foto: marija janković

Intervju – Katarina Đokić, Beogradski centar za bezbednosnu politiku >

Začarani krug kasarne

"Odliv kadrova je trenutno možda i najveći problem sa kojim se Vojska Srbije suočava (…) Nijedan komandant ne želi da pusti dobrog zaposlenog jer zna da će biti teško zameniti ga. A da biste prešli na više formacijsko mesto, potrebna Vam je saglasnost nadređenog. Tako dolazimo do paradoksalne situacije da najbolji kadrovi ne mogu da napreduju jer su potrebni jedinici, a lošiji mogu jer svi žele da ih se otarase. A onda tu dolazimo i do drugog načina, a to je traženje veze u vrhu Generalštaba i ozloglašeni ‘jedan telefonski poziv koji menja sve’. Oni koji ova ‘pravila igre’ ne prihvataju, razočaraju se i odlaze. Znači, nagrađuju se oni koji su spremni da žrtvuju profesionalni i lični integritet, a teraju ljudi od integriteta"

Govori se o naoružanju, a ćuti o ljudima. Naslovne strane dnevnih novina izgledaju kao da se spremamo za rat koji ćemo nesumnjivo dobiti. Ali se zato o odlivu kadrova iz Vojske Srbije mahom šapuće.

Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) sproveo je istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih ljudi odlaze iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije (MO i VS). Sa istraživačicom BCBP-a Katarinom Đokić razgovaramo o stvarnim razmerama problema i njegovim posledicama, o onome sa čim se suočavaju zaposleni u Vojsci – o lošoj materijalnoj situaciji, o negativnoj selekciji, o nepotizmu, o potezima Ministarstva odbrane…

"VREME": Koliko je odliv kadrova iz Vojske zaista ozbiljna tema? O kojim brojkama govorimo i o kakvom trendu govorimo?

KATARINA ĐOKIĆ: Odliv kadrova je trenutno možda i najveći problem sa kojim se Vojska suočava. On stvara začarani krug u kome što je manje ljudi, to su oni više opterećeni zadacima, demoralisani i pod stresom, a time skloniji da i sami napuste Vojsku. To dugoročno ugrožava mogućnost Vojske da ispuni sve tri svoje misije: odbranu zemlje, učestvovanje u multinacionalnim operacijama i podršku civilnim vlastima u slučaju vanrednih situacija. Česta zamena kadrova takođe nije rešenje, jer obuka za bilo koju specijalnost traje i košta. O tome je, uostalom, jasno govorio i sadašnji ministar odbrane. Osim toga, u malim sredinama kao što je Vranje – gde mnogo ljudi radi u Vojsci – glasine o tome zašto ljudi napuštaju profesionalnu vojnu službu se brzo šire, a to može da obeshrabri mlade da se prijavljuju u Vojsku. Ne znam da li ste primetili da je Ministarstvo odbrane ranije stalno objavljivalo podatke o broju prijavljenih za dobrovoljno služenje vojnog roka, to je poslednjih godina prestalo da radi. Zvaničan razlog je što su svi podaci o upravljanju ljudskim resursima sada označeni stepenom tajnosti, ali ako isti podatak objavljujete godinama, hvalite se njime i ne smatrate da ugrožava nacionalnu bezbednost, a onda odjednom kažete "to je tajna", to već budi sumnju. Pošto su svi podaci o ljudskim resursima sada tajni, to se odnosi i na broj ljudi koji odlaze iz Vojske. Međutim, poslednji put kada je Ministarstvo odbrane govorilo javno o tome, to je bilo u julu 2017. godine. Tada je saopštilo da je u 2016. i prvoj polovini 2017. godine primljeno nešto više od 1000 profesionalnih vojnika, dok je 948 prekinulo službu, to jest, nisu produžili ugovore ili su ih prekinuli. Određeni stepen podmlađivanja među profesionalnim vojnicima jeste neophodan, ali ove brojke su zaista dramatične: taman obučite nove vojnike i oni odu, pa onda morate da obučavate nove i tako ukrug. Ministar odbrane priznao je u jednoj skupštinskoj debati 2018. godine da Vojsci nedostaju vojnici i podoficiri.

