fotografije: marija janković

Intervju – Jovan Sibinović, Šajzerbiterlemon >

Spasenje dolazi iznutra

"Teško je očekivati da se masovno oslobađa zaključana energija u društvu koje je, kada se posmatra šira slika, duhovno dovedeno na rub egzistencije. Mladi se plaše da se u bilo kom smislu bave nečim što im ne donosi sigurnost, a velike ideje su uvek vrlo nesigurne"

Za sam početak: ovo je priča o mladom rokenrol bendu iz Beograda. Članovi trija Šajzerbiterlemon (Jovan Sibinović – vokal, gitara; Mario Marković – bas-gitara, vokal; Ana Đurović – bubanj) imaju između 21 i 22 godine, jednu devojku u sastavu i prvi album Iza naših zidova – koji nam je prošle godine doneo važan društveni iskaz iz sfere rokenrola, baš kad je izgledalo da do tako nečeg ne može doći, jer sveže rok muzike nekako više i nema u našoj ispošćenoj kulturi. Upravo suprotno – njihovo prvo izdanje ponovo pronalazi ugao gledanja mladih na nezgodne životne prilike oko sebe, i to u trenutku kad su nestale sve druge šanse za izražavanje istine.

Šajzerbiterlemon su, tako, odgovorni ne samo za jedan od najboljih autorskih albuma u oblasti popularne muzike kod nas prošle godine, nego su i ponosni učesnici izdavačkog poduhvata sezone – kompilacije Hali Gali (Kišobran/Pop Depresija/Hali Gali, 2019), na kojoj je sabrana cela generacija najnovijih rok grupa, sačinjenih od nemirnih gradskih devojaka i mladića (bendovi: Vizelj, Sitzpinker, Johanbrauer, Proto tip, Gazorpazorp, св. Псета, Tipon, Koikoi), odraslih uglavnom pod uticajem grupe Repetitor, svakako najvažnije domaće rok pojave već neko vreme. Da stvar bude do kraja puna dubinskih značenja – najnoviji produkt grupe Šajzerbiterlemon zapravo je verzija pesme Izdrži udarac, sastava Defektno efektni, originalno objavljene pod imenom A na klasičnoj new wave kompilaciji Artistička Radna Akcija (Jugoton, 1981), dok se pomenuta obrada pojavila ovog januara kao druga strana vinilnog singla Crne liste (bend sastavljen od muzičara iz više grupa sa ARA, vidi "Vreme" br. 1515). Ovim se uspostavlja živ most između dva skrajnuta naraštaja, odnosno dva mini pokreta: nekadašnje "druge generacije" beogradskog novog talasa i sadašnjeg neo pank rok andergraunda.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

"VREME": Album Iza naših zidova vrti se već određen broj mesecikako se sada on čini članovima benda Šajzerbiterlemon, u trenutku kada je vreme od nastanka već odmaklo?

JOVAN SIBINOVIĆ: Čini nam se da je u celom procesu stvaranja, pa kasnije i promovisanja albuma, on postao sastavni deo naših ličnosti. Mislim da – ni iz sadašnje perspektive posmatrano – apsolutno ništa ne bismo menjali na njemu i čvrsto stojimo iza toga. U kom god pravcu se dalje bude razvijao naš zvuk, pesme sa ovog izdanja uvek će ostati jedan od naših zaštitnih znakova.

Na ovom albumu nema balada! Čak i one, naizgled umerenije pesme, pršte od snage. Je li teško na koncertima u kontinuitetu izvoditi ovako energične numere, vrlo složenih stihova?

Najiskrenije, ja sam samo takve pesme umeo da smišljam. U tom periodu, dok smo radili na albumu, kad god bismo krenuli da sviramo nešto smireno, nismo se osećali prirodno i bili smo u elementu tek kad krenemo sa nečim energičnim. Izvođenje tih vrlo energičnih numera u kontinuitetu, bez silazne putanje, jeste ono što obeležava naše nastupe uživo i mi se tako osećamo najprirodnije. Ipak, sada se u našem stvaralaštvu pojavljuju i neki elementi balada, tako da bi stvari mogle da se za nijansu promene u budućnosti.

Kako ste zapravo odabrali svog izdavača Geenger Records?

