foto: marija janković

Intervju – Dragan Đilas >

Nema kompromisa oko bojkota

Za nas nema priče kako će neko da izađe na izbore a da se tretira kao opozicija, to ne može. To je naša crvena linija. Jer svako ko izađe na izbore u Srbiji taj izlazi zbog sebe. Jedni da ostanu poslanici, jer bez toga ne znaju šta će sa sobom, drugi da postanu poslanici, jer im je to san, ili da postanu neki odbornici ili da sačuvaju neku vlast. Svima su puna usta da to rade zbog Srbije, ali ne, to rade samo zbog sebe

Pitanje izlaska na izbore ili njihovog bojkota sve jasnije potcrtava i površinske i dubinske razlike među dojučerašnjim opozicionim saradnicima. Određivanje 26. aprila kao izbornog dana samo je još dublje utisnulo međusobne surevnjivosti. Predvodnici uličnih protesta, koji su mesecima šetali sa građanima i liderima opozicije, skandirajući "bojkot, bojkot", najednom su odlučili da izađu na izbore unoseći potpunu pometnju i nevericu u to "šta se ovde dešava". Za to ko stoji iza toga, opet su se javno i međusobno okrivljavali pojedini opozicioni lideri. Živci su se gubili, optužujuće reči olako letele, a pojedine političke odluke padale na glave građana pravo iz vedra neba. Ipak, na samom početku meseca došlo je, pa neka i naizgled, do dizanja ručne i zaustavljanja daljeg sunovrata. Održan je prvi zajednički skup opozicije – one koja je za sada rešena da na izbore ne izađe.

"VREME": Da li je skup opozicije održan u subotu, 1. februara, doneo neki novi kvalitet u politički život Srbije? I koji je značaj termina "srpska opozicija", proklamovan tom prilikom?

DRAGAN ĐILAS: Srpska opozicija je logičan termin koji se pojavio zato što su sve relevantne opozicione partije i pokreti u Srbiji odlučili da bojkotuju izbore. Ono što vidim kao kvalitet jeste jedinstvo i spremnost da se zajedno borimo za fer i poštene izbore i za promenu u Srbiji. Kvalitet je i broj nestranačkih ličnosti koji su bili na tom skupu i dali podršku bojkotu kao načinu borbe. Ali, važne su i poruke koje su poslate sa tog skupa. Mislim da je velika većina shvatila da ne treba trošiti vreme na Aleksandra Vučića i da niko od nas više ne treba sebi da dozvoli, kako je rekao na tom skupu Boško Obradović, da iz osećaja bespomoćnosti u koji nas uvodi to što radi vlast, odgovaramo i rečima i potezima za koje uistinu možemo da kažemo da to nismo mi. I zaista verujem u to da Srbija nije to što predstavlja današnja vlast. Nije Srbija bahatost, arogancija, kriminal, izdaja. Srbija je sve suprotno tome.

Ko čini srpsku opoziciju?

Pokret slobodnih građana, Ne davimo Beograd, Socijaldemokratska stranka, Državotvorni pokret, Dosta je bilo, Savez za Srbiju sa svim svojim članicama... Sve političke organizacije koje bi na izborima mogle da dostignu taj smanjeni cenzus danas su u bojkotu. Nijedna od onih organizacija koje će se na lažnim izborima predstaviti kao opozicija ne može sama da dođe do cenzusa.

Ne želim nikoga da omalovažavam niti da se postavljam sa pozicije nekoga ko može da pobedi na izborima – jer niko od nas u ovom trenutku to ne može – ali govorimo o argumentima zasnovanim na onome što znamo i na istraživanjima koja postoje. Zato ne prihvatam priču da deo srpske opozicije bojkotuje, a deo ne. Sve relevantne opozicione stranke i pokreti koje bi na izborima mogle da uđu u parlament, na tim izborima neće učestvovati.

Hoćete da kažete da oni koji izlaze na izbore nisu opozicija?

Ne tvrdim da sve organizacije koje izlaze na lažne izbore to rade zato što su se sa Vučićem dogovorile, uzele novac i nešto slično. Ali tvrdim da, svesno ili nesvesno svejedno, rade u korist Vučića i produžavaju njegov ostanak na vlasti. Činjenica je da u srpskom parlamentu neće sedeti predstavnici onih građana koji su zaista protiv ovog režima. Jer, oni ne prave nikakve kompromise sa sadašnjom vlasti.

Često se u govorima pozivate na "čast i dostojanstvo građana", zapravo pozivate na bojkot u odbranu toga. Vaš politički takmac nudi prosečnu platu od 900 evra, sprovodi stranačko zapošljavanje, gradi autoputeve i uopšte obećava kule i gradove. Razumeju li ljudi šta im kažete kada ih pozovete u odbranu "časti i dostojanstva"?

Vučić ne daje ništa. I ne nudi ništa. On kaže da će za šest godina plata u Srbiji biti 900 evra. Ko živ, ko mrtav do 2026. Aleksandar Vučić je svašta obećavao, govorio je kako će da smanji cenu struje čim dođe na vlast, kako će odmah raščistiti 24 privatizacije, kako će stizati deset milijardi evra investicija svake godine, kako će plata biti 500 evra, kako ćemo praviti Mercedes... I sve će to biti koliko sutra, prekosutra. Kada je shvatio da od toga nema ništa, počeo je da pomera rokove. Džaba. Opet od svega toga neće biti ništa jer on ne zna posao i okružio se ljudima koji, što je jako teško, znaju manje od njega.

Za mene nije pitanje političkog izbora nego časti boriti se protiv ovog zla, koje je u stvari jedna moderna verzija fašizma. Što se tiče dostojanstva – mislim da ova vlast namerno drži narod siromašnim da bi mogla da manipuliše njime. Smatram da ona prvo ponizi ljude, pa ih ucenjuje, dovodi u poziciju da prodaju svoje duše, da glasaju za SNS da bi im se dete zaposlilo ili nešto slično i na kraju ih prodaje kao jeftinu radnu snagu. Mi moramo da vratimo dostojanstvo ljudima u ovoj zemlji. A dostojanstvo ljudi podrazumeva svakako veće plate, ali ne samo to, nego i poštovanje njihovog rada i uopšte promenu sistema vrednosti.

Na koji način mislite da postignete veće plate?

Taj deo je najlakši. Trenutno Srbija iz svog budžeta od deset milijardi evra, dve milijarde troši na stvari koje su potpuno nepotrebne. Samo kroz kupovinu roba i usluga država košta 730 miliona više nego 2011. godine. Pitam, zašto? Pa, onda imamo ulaganje 250 miliona u nacionalni stadion. Učestvujemo u gradnji pruge Baja-Subotica-Segedin sa 130 miliona evra. Ali, šta će nama ta pruga, to treba Mađarskoj, pa onda ona treba i da finansira. Plaćamo ludačke cene autoputeva na mestima gde nisu potrebni, nego su dovoljni dobri putevi, brze saobraćajnice sa mnogo ulazaka i izlazaka.

Gde nije potreban autoput?

Autoputevi u Srbiji su potrebni u dva glavna kraka: ka Nišu i od Niša ka Bugarskoj i Makedoniji i, drugi glavni krak, treba da bude ka Crnoj Gori. Gradovi kao Šabac, Kruševac, Kragujevac treba da budu priključeni na taj glavni autoput, ali praviti autoput od Kruševca do Čačka i platiti ga 900 miliona evra čista je besmislica.

Kaže se da nema para. Znate li koliku platu ima recimo Biljana Ivković, državna sekretarka u MUP-u? 186.000 dinara. A meni kažu da nema za početnu platu nastavnika 