foto: marija janković

 

Sklonište

U sklonište sam prvi put ušla, ili preciznije, nisam ušla, u jednom snu. Rat je te devedeset i neke "već bio domaća životinja", vesti o bombardovanju gradova kojima smo koračali u dobra, ne tako davna vremena, svake su večeri prestizale jedna drugu. Beskrajna ratna propaganda i retki telefonski razgovori pre nego što su se veze sasvim pokidale, o preživljavanju pod bombama u podrumskim i ostalim prostorima. Učili smo nekada na časovima odbrane i zaštite da se to gradilo kao da će sto godina biti mir, ali i sutra rat, a do tih devedesetih malo ko je, verujem, ušao u nešto što je bilo pravo sklonište. Posle su neki morali, a ja sam još imala privilegiju da to učinim samo u snu – sama sam u gradu pod bombama, trčim, trčim i svi znaju gde da pobegnu i sklone se izuzev mene. U somnambulnom momentu, koji se posle mnogo puta ponavljao, ostajala sam na ulici u nepoznatim i poznatim gradovima, uvek nekako noću, bosa, sama i potpuno izgubljena, čekajući da zatutnji.

Nije baš mnogo prošlo do vremena da mečka zaigra i pred našim vratima. U jesen ‘98, kad su pretnje ratom postale sasvim izvesne, saznala sam da u preduzeću imamo organ za ONO i DSZ. Organ je sazvao sastanak jednog radnog popodneva i posle dugačkog predavanja o mogućem ratu i vrstama skloništa, količini vode u zalihama i ostalim tričarijama, obznanio nam sa prozora zgrade gde se nalazi podzemno sklonište, avaj, ograničenih kapaciteta u odnosu na broj zaposlenih. Ko ne stane u to pod zemljom, dobija mesto u plitko ukopanim rovovima na otvorenom. Treba li reći da je mali bratski rat nastao odmah, kada je pročitan raspored zaposlenih za pravo sklonište. Bilo je jasno da raspored neće, ako do toga dođe, vredeti zrna pasulja i da će se za mesto u zatvorenom izboriti najbrži, ili oni koji rade najbliže vratima. Rat se te jeseni nekako odložio i na skloništa smo zaboravili sve do proleća.

To moje prvo pravo bombardovanje me zamalo zateklo na skijanju. Takoreći u skijaškom odelu ušla sam u svoj beogradski stan, kad sam sirene za početak bombardovanja prvo čula iz telefonske slušalice – moj otac je sa filozofskim mirom objavio da kod njih u Užicu svira, da ne zna gde, a i da nema nameru da negde beži. Posle pet minuta zvuk sirene odjeknuo je i kod nas i našla sam se na ulici ispred zgrade, tačno u svom snu. Svi su nekud trčali, a ja pojma nisam imala kuda.

Te prve noći nisam otišla za ostalim sugrađanima u pravcu gde je neko označio da je sklonište. Saznala sam sledeće večeri da nešto tako, opremljeno, ispod zemlje, postoji tačno dva ulaza od mog, ali je već bilo kasno. Kada sam na ponovni zvuk sirene i majčine molbe izdaleka ipak došla do skrivenog ulaza, shvatila sam da su se komšije već rasporedile i uselile. Za samo jedno veče u skloništu su se formirale i rasporedile male zajednice, svako je markirao takoreći svoje mesto, i novodošla ja sam ostavljena, sa još jednom nesnađenom, da stojim kraj vrata. Nije mi se stajalo u zagušljivom i memljivom polumraku ljudskog žagora, naš mali rat sam kasnije uglavnom prespavala u svom krevetu.

Ni na poslu nije bilo mnogo bolje, jednog aprilskog dana smo se zaista zatrčali, nas nekoliko što je još uvek radilo, prema onom pravom skloništu. Nije se znalo da li smo brže ušli ili brže izašli. Miris straha u polumraku ispod zemlje bio je mnogo jači nego u sunčanom majskom danu napolju. Ostatak vremena između "šizele" i "smirele", kad smo se zaticali na poslu, proveli smo iza zgrade uz pokoje pivo i sitno filozofiranje. Provukli smo se kroz rat bezbolno, ko pas kroz rosu.

Posle smo na kompanijsko sklonište načisto zaboravili. Prekrilo ga je u godinama koje su došle divlje rastinje i vrata su, kao što i treba, ostala skoro sakrivena od svih neprijatelja, sve do trenutka dok nije postalo poslednja nekretnina firme u propadanju. Iskopali smo ga! Tražeći kupca, prvi put sam zapravo ušla u sklonište i natenane i detaljno ga pregledala, pomalo i zadivljena i postiđena. Zaista je bilo napravljeno da spase neke živote, majstorski i po svim pravilima, tako da se za 40 godina unutra nije ama baš ništa ni promenilo ni urušilo. Da smo imali pameti da bar pečurke u njemu gajimo umesto što je zvrjalo prazno. No, ko je nas radnike pitao. Ima na kraju ipak neke poetske pravde u tome što je sklonište, nikad iskorišćeno za svoju svrhu, postalo na kraju sklonište od našeg ličnog potpunog finansijskog propadanja. Prodato!

Opet je mart mesec i opet je neko vanredno stanje, opet nevidljivi neprijatelj, i mislim da nismo ipak malo požurili sa tom prodajom? Možda smo, kao u Pekićevom Besnilu, mogli da se posakrivamo na neko vreme u mraku dok sve ovo ne prođe, samo da izvučemo slamčicu ko će biti dobitnik za preživljavanje.

Kasno, bogami, naslonjena na prozor gledam kako novi vlasnik bagerom polako ravna krov i smišlja neki biznis plan za svoju nekretninu. Izgleda da ću i za ovo vanredno stanje imati iste noćne more.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net