Teofil Pancic

nuspojave >

Kerberi u pokušaju i prostodušnost totalitarnog uma

Ako pripadnost jeziku nije apsolutno i bezostatno dovoljna da neko književno delo svrsta u korpus srpske, ili mađarske, ili grčke, ili letonske književnosti, onda mora da postoji nešto drugo što će tu pripadnost ustanovljavati. I tu nije kraj: mora da postoji i neko ko je merodavan da razlučuje, recimo, srpsku od nesrpske književnosti

Mi nikada nismo pripadali krugu pisaca koji su podržavali nacionalne euforije. To ne znači da nas neko može izbaciti iz srpske kulture, čak ni uz pomoć državnog aparata.

—Mirko Kovač, Stav, Novi Sad, 15.12.1989.

Treba slušati ljude dok govore. Naročito pažljivo treba slušati one za koje nam se učini da nemaju šta da kažu, ili da je to što će reći toliko uvredljivo po naše tankoćutno biće da bismo se mnogo radije lišili tog preimućstva slušanja. Međutim, to je greška: baš takvi i baš tada izreći će ključne stvari, svešće naizgled mutne i komplikovane procese i zapetljane sukobe na suštinu. Suština se, avaj, može pokazati prilično banalnom, ali i tu treba biti oprezan, jer je to banalnost sa duplim dnom. Drugim rečima, kad razgrneš jedan sloj velova s visokoparne retorike, recimo rodoljubačke i(li) književno-estetičarske, ono što preostane može se ukazati u ganutljivoj golotinji ličnih sujeta, izgubljenih kompasa, bizarnih deluzija. Ali bilo bi najpogrešnije tu stati: treba kopati dublje, treba razgrnuti i onaj donji sloj velova, jer nas tek tu čekaju spektakularna otkrića. Pa se može ispostaviti da je benigna banalnost nesrazmerne nabujalosti spisateljskih sujeta samo vešto iskorištena kao pogonsko gorivo za nešto mnogo mračnije: za inauguraciju destruktivne i toksične agende, namerene preuređenju društva u pravcu sužavanja prava i sloboda u ime neke "jedino ispravne" doktrine, danas najčešće nacionalističke.

Tako je i sa tzv. skandalom oko ovogodišnje NIN-ove nagrade za roman godine, gde se grupa od osamnaestoro pisaca i onih koji se tako osećaju pobunila i proglasila vremenski neograničeni bojkot NIN-ove nagrade, koja je, zajedno s matičnim joj nedeljnikom, prešla u ruke imperijalista i karadušmana srpskih, za koje prljavi posao obavljaju domaći kvislinzi, regrutovani iz probranih redova, kako ono beše, "autošovinista" i "anacionalnih elemenata" (jbt, za to se kod Antoneskua i sličnih dražesnih spadala iz divnije prošlosti išlo pravo na vešala...).

Ako ne odmaknemo mnogo od površine, ličilo je to na još jedan tipični književni(čki) kermes sa pevanjem i štucanjem, uz preganjanja na temu čiji je veći, ko je odaklen a ko niodaklen nije no se vuče tu po kući ko avetinja, ko je bio dobar đak mada je nosio dugu kosu, a ko se za to vreme zajebavao umesto da uči pa bi sada čestitim odlikašima da deli lekcije, i sve u tom stilu, lahorasto i beznačajno, tek blago iritantno poput zunzarinog obletanja oko insanove glave. Pa se shodno tome i u trivijalnom čaršili maniru i bavilo sitnim i uvrnutim sokačarskim kleveticama koje lepo nisi imao snage ni da demantuješ, poput one da si "dodelio nagradu ortaku i jaranu", onom za kojeg nisi čak ni glasao, a kojeg si inače u životu video 5-6 puta, toliko ste, eto, jarani, i čije je nekadašnje blisko okruženje godinama siktalo na tebe svakim povodom, eto, toliko ste istomišljenici. Ili one da si izvesne građane, pazi sad, "oterao iz ‘Vremena’", što i nije čudo jer si ti ništa manje nego "kulturni hegemon" zemlje Srbije, tako da je tebi laća terati i dovoditi ljude po ovoj zemlji kako ti se ćefne, normalno. I koješta još što ni sa istinom ni sa pameću ni sa ljudskom čašću veze nema, a na šta se nije vredelo osvrnuti, jer ne vredi ni toliko napora da se odmahne glavom.