Kada smo snimili Iza naših zidova, u suštini nismo imali pojma šta znači izdati nešto. Sve se to desilo bez previše promišljanja, više intuitivno. Ja sam preko Repetitora čuo za taj Moonlee Records iz Slovenije, malo istraživao o njima i dosta mi se svideo "uradi sam" pristup koji imaju. Onda sam video da je u toj priči oko osnivanja Moonlee-ja učestvovao i Danijel Sikora Six, koji je kasnije osnovao sličan label u Zagrebu – Geenger Records, i to tako da funkcioniše po srodnim principima kao Moonlee. Stupio sam u kontakt sa Danijelom i poslao mu album. Kada smo prvi put razgovarali, bio je iskren i skroman, bez tračka nadmenosti i bez pompeznih obećanja. Odmah me je "kupio" i odao utisak osobe sa kakvom želim da sarađujem. I danas smatram da smo doneli pravu odluku i mislim da će se to tek pokazati.

Šta su Šajzerbiterlemon slušali kada su bili mali? Ima li odjeka muzike vaših tinejdžerskih idola u ovim pesmama sa albuma?

Ja sam u nekom ranijem detinjstvu, još u osnovnoj školi, odrastao na bendovima kao što su AC/DC, Led Zeppelin i Black Sabbath. U tinejdžerskom dobu više sam se preorijentisao na britpop i indi rok. Ana je bila malo ispred mene, ona je, na primer, sa 14 godina već slušala Repetitor, u trenutku kad ja još nisam ni znao šta znači klupska svirka. Maria smo upoznali malo kasnije, krajem 2015, kad je stigao u bend. On bi verovatno izdvojio The Prodigy ili Rage Against the Machine kao svoje omiljene bendove u tom smislu. Sigurno da je sve ovo na neki način uticalo da sviramo to što sviramo.

Ono što može da se primeti u zvuku jeste izvestan grandž vokabular, čak pojedine pesme imaju dosta originalne mistike u izrazu, koja kao da je povukla iz Nirvanine verzije Love Buzz? Koliko je njihov album Bleach uticao na vas?

Ne možemo reći da smo toliko slušali Nirvanu generalno, ja na primer sad ne umem napamet da nabrojim nijednu pesmu sa albuma Bleach. Ipak, dosta njihove muzike mi je tokom godina na razne načine prolazilo kroz uši i uticali su na mali milion bendova, tako da sam na nekom indirektnom i podsvesnom nivou siguran da je Bleach uticao i na nas. Meni je recimo Breed njihova najbolja pesma, za nju bih mogao da kažem da mi je i malo direktnije uticala na stvaralaštvo.

Opet, ponegde se čuje i Hüsker Dü lepota …?

Za Hüsker Dü sam čuo preko mog oca i dosta su mi se dopali. Čak smo na jednoj svirci, dok smo još počinjali, svirali obradu pesme Girl Who Lives on Heaven Hill. Pre neku godinu su nas i muzičari sa domaće scene zvali da sviramo kao gosti u Božidarcu na koncertu posvećenom ovom bendu, tako da se može reći da smo na neki način dosta vezani za Hüsker Dü.

A kakvog udela u vašem nastajanju i zvuku ima pojava grupe Repetitor?

Ima velikog udela. Mislim da su oni dobrim delom i "krivci" za pojavu toliko novih kvalitetnih gitarskih bendova na našoj sceni. Ima ljudi koji vole da za nas i nama srodne bendove sa kompilacije Hali Gali kažu kako smo svi "mali Repetitori". Na nama je da u narednom periodu svima pokažemo da smo izgradili svoj jedinstven stil, a da je Repetitor samo bio dodatna inspiracija u građenju nečega što je samo naše.

Koliko prisustvo devojke u bendu, i to na poziciji bubnjarke, menja pogled na svet?

Prilično je lepa stvar što se na sceni pojavljuje sve više devojaka i što to ni u gitarskim žanrovima više nije neuobičajeno. Čak je utisak kao da ih upravo za bubnjevima ima najviše. Što se Ane tiče, mogu samo da kažem da je kao član porodice i da mi je dosta čudno da zamislim bilo kog drugog za bubnjevima dok sviram gitaru.

U kojoj meri današnji zahtev da muzikakoju savremeni bendovi pravevizuelno komunicira putem youtube-a, utiče na način na koji Šajzerbiterlemon stvara svoje pesme? Da li su iz tog razloga pesme danas više vrsta soundtracka nego samostalna dela?

Danas je bitno praviti muzičke spotove isto koliko je bitno praviti i samu muziku. Ne mislim da je to nužno loše, niti da skreće pažnju sa muzike, prosto je vreme takvo, teže je zainteresovati publiku, jer su svi zasuti gomilom sadržaja. Nije to nešto protiv čega se treba boriti, već na najbolji način iskoristiti. I ne mislim da cela ta stvar utiče direktno na stvaranje naših pesama, koliko na način na koji ih kasnije objavljujemo i promovišemo. Spotovi su nam uvek bili dosta bitni i uvek smo u rad na njima ulagali podjednak trud kao i u rad na pesmama, samo što kod spotova morate okupiti veću ili manju filmsku ekipu koja je podjednako entuzijastična kao i vi. Neka od meni najlepših iskustava su se upravo dešavala u okviru rada na našim spotovima i prelepo je videti toliko ljudi koji se maksimalno ulažu u nešto tvoje. Pesme na taj način ne postaju soundtrackovi, već dobijaju potpuno novu dimenziju.