Osim toga, iz Vojske odlaze i oficiri. Na osnovu analize rešenja o prestanku vojne službe koja se objavljuju u Službenom vojnom listu ustanovili smo, na primer, da poslednjih sedam godina kontinuirano raste udeo mlađih oficira, potporučnika, poručnika i kapetana među oficirima kojima prestaje služba. Rešenja o prestanku službe objavljuju se i u slučaju penzionisanja i nigde ne sadrže razlog za prestanak službe, ali znate, niko ne ide u penziju kao poručnik. To govori o rastućem trendu dobrovoljnog napuštanja Vojske među oficirima. Najzad, ne odlaze samo profesionalna vojna lica, već i civili, naročito inženjeri, tehničari, medicinske sestre...

Kada je reč o ovoj temi, koja je dosta ispod radara javnosti, što ne mislim da je slučajno, jedino što se ponekad pomene je loša materijalna situacija zaposlenih u Vojsci. U kojoj meri su ti motivi prisutni kao ključni?

Loš materijalni položaj jeste jedan od razloga za odlazak iz Vojske, naročito za profesionalne vojnike koji imaju male plate, ugovore na određeno vreme. Oni ne znaju šta će dalje u životu, ali znaju da bavljenjem tim poslom ne mogu da obezbede porodice. S druge strane, u našem istraživanju gotovo niko od ispitanika nije "iz keca" naveo platu kao motiv za odlazak, već su govorili pre svega o potpunom razočaranju, depresiji, osećanju beznađa. Ljudi su očajni zato što misle da je rasprostranjen nepotizam i negativna selekcija u napredovanju, zato što radno vreme ne postoji, zato što im naređenja stižu u poslednji čas i zato što više vremena provode držeći metlu nego u obuci. Plaše se da se ne zamere nekome pa im se taj osveti premeštajem, što bi dodatno opteretilo porodice koje ionako trpe dosta zbog tog prekovremenog rada. Žale se zbog nedostatka opreme za rad i loših uslova na radnim mestima, bile to kancelarije ili kontejneri u Kopnenoj zoni bezbednosti i ljudi iz različitih delova sistema su nam rekli da su sami kupovali neophodnu opremu za rad...To je veoma zabrinjavajuće jer znači da nikakvo povećanje plate, dnevnica, dodela stanova, neće dugoročno rešiti problem odlaska ako Ministarstvo odbrane i Vlada ne preduzmu ozbiljne mere da ceo sistem odbrane učine jednom zdravijom sredinom za svoje zaposlene.

Pominjete negativnu selekciju kao jedan od razloga i kada je reč o napredovanju, pa čak i odabiru za usavršavanje. Usled čega i koja vrsta podobnosti se traži da bi pojedinac mogao da napreduje?

Negativna selekcija javlja se na dva načina. Prvo, nijedan komandant ne želi da pusti dobrog zaposlenog jer zna da će biti teško zameniti ga. A da biste prešli na više formacijsko mesto, potrebna Vam je saglasnost nadređenog. Tako dolazimo do paradoksalne situacije da najbolji kadrovi ne mogu da napreduju jer su potrebni jedinici, a lošiji mogu jer svi žele da ih se otarase. A onda tu dolazimo i do drugog načina, a to je traženje veze u vrhu Generalštaba i ozloglašeni "jedan telefonski poziv koji menja sve". Poražavajuće je što pripadnici Vojske onda to prihvataju kao pravilo igre, a oni koji ne prihvataju, razočaraju se i odlaze. Znači, nagrađuju se oni koji su spremni da žrtvuju profesionalni i lični integritet, a teraju ljudi od integriteta.

Da li ste primetili neke razlike u odgovorima u odnosu na rodne razlike?