Međutim, insistiram, vredelo je pustiti ljude da govore, jer je bilo svakog razloga da očekujemo da će se, uz svu tu lavinu ispraznih, lažljivih i ništavnih iskaza kojima se Užas praznine obraćao sebi samom kroz duge januarske noći, pojaviti i oni zaista bitni, oni koji objašnjavaju neobjašnjivi, to jest, ne, nego naizgled tek hiroviti i pomalo dirljivo blesavi višednevni mentalni dernek koji su upriličili wannabe zajebani momci iz "srca tame", iz tvrdog jezgra bojkotaškog, okupljenog oko jedne književne grupe čije ime zvuči kao međunarodna oznaka za neki autoput (što verovatno i jeste).

I usledili su ti iskazi jedan za drugim, eno ih gde su prepunili stupce parapatriotske štampe, eno ih gde su se nanizali kao biseri rasuti po celom svetu, eno gde su zagušili internete, zakrčili fejsbuke i ostale tvitere, i iz tog bi se krmiva svašta moglo pronaći i iščitati, i raznih bi se dijagnoza, što ličnih što grupnih, moglo ispopostavljati, samo kad bi imalo smisla trošiti se na to. Ali bolje je bilo ćutati i osluškivati, vrebajući odakle i iz koga će progovoriti tugaljiva Suština – a da mora progovoriti, to je bilo jasno. Kako bi moglo drukčije? Zajebancije sa žirijem, naporne ljutnjice nenagrađenih, frustracije sličajnih prolaznika i uvređenih frajli koji i koje se potpisom pridružiše momcima koji znaju šta hoće – sve je to naposletku pena dana, bude i prođe, zapravo već prolazi. A ekipa ima mnogo ozbiljnije namere, gde joj je famozna nagrada, i žiri, i sve to, samo pomalo isforsirani casus belli. Mislim, nije da NIN-ova nagrada nije njihov mračni predmet želja, ali prava namera je mnogo ambicioznija: povratak ili očuvanje onakvih društveno-kulturnih prilika u kojima će štošta, pa i ta famozna nagrada, nekako podrazumevano pripadati onima koji su za sebe, nejasno je s kojim i odakle izvirućim pravom, uzurpirali poziciju ekskluzivnih nosilaca "nacionalne kulture".

I te reči, suštinske, kristalno razgovetno izgovorene, neminovno su (nas) stigle. Izgovorio ih je pisac i jedan od "bojkotaša" Nikola Malović, u emisiji "Oko" RTS-a od 27. januara 2020: "Inostrani vlasnik NIN-a radi jednu diverziju u srpskoj kulturi nagrađujući one romane koji ne pripadaju srpskoj književnosti. NIN-ova nagrada je postala nagrada za roman koji nije srpski roman."

Na stranu sada čvorovićevsko prenemaganje oko "inostranog vlasnika" koji zombijima iz žirija, kiteći im čela evrićima, nalaže koga i kakvoga će nagraditi; ono što fascinira u Malovićevim rečima (izvariranim posle i u Pečatu, da se ne pomisli da se ovom blagoglagoljivom Bokelju nešto omaklo) jeste prostodušnost totalitarnog uma, nedobacujućeg makar do onog nivoa samorefleksije koji bi mu mogao stvoriti izvesnu nelagodu, otuda i potrebu da malko zakamuflira svoju poentu. Kako toga, međutim, u Malovića nema – a dotični je, da napomenem za manje upućene, jedan od ključnih ljudi ove šarade, a ne tek neki pikzibner koji se zakačio negde usput kao čičak pa sad ne ume da se odlepi – onda imamo mogućnost da vidimo dejstvo strategije ekskomunikacije na delu u svoj njenoj, hm, raskoši.