Stihovi su posebna priča. Na neki način, pesme Šajzerbiterlemon neprekidno govore o izvesnoj začudnoj patnji, psihodeličnom ništavilu ispasenju! Ali, o spasenju o kome kao da junak pesme uvek sam odlučujeono nekako stalno dolazi gotovo isključivo iz njega samog?

Ja tekstove pišem intuitivno, pišem ono što mi u trenutku padne na pamet. Mislim da previše analiziranja uglavnom nije dobro. Ipak, u pravu ste kada kažete da spasenje u ovim slučajevima dolazi iznutra. Svi patimo i svi osećamo ništavilo, ali ovi tekstovi nisu samo puka ilustracija takvih stanja, već rovovska borba s njima putem iskrenosti i prihvatanja istih. Takva borba sa samim sobom često je teška i mračna, pa otud teški i mračni tekstovi, ali kroz tu borbu se osećamo živim, zbog nje volimo i samo nam pobede u takvoj borbi donose istinsku sreću.

Možda je maločas bilo bolje da upitamo i za književne heroje? Ima u pesmi Sneg malo te oblomovštine Gončarova. Tačno na jednom mestu u istoimenoj knjizi Oblomov valjda i kaže: "Sneg, sneg, sneg!"?

Refren za tu pesmu napisao sam jer su mi se te reči slogovno uklapale uz muziku. Kasnije se ispostavilo da to ipak ima i nekog smisla i vi ste, evo, to potvrdili ovim poređenjem sa Gončarovom. Inače, moram da priznam da ne čitam dovoljno poslednjih godina i ne mogu reći da imam neke književne uzore u pisanju tekstova, ali je recimo pesma Sneg nastala u saradnji sa rediteljem Milošem Tomićem na jednom njegovom kratkom eksperimentalnom filmu koji, čini mi se, nikad nije objavljen. Koncept je bio takav da smo mi pesmu smišljali uživo pred kamerom, inspirisani neobičnom melodijom koju nam je on u tom trenutku prvi put odsvirao na mandolini. Motivi dece i snega u tom tekstu verovatno su negde podsvesno vezani za motive iz te filmske priče.

Sad, kad smo već kod Oblomova i njegovog oličavanja jednog novog senzibiliteta koji se uvukao među mlade Gončarovljevog doba: uobičajeno se o ovom romanu i glavnoj ličnosti govori kao o otelotvorenju suvišnog čoveka, talentovanog, ali bezvoljnog i pasivnog pojedinca, slabe volje, pravog simbola inertnosti i apatije. Kako vam se čini sopstvena generacija danas? Ima li u njoj tih zaključanih velikih potencijala, ideja i energije, koji nikako da se oslobode?

Teško je očekivati da se masovno oslobađa zaključana energija u društvu koje je, kada se posmatra šira slika, duhovno dovedeno na rub egzistencije. Mladi se plaše da se u bilo kom smislu bave nečim što im ne donosi sigurnost, a velike ideje su uvek vrlo nesigurne. Cela moja generacija, na ovaj ili onaj način, više je okrenuta sebi nego bilo čemu drugom. Posledice toga mogu da budu brojne, od masovnog gubitka empatije do apolitičnosti. Pritom, ja ovo ne pričam kao neko ko smatra da je "iznad" toga, i ja se borim sa tim simptomima. Ipak, možda baš to okretanje samom sebi može u perspektivi da donese nešto značajno, barem kod onih pojedinaca koji imaju želju da razviju donekle svestraniji pogled na društvo. Ne mogu svi ti potencijali da ostanu zauvek zaključani, oni će se uvek u nekom obliku manifestovati, samo je pitanje da li će se otključati, ali i ujediniti neka količina potencijala koja je u stanju da napravi društveni pomak na makronivou.

Publika benda Šajzerbiterlemon svakako ne nailazi na tu vrstu izazova, ali ipak, kako reagujete na činjenicu da mnogo više vaših vršnjaka radije sluša narodnjake nego rokenrol? Može li se ikada preokrenuti ta nesrazmernost? I šta je tu potrebno učiniti?