Nismo došli ni do kakvih informacija o diskriminaciji prilikom zapošljavanja i čini se da žene više nego muškarci imaju podršku da odsustvuju iz porodičnih razloga, na primer, radi nege deteta. Položaj žena u Vojsci je veoma osetljiva tema: na površini je sve u redu, ali ima indicija da se problemi poput seksualnog uznemiravanja guraju pod tepih onda kada se jave. Interesantno, mi smo iskaze o takvim dešavanjima dobijali od muškaraca koje smo intervjuisali, ali nismo uspeli da dođemo do žena koje bi htele da govore o tome. Zato ne mogu ništa da kažem kao činjenicu, moguće je da je generalno položaj žena u Vojsci vrlo dobar, sa pojedinim incidentima, ali dokle god Vojska zatvara oči na takve pojave, a žene se plaše da govore, to je već zabrinjavajuća situacija. Mislim da to odražava širi pristup upravljanju Vojskom: imperativ je da Vojska izgleda savršeno, kao moralni stub društva, i verujem da većina pripadnika Vojske zaista teži ovom idealu, ali ako ispod savršene fasade postoji i jedan truli delić kojim je potrebno baviti se, onda taj imperativ savršenstva čini Vojsci medveđu uslugu.

Jedan od podnaslova u tekstu je i Zašto pripadnici Vojske odlaze umesto da se žale; pa zašto?

Zato što ne znaju kome da se žale, zato što nemaju poverenja u sistem, pa se čak plaše da će biti kažnjeni zato što se žale, zato što određeni mehanizmi žalbe, na primer, radno-pravni sporovi toliko dugo traju da iscrpe ljude i materijalno i psihološki. I onda mnogi kažu "neću to da radim sebi" i počnu da traže drugi posao. Veliki problem je što za mnoge stvari, poput ocenjivanja i napredovanja, žalbe idu po lancu komandovanja, a ako je neposredno nadređeni starešina taj koji je izvor problema, on nema interes da se taj predmet reši. Osim starešine, pripadnici Vojske na raspolaganju imaju veliki broj različitih mehanizama kojima mogu da se obrate, ali ni sami se ne snalaze u toj konfuziji – kome za šta mogu da se obrate. S druge strane, praksa govori da su mnogi prepoznali zaštitnika građana kao instituciju kojoj mogu da se obrate za pomoć, ali se onda u skorije vreme dešavalo da im iz Kancelarije zaštitnika kažu – "vi niste iscrpeli sve mehanizme žalbe koje imate u sistemu" i upute ih na Inspektorat odbrane. Jer Inspektorat je na papiru nadležan za nadzor nad primenom propisa kojima se uređuju radni odnosi. Samo, po svemu sudeći, Inspektorat time ne želi da se bavi u praksi.

Kakva je sudbina uzbunjivača i da li verujete da bi medijski pritisak tu mogao nešto da učini?

Na papiru, Ministarstvo odbrane ima razrađen sistem uzbunjivanja. U skladu sa zakonom, postoji pravilnik koji, između ostalog, predviđa zaštitu uzbunjivača i naknade eventualne štete koju uzbunjivanje može njemu ili njoj da uzrokuje. Imenovano je lice ovlašćeno da prima informacije i vodi postupak u vezi sa unutrašnjim uzbunjivanjem. Ovaj sistem zaživeo je donekle u praksi. Po podacima Ministarstva odbrane, ovlašćeno lice je u periodu između 2017. i 2019. godine primilo dvadeset informacija od mogućih uzbunjivača i pokrenulo četrnaest postupaka. Ipak, nedavno smo imali slučaj uzbunjivača – "Vreme" je takođe pisalo o tome – koji je, po nezvaničnim navodima sa više strana, kažnjen degradacijom jer je ukazao na nepotizam prilikom zapošljavanja. Ministarstvo je vrlo oštro negiralo problem i ta vest je brzo nestala sa radara. Ali naravno, potrebno je imati u vidu kako to utiče na druge moguće uzbunjivače i da li će oni imati poverenja u sistem. Medijski pritisak tu možda može donekle da pomogne, kao na primeru uzbunjivača iz Krušika, ali ako neko samo želi miran život, brine za porodicu, on će se verovatno povući.

Koje su dugoročne posledice ovakvog stanja u vojsci kada je reč o kadrovima?

Prijem, razvoj i zadržavanje odgovarajućeg broja kvalitetnih kadrova je ključno za održavanje funkcionalnih i operativnih sposobnosti Vojske. Ako nemate ljude, možete da nabavljate naoružanje do mile volje, neće imati ko da upravlja njime. Takođe, manjak vojnika utiče na duže zadržavanje istih ljudi u rotacijama u Kopnenoj zoni bezbednosti. Dugoročno gledano, nekontrolisani odliv mladih oficira je problem, naročito ako odlaze najbolji, jer ko će onda jednog dana da vodi Vojsku?