Šta je, dakle, pouka i sukus Malovićevog i malovićevskog rezona? To je ovaj i ovakav road to hell: arbitrarnost-selektivnost-hijerarhičnost-ropstvo. Naime, ako neki roman napisan i objavljen na srpskom jeziku može biti merodavno proglašen romanom koji "nije srpski" (i samim tim preventivno izbačen iz svakog mogućeg budućeg kanona, bez davanja prilike dejstvu vremena da potvrdi ili ospori njegovu vrednost), onda njemu nasuprot moraju stajati neki romani – takođe napisani na srpskom jeziku – koji "jesu srpski" i samom tom svojom "srpskošću" zavređuju drugačiji tretman; ako pripadnost jeziku (pa onda, mnogo sporednije, i mesto objavljivanja, nacionalna i državljanska pripadnost pisca etc.) nije apsolutno i bezostatno dovoljna da neko književno delo svrsta u korpus srpske, ili mađarske, ili grčke, ili letonske književnosti, onda mora da postoji nešto drugo što će tu pripadnost ustanovljavati. I tu nije kraj: mora da postoji i neko ko je merodavan da razlučuje, recimo, srpsku od nesrpske književnosti, a sve, gle, unutar srpskog jezika i, što bi se reklo, "kulturnog kruga".

To "nešto" nema šta da bude nego izvesna interpretacija kulturnih i političkih vrednosti i identitetskih obeležja koja će od neke nad društvom i kulturom suštinski nadređene instance biti legitimizovana i overena kao "srpska"; pazite: ne jedna od srpskih, unutar beskrajnog, danonoćno samoredefinišućeg i samoobnavljajućeg pluralističkog polja slobodne kulture i slobodnog društva, nego "srpska" na preskriptivno-normativistički način koji ekskomunicira drugo i drugačije, koji u svemu gde prepoznaje drugačije kodove od onih koje samo nosi i deli vidi nešto onkraj "nacionalne kulture", a ne tek njen inokosan deo, s ravnopravnim pravom na postojanje u zajedničkom javnom prostoru, po naravi stvari dovoljno komfornom za sve. Samim tim je i takva "nacionalna kultura" jednodimenzionalna, hijerarhijska, vojnički centralizovana i, da, dubinski totalitarna. Njoj je, za tumačenje i sprovođenje tog "nečeg", naravno, potreban "neko" ko će dežurati na imaginarnom ulazu u zlatne dveri "nacionalne kulture", pripuštati unutra podobne sa malovićevskog stanovišta, a one druge bacati preko palube, pa ako se udave – udavili su se, ko im je kriv što nisu ostali na suvom, unutar arbitrarno definisanih kodova "nacionalne kulture". Pri tome je, ako nekom nije jasno, sasvim svejedno ko i u ime čega arbitrira: sama je arbitrarnost problem. Kada bi neko, na primer, odrekao pravo Malovićima i uveocima na puno i slobodno participiranje u srpskoj književnosti i kulturi, učinio bi podjednako težak kulturno-politički zločin. Samo što to, koliko je poznato, niko ne čini (najmanje nesrećni NIN-ov žiri, dežurna vreća za njihove rahitične bubotčiće). E pa, ovi momci bi se rado prijavili kao volonteri – čuj mene, volonteri! Ekipa tako dobro naplaćuje svoje usluge da i najnotorniji "strani plaćenici" mogu da se postide pred njom; ali je baš zato kanda i u panici pred bilo čime što tumači kao moguće sužavanje svog tržišta – za kerberisanje pred narečenim vratima, recimo, srpske književnosti. Mada ni tim ni bilo kojim drugim vratima te vrste stražari uopšte nisu potrebni.

I eto naličja tanušnih i postojano minusinteligentnih optužbi da je taj vražji žiri svojim izborima i odlukama sprovodio nekakvu mračnu "kulturnu politiku" i "forsirao jednu poetiku" ili čak ideologiju: dobro naučeni primeni drevnog retoričkog trika "drž’te lopova!", samozvani baštinici onoga najboljeg iz tradicije i nasleđa srpske književnosti – za koje lepo nemamo pojma koji im je to babo u amanet ostavio, i gde je pohranjen taj testament – zapravo bi da budu bogomdani arbitri "srpskosti" ili bilo čega drugog, a to bi bilo moguće jedino unutar kulturno-društvenog konteksta koji se međusobno isključuje s demokratijom, pluralizmom i slobodnim društvom. Samo, ima tu jedan mali problem: neće da može. Nikada više. Ta radna mesta su trajno ukinuta, onako kako su ukinuta mesta dvorske lude ili varoškog dželata.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net