Teofil Pancic

nuspojave >

Istraga petokoronaša

Vanredno stanje samim sobom proizvodi, kao nuspojavu, mnogo magle. U gustoj magli se slabo razaznaju obrisi ljudi i stvari, a i reči se čuju na neki izvitoperen način, pa se u skladu s tim i tumače

U prirodi je vanrednog stanja, kao kategorije, da priziva mitsko, od mnogih žuđeno jedinstvo ugroženih (jer to smo, eto, "svi"), a da proizvodi podelu, štaviše, segregaciju – kao "vertikalni" vid podele u kojem se uspostavlja hijerarhija tobože moralne naravi: između Ispravnih i Pogrešnih, najjednostavnije rečeno (elaboracija sledi).

Vanredno stanje, oštrije nego redovno i sa potencijalno dalekosežnijim posledicama, raslojava društvo na one koji vanrednim stanjem upravljaju i one koji su njime upravljani – mnogo doslovnije, doslednije i neposrednije nego izvan vanrednog stanja. Ono invazivno napučuje gotovo sve, čak i sasvim "privatne" aspekte života pojedinca, one koje redovno (van-vanredno?) stanje ostavlja na miru čak i u glavnini jasno nedemokratskih društava.

Da li je to "u nekim situacijama u redu" jer se "ne može izbeći" poradi "prečeg dobra"? Možda je to glavna tema sporenja u i o vanrednom stanju – onoliko koliko bilo kakvog javnog sporenja uopšte može da bude, jer upravljači vanrednog stanja ne vole da se ono propituje, pošto se ono održava ili pada na ideji vlastite neupitne neophodnosti (i to ne samo načelno, nego i u pojedinostima). Svako ukazivanje na moguće alternative, svako dovođenje u sumnju potpune bezalternativnosti Proglašenog i Sprovodećeg dovodi vas, otuda (jer "razmaženo" smatrate da uredno koristite svoja zvanično i dalje neotuđena prava, ili jednostavno radite pogonjeni inercijom vlastite civilnosti), u poziciju čoveka na samom rubu, ili već sa spoljne strane ruba društvene legitimnosti i moralne dostojnosti, onakvih kakve su brzinski definisane (u vanrednom stanju element improvizacije uvek je važan) od onih koji vanredno stanje intelektualno servisiraju – sa ili bez bukvalne ili simboličke nadoknade. Odatle je najviše polukorak do kužnosti, tj. do statusa, nazovimo to tako kontekstu dolično, petokoronaša. Tako bi to sada moglo da se zove, kao što se ranije zvalo nekako drugačije, jer mnogima od nas ovo nije prvi put da se suočavamo sa duhovnom policijom vanrednog stanja. Pre dvadeset i jednu godinu bili smo, recimo, "lokatori" zlog NATO pakta. Danas taj izraz zvuči bizarno i smešno, ali u kontekstu vremena i mesta radnje nije bio nimalo naivan. Da li se u međuvremenu nešto suštinski promenilo? Ne, osim što je poneki lokator promenio svoje sistemsko mesto, pa sada iznutra, iz tople, zaštitničke utrobe komandnog broda (ili barem palube) vanrednog stanja, kidiše na petokoronaše, na skeptike ili, daleko bilo, otvorene apostate ideologije i izvedbene prakse vanrednog stanja. Odričući im intelektualnu i etičku, a naročito građansku i ljudsku dostojnost (već i zato što "zaboga, ne sada", jer za pitanja i sumnje odjednom, premijerno u istoriji, postoje neka maglovita i nespoznatljiva bolja vremena) onako kako je i njima kadgod odricana.

"Maglovitost" ionako nije slučajno u prethodnoj rečenici: vanredno stanje samim sobom proizvodi, kao nuspojavu, mnogo magle. U gustoj magli se slabo razaznaju obrisi ljudi i stvari, a i reči se čuju na neki izvitoperen način, pa se u skladu s tim i tumače. Sve reči osim bezuslovno pristajućih izvrgavaju se ili cenzuri ili poruzi ili nekoj čudnoj moralnoj skrutinizaciji koja operiše jednom vrstom emocionalizacije kakva je osobito pogodna za manipulaciju pa je zato obazriviji ljudi izbegavaju, naročito u ovako "ranjivim" kontekstima.

Ako mislite da je to sve, varate se. Čak ni bezuslovni pristanak nije dovoljan: suštinski, potrebno je voleti vanredno stanje. Propagirati ga. Uzdizati njegove vrline, ili barem njegovu neophodnost koja ne sme biti propitivana Jer Tako I Nikako Drukčije. Nije zgoreg ni naglašavati vlastitu prilagođenost i prilagodljivost vanrednom stanju i stameno odsustvo slabićko-malograđanskog kukanja zbog njegovih, pa dobro, možda pomalo neprijatnih epifenomena. Ako ste "javna ličnost", najbolje bi bilo da, recimo, učestvujete u kampanji Stay home, onako kako ste u ovo isto vreme 1999. nosili onaj target čepeći se po trgovima i mostovima. A, niste nosili target? Pa, zašto niste? Strukturno, radi se o istom. A nije loše ni da vidljivo zaaplaudirate u osam uveče, tobože lekarima i sestrama, a zapravo samom vanrednom stanju i policijskom času – jer zato je taj aplauz tako vremenski lociran i tako konotiran. S druge strane, već i "maliciozno" zapažanje iz prethodne rečenice neopozivo vas svrstava među petokoronaše, i očekujte da ćete to morati nekako da iskijate, ako ovo nije nezgodna metaforika u ova virusna vremena.

U stvarnosti izvan petparačkih klišea iz kreativne industrije vanrednog stanja, petokoronaši su mahom normalni, prijazni i odgovorni ljudi. Čuče kod kuće koliko je neophodno, trudeći se da ne zapate što im ne treba, ni zbog sebe ni zbog drugih. Kao građani poštuju odluke i propise, čak i kada ih žestoko propituju i dovode u sumnju. Zapravo, kao što ni onomad nisu "voleli" bombe – za šta su rutinski optuživani – nego su samo bili svesni em konteksta koji je do njih doveo, em su razdvajali realni stepen opasnosti od njih od onoga što je bio propagandni overdose iliti udeo ideologije. Ali, "ovde nema ideologije, ovo je samo virus"? Ko je u stanju da formuliše ovakvu rečenicu i da poveruje u nju, taj je mnogo toga propustio da pročita i da proživi. Možda bi mogao bar ovo prvo da nadoknađuje dok džedži kod kuće čekajući da mu milostivo saopšte da je Gotovo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net