Dometi verske nastave >

Čekajući promenu

Prisustvo verske nastave u školama doživljeno je kao političko, a ne kao obrazovno pitanje. Zašto? Šta zapravo hoćemo od verske nastave

Nekoliko godina unazad, u hramovima Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke služi se moleban za početak školske godine. Međutim, tu romantičarsku sliku narušava činjenica da, recimo baš ovog septembra, na molebanu nije bilo onih kojima je on zapravo i namenjen – dece. Osim one koja i inače dolaze na liturgiju sa svojim porodicama.

foto: aleksandar anđićMENJANJE PARADIGME: Detalj sa verske nastave

Šta ovo znači? Da li je u školama previše verske nastave? Zar crkva nije mesto gde treba da naučimo da se krstimo, celivamo, koje službe postoje, kako se ispovedati i pričešćivati? Nema li verska nastava smisla jedino ako se prožimaju ova dva elementa – škola i crkva? I šta zapravo hoćemo od verske nastave?


VAŽNO VASPITNO SREDSTVO

Prema prezviteru Vukašinu Milićeviću, profesoru etike na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, još Petog oktobra celokupni javni nastup Crkve postao je upitan, i to potpuno nepotrebno: "Prisustvo verske nastave u školama doživljeno je kao političko, a ne kao obrazovno pitanje. Stvorio se utisak neke mahinacije. Zapravo, ne zna se šta stoji iza uvođenja verske nastave, vidljivo je samo političko dostignuće da se na direktan način uđe u javni prostor obrazovanja. Ali zašto, sa kojim ciljem, koje modalitete odnosa na relaciji Crkva–država to podrazumeva? To su stvari koje su nepotrebno netransparentne i što ostavlja prostor da se zaključuje po analogiji. Prema Crkvi je stvoreno nepoverenje, što izgleda Crkva ne shvata, a upravo to nepoverenje utiče na borbu verske nastave da zadrži mesto koje sada ima."

Da bi verska nastava bila deo obrazovnog procesa, potrebno je da se potpuno promeni paradigma. Vukašin Milićević smatra da škola nije mesto za liturgičku katihezu, niti mesto u kome nekoga učimo kako da veruje, jer sve to zahteva liturgiju i kontekst Crkve, već škola može i treba da bude mesto gde se uči o veri bez obzira na to da li mi verujemo ili ne, jer je religija jedan od ključnih fenomena kojima je određen čovek kao takav. "Religija je jednako važna kao i umetnost, književnost, filozofija ili bilo koja druga aktivnost duha, a s obzirom na socijalni potencijal koji je imala i ima, njen domet je često i dalji jer pogađa mnogo veće slojeve populacije za koje nisu bile rezervisane ove aktivnosti duha koje su doskora bile elitističke. Promenom koncepta verske nastave u školama, gde ona postaje unutrašnji deo obrazovnog procesa, mora se promeniti i način prisustva nauke o veri. Ona ne treba da bude stvar hira ili nekakve trenutne političke elite ili ideološke paradigme koja je u ovom trenutku povezana sa dominantnom partijom na vlasti, već mora biti integralni deo obrazovnog procesa", naglašava profesor.

Predlog kako to konceptualizovati treba da daju crkve i teolozi. Ovde nije reč o potpunom odustajanju od koncepta konfesionalne verske nastave, već, kako profesor Milićević naglašava, moramo naći balans, iako je u našem slučaju kulturno-istorijski kontekst dominantno obrazovan pod uticajem pravoslavne vere i kulture.

Sociolog religije Zorica Kuburić, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ističe da je verska nastava veoma važna, kao i da je verska nastava vraćena u obrazovni sistem onako kako je bila izbačena. "Konfesionalna verska nastava ima ulogu da religijska verovanja prenese sistematično i sveobuhvatno, da deca upoznaju svoju veru kojoj pripadaju njihovi roditelji i koja obeležava kulturu i stil života zajednice kojoj pripadaju. Takođe se radi na univerzalnim vrednostima i moralnom ponašanju, što je značajno vaspitno sredstvo. Efekti verske nastave su vidljivi, ne možda tako eksplicitno, ali vernici više nisu samo po pripadanju već i po znanju", smatra profesorka Kuburić i ističe da i deca utiču na roditelje. Prema njenom mišljenju, moć veroučitelja je velika, a njihova ličnost važna jer oni vaspitavaju, i nadovezuju se na porodičnu tradiciju.