Najviše zabrinjava to što je odliv samo jedan simptom problema u Vojsci koji su povezani sa lošim upravljanjem i sa slabom unutrašnjom kontrolom, odnosno nemogućnošću da se problemi rešavaju unutar kuće. Posledica toga nije samo odliv kadrova već i to da ljudi, na primer, prihvataju koruptivne radnje kao pravila igre – na primer, svesno ću činiti privatne usluge starešini da bi me preporučio za kursiranje, ili ću potezati veze da bih napredovala, ili ću gledati gde ja mogu da zakinem sistem jer mi se čini da sistem ionako zakida mene. Poseban problem je to ozloglašeno čišćenje kruga, koje nije samo stereotip. Ako ljudi previše vremena provode čisteći, a premalo obučavajući sebe i svoje vojnike, kako to može da utiče na sposobnosti Vojske? A to je jedan problem koji Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije lako mogu da reše, kroz javnu nabavku usluga čišćenja.

Koje su vaše preporuke i šta bi sve bilo potrebno da se one sprovedu u delo?

Pre svega, potrebno je da se u vrhu Ministarstva i Vojske promeni svest, da ljudi koji odlučuju shvate da su u 2020. godini poslodavac kao i svaki drugi i da ne može sve da ide na patriotizam. Takođe, pojedinačne mere, povećanje plate tu i tamo, bonovi za ishranu i pompezno zapošljavanje podoficira s vremena na vreme, neće imati efekta na duge staze ako Ministarstvo ne počne na sistematičan način da unapređuje upravljanje i rešava probleme koji teraju ljude iz Vojske.

Dakle, Ministarstvo bi trebalo da obezbedi predvidivije i pravičnije karijerno vođenje. Trebalo bi da rastereti pripadnike Vojske dužnosti koje može da obavi agencija angažovana preko tendera. Da unapredi planiranje i sprovođenje nabavki, kako zaposleni ne bi morali da kupuju sredstva za rad iz svog džepa. Da informiše zaposlene kome mogu da se obrate da ulože žalbu i za šta. Da ojača položaj i integritet Inspektorata odbrane, kao glavnog organa unutrašnje kontrole u sistemu odbrane. Da analizira u kojim specijalnostima ljudi najviše odlaze i kako je moguće zadržati ih, odnosno šta zaposlene motiviše da rade u sistemu odbrane.

Poboljšanje materijalnog položaja jeste važno, ali u trenutnoj situaciji, Srbija ne može da priušti da svim pripadnicima Vojske obezbedi plate koje su kompetitivne na tržištu rada. Zato bi trebalo fokusirati se na pojedine korake koji su realističniji, na primer, povećanje dnevnica kojima ljudi mogu da dopune plate. S druge strane, Ministarstvo ne bi trebalo da se odmah "vadi" na to da civilni sektor nudi bolje plate, već da uzme u obzir šta mladim ljudima može da bude privlačno u sistemu odbrane: na primer, za inženjere u vojnoj naučnoistraživačkoj delatnosti to je mogućnost da rade na projektima kakvih retko ima u civilstvu.

Mislite li i da će biti sprovedene?

Primetno je da je Ministarstvo odbrane uočilo problem odliva kadrova, to je već pozitivan korak. Međutim, zabrinjava me što deo mera koje sada predviđa kako bi zadržalo zaposlene uopšte ne "gađaju" suštinu problema: na primer, Ministarstvo planira da ovaj problem rešava poboljšanjem kulturološke svesti pripadnika Vojske, šta god to značilo. Ministar odbrane pohvalno govori o ponovnom uvođenju Uprave za moral. Znate, ako je situacija ovako kritična, vi ne možete nikakvim marketinškim naporima da ubedite ljude da im je bolje nego što zaista jeste. Zbog toga verujem da će u nekom trenutku neko shvatiti da je potrebno ozbiljno unaprediti upravljanje ljudskim resursima u sistemu odbrane i, nadam se, pre nego kasnije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net