Potrebno je prvo da starije generacije shvate da podela na narodnjake i rokenrol više ne postoji. Jasno mi je da je to teško prihvatiti iz perspektive nekoga ko je, na primer, odrastao 1990-ih godina, kada je supkultura kojoj pripadaš bila u neraskidivoj sponi sa društveno-političkim opredeljenjem, ali o tome se više ne može razmišljati na takav način. Za moju generaciju narodnjaci nisu simbol Slobine vladavine, nama je to samo još jedan muzički žanr i ne vidim nikakav problem u tome da se meni, recimo, svidi neka turbo-folk pesma. Ni rokenrol muzika nije više revolucionarni glas generacije koji menja društvenu svest i izvodi ljude na ulice. Naša generacija živi trenutak u kom nema više takve vrste supkultura, a nivo društvene svesti ili političko opredeljenje nemaju apsolutno nikakve veze sa muzikom koju neko sluša. Još uvek ima kriminalaca koji slušaju samo narodnjake, ali ima i ljudi koji slušaju isključivo rok muziku, a nisu ništa više od sterilnih fosila koji sprečavaju svaki vid pozitivne promene. Naravno, uvek će biti muzike koja nije u stanju da dopre do publike na nekom dubljem nivou, uvek će biti izvođača kojima je stvaranje profita jedini cilj, ali toga sada ima u svim žanrovima. Potrebno je da se u svim porama društva "ubija" taj kulturološki elitizam koji ocenjuje ljude na osnovu muzike koju slušaju, i na taj način će i rokenrol kao žanr dobijati novu publiku.

A šta je u stvari ključni problem za mladu generaciju danas i da li se rokenrol bendovi uopšte bave time? Ili su se ipak povukli u neku svoju kulu od slonovače, obraćajući se samo odabranima?

Najveći neprijatelji su nam verovatno ta apolitičnost i nedostatak empatije, ali oni bendovi koji pokušavaju da u svojim tekstovima direktno ukažu na neki konkretan problem uglavnom ispadaju smešni i zapravo ne čine ništa da se bilo koji problem reši. Bendovi koji imaju vrednost trebalo bi da se bave ovim problemima, ali indirektno, kroz svoje delovanje u celini, stvarajući pesme u kojima, između ostalog, i sami sebe preispituju. Smatram da je važno da među sobom stvaramo mikrosisteme u okviru kojih delujemo i koje stalno unapređujemo. To se naizgled čini kao ta kula od slonovače u koju se povlačimo, ali ako te mikrosisteme ozbiljno shvatimo, ako svi zajedno delujemo jedni za druge i na taj način ih jačamo, onda kula od slonovače postaje planina. Hali Gali kolektiv, kome pripadamo kao bend, za samo godinu dana prešao je put od jednonoćnog festivala u klubu Dragstor do kulturne institucije u nastajanju koja bi mogla da umreži čitav regionalni andergraund, a vode je isključivo mladi muzičari i entuzijasti koji su naši prijatelji, dakle, nema nikakvog spoljnog, moćnijeg faktora. Razvijanjem više ovakvih mikrosistema u raznim kulturnim oblastima formira se temelj za ozbiljne političke promene.

Koja je to stvar koju ste učinili u životu, a da je bila najviše rokenroli to ne samo na sceni?

Ako sam okarakterišeš nešto kao rokenrol, tog trenutka to prestaje da bude rokenrol, a i vrlo je diskutabilno šta neko podrazumeva pod rokenrol postupkom, reč je o potpuno subjektivnoj stvari. Na bini je to možda trenutak kad sam prvi put zapevao, s obzirom na to da nisam od samog početka bio glavni vokal u bendu, a van bine to ne bi bio jedan konkretan postupak nego recimo to što sam naučio da sa svima otvoreno pričam o svojim osećanjima i da se osećam dobro u vezi sa tim. Ali, eto, sada kada sam rekao ovo, više ne mislim da su to "rokenrol stvari".

Kako biste želeli da vas ljudi ovog časa vide? A kako da vas kao bend jednog dana pamte?

Želeo bih da svakog od nas iz benda vide kao "jednog od njih". Hteo bih da se ljudi osećaju kao da smo svi zajedno u svemu tome što doživljavaju u našim pesmama, a s druge strane, hteo bih da se svaki čovek koji voli našu muziku u nekom trenutku oseti kao da su naše pesme samo njegove. Što se zaostavštine tiče, bilo bi lepo da nas upamte kao jedan od bendova koji je obeležio određeno muzičko razdoblje u regionu, ali na tome ima još puno da se radi. Bitno je to što će pesme nastaviti da žive. Verujem da će uvek biti ljudi koji će ih istinski osećati. U ovom šizofrenom moru svega i svačega, nema većeg uspeha od toga da nešto što si stvarao i u šta si verovao nastavi da živi i posle tebe.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net