PROTIV VERONAUKE

Prema nekim statistikama koje dolaze iz crkvenih izvora, 75 odsto dece u svakoj eparhiji pohađa versku nastavu. Pa ipak, otkako je uvedena, versku nastavu prate protesti, a kasnije peticije za ukidanje. Istraživanje je pokazalo da je u 2011. godini bilo najviše takvih peticija. Ima ih i danas, u znatno manjem broju na godišnjem nivou, a sadržaj je manje-više ostao isti. Neki se zalažu za strogu podeljenost Crkve i države i misle da je nedopustivo da se u sekularnoj državi Crkva na bilo koji način upliće u državne poslove, zatim ima onih koji smatraju da su njihova osnovna ljudska prava ugrožena uvođenjem veronauke u škole, pa sve do onih koji versku nastavu vide kao vrstu indoktrinacije, diskriminacije drugih vera i, na samom kraju, onih koji je ne vide kao nauku. Statistika pokazuje da je prosek potpisa po peticiji oko 4000.

Razdvajanja dece zbog vere nisu pogodna varijanta za manjinske verske zajednice. Građansko vaspitanje pruža utočište za drugačije verujuće, što znači da treba razmisliti o novom, širem konceptu verske nastave. Očigledno je da versku nastavu čeka ozbiljna promena koncepta. Deo stručne javnosti se slaže oko ideje reforme verske nastave, a spas vidi u iznalaženju alternative konfesionalnoj verskoj nastavi. Ovo bi mogao biti nekakav tip religiologije, koji bi pored konfesionalnog integrisao u sebe dobar deo religiološkog pristupa, a za to već imamo dosta poznatih modela.


KAKO JE U REGIONU?

Sanja Vuković, veroučiteljica u Bosni i Hercegovini, ističe da su crkve na liturgijama pune dece i da je verska nastava do petog razreda omiljeni predmet. Međutim, već od šestog razreda dolaze teži predmeti, a u verskoj nastavi kreće konfuzija starozavetne neprilagođene tematike.

Veroučitelji iz Hrvatske, s druge strane, glavni problem vide u tome što je verska nastava shvaćena neozbiljno, kao predmet koji se ne treba učiti, pa ni izučavati. Studenti teologije sa Katoličkog bogoslovskog fakulteta u Đakovu misle da to veroučitelje stavlja u neugodan položaj. Jer, kako đake zainteresovati ako sama škola šalje poruku da je verska nastava zanemarljiva i uvek je po rasporedu na poslednjim časovima. Primećuju, takođe, da je sve više "neautentičnih teologa" i sve manje se vera praktikuje u porodicama. Ovo predstavlja veliki problem za versku nastavu u budućnosti, ako se ne iznađe neko rešenje.

U Sloveniji je stanje drugačije. Profesor na Teološkom fakultetu u Ljubljani dr Roman Globokar objašnjava da u javnim školama nema verske nastave. Ukinuta je 1952. godine, i nakon demokratizacije nije ponovo uvedena. Neki vid verske nastave se održava u katoličkim župama za one učenike koji to žele, i to posle nastave u školi, jednom sedmično u trajanju od jednog školskog časa. Profesor Globokar kao glavni problem vidi to što đaci "nemaju znanja o hrišćanstvu, ni o nacionalnoj kulturi. Većina javnosti je protiv uvođenja verske nastave u škole, što govori o njenom lošem položaju u društvu, to je tabu tema o kojoj se ne može normalno razgovarati. Vidljivi efekat zabrane verske nastave je netolerantnost kod mladih, jer kada ne poznaješ nečiju kulturu i veru, onda ga se bojiš, a verska nastava je najbolja za boj protiv radikalizacije društva. Rešenje bi bilo uvođenje verske nastave u javne škole makar i kao nekonfesionalne nauke o hrišćanstvu i ostalim religijama."

Da li ćemo se tešiti time što kod nas nije najgore stanje, ili ćemo uložiti sve snage i početi da postavljamo versku nastavu na zdrave noge, pokazaće bliska budućnost sa ili bez veronauke u njoj.


 

Tekst je nastao u okviru šireg istraživanja Kursa osnove novinarstva za studente teologije u organizaciji Fondacije Konrad Adenauer u Srbiji i Foruma za religiju, medije i kulturu sećanja.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net