

Kako objasniti činjenicu da globalna nejednakost ne produkuje jačanje levice u svetu? Levica nikada nije gore stajala u velikom broju zemalja.

To je tačno. Mislim da levica nikada u istoriji nije u Evropi gore stajala nego danas. Pad komunizma i nestanak socijalističke alternative s početka devedesetih ozbiljno su uzdrmali levicu u Evropi. Prisustvovali smo velikom razočaranju u socijalističke programe, a socijalističke partije su značajno oslabile ili su se transformisale u partije centra ili desnog centra. Ako pogledate, recimo, programe koje su imale španske ili italijanske partije levice, vi ćete videti da su se one izmestile ne u centar, već u desni centar. Levica je, u neku ruku, nestala i nije imala ideološki program koji bi privukao ljude. I to se naravno produbilo sa nezadovoljstvom koje je nastupilo usled svetske ekonomske krize. Sa druge strane, imate porast partija koje je teško ideološki klasifikovati, poput Makronove partije.

Iako to izgleda paradoksalno, čini se da je levica sada najjača u SAD, a tu mislim na levo krilo Demokratske stranke koje je prilično snažno. No, i pored toga to krilo, po svemu sudeći, neće imati svog predsedničkog kandidata na narednim izborima. Dakle, veliki broj stanovnika Amerike, naročito mladih koji su prilično okrenuti socijaldemokratskim vrednostima, neće biti reprezentovan na novembarskim izborima, jer će po svemu sudeći borbu voditi Tramp i Bajden.

Vi ste se u svojim radovima dosta bavili migrantskom krizom. Ona će, bez obzira na pandemiju i njene reperkusije, svakako da traje. U budućnosti će sve više i više ljudi želeti da napusti svoje devastirane države i da se preseli u razvijene zemlje. Kakav bi trebalo da bude svetski odgovor na ovaj problem?

Naročito je to veliki problem za Evropu, zato što je ona bliska, i geografski i kulturno, sa Afrikom i Bliskim istokom. Kada govorimo o kulturnim vezama između Afrike i Evrope, ne treba smetnuti s uma da su one starije od dve hiljade godina. Veliki broj Afrikanaca govori evropske jezike. Dakle, kulturne veze između Evrope i Afrike su veoma bliske i dugotrajne, a sa druge strane postoje ogromne razlike u dohocima. Razlika između dohodaka u severnom i južnom delu Mediterana nikada u istoriji nije bila tako velika kao sada, a srazmera je čak deset prema jedan. Stoga uopšte nije čudno što ljudi iz Afrike – koja je inače kontinent sa najvećim porastom stanovništva, a biće to i narednih 50 godina – imaju tako puno razloga da dođu u Evropu. U pitanju je ozbiljan, dugoročan problem sa kojim će se Evropa tek susresti, a ona već sada ima problem da primi sadašnji broj migranata i da ih apsorbuje. Videli smo da je priliv migranata proizveo veoma negativne političke posledice.

Ako se bude vodila politika koja će voditi zatvaranju Evrope, to neće biti dobro ni za Evropu, kojoj je potrebna radna snaga, niti za Afriku i Bliski istok, jer će ljudi ostati bez većih prihoda, od kojih jedan deo vraćaju u matične države. U svojoj knjizi sam sugerisao ideju, o kojoj su i drugi autori govorili: radi se o tzv. urednoj migraciji koja bi bila vezana za postojanje radnih mesta. Drugim rečima, nema migracije dok migrant nema obezbeđeno radno mesto. Ono bi se moglo i vremenski ograničiti, odnosno mogla bi se uvesti obaveza da migrant posle određenog vremena mora da se vrati u svoju zemlju. Jasno mi je da je u pitanju ideja koja ima mnogo nedostataka, ali mislim da je bolja nego dve ekstremne opcije – jedne koja zagovara da se Evropa zatvori jer politička Evropa ima problem sa izbeglicama, i druga, koja je potpuno nerealna, da se Evropa potpuno otvori i primi migrante u mnogo većem broju.

Kada je reč o svetskom odgovoru na migrantsku krizu, da li se možda može govoriti o rešenju koje će podrazumevati veću međudržavnu solidarnost, odnosno veći podsticaj siromašnim zemljama?

Veoma je komplikovano to uraditi na svetskom nivou. Ali mislim da je moguće na nivou Evrope, odnosno Evropske unije i Afričke unije. Takav program bi trebalo da ima dve komponente. Jedna je ova o kojoj smo razgovarali, a to je povezivanje migracije sa otvorenim radnim mestima, a druga komponenta je povećanje investicija u zemljama iz kojih dolaze migranti. EU je već počela da preduzima nešto u tom pogledu, jer vidi da ogromni jaz koji postoji između Evrope i Afrike, i koji ima tendenciju rasta, neće ništa dobro doneti ni Africi ni Evropi. Već smo rekli da se broj stanovnika Afrike uvećava, i vi jednostavno priliv ljudi sa tog kontinenta morate smanjiti, odnosno kontrolisati. To nije moguće uraditi na bilateralnom nivou, recimo, između Francuske i Mauritanije, ali je moguće uraditi na nivou Evropske unije i Afričke unije, koja je u tom smislu prirodan partner.

Što se tiče globalnog nivoa, mislim da nema preteranog interesovanja da se ovaj problem reši. Niti su Međunarodna organizacija rada, niti Ujedinjene nacije, niti velike sile poput Amerike i Kine, zainteresovane da se po tom pitanju bilo šta radi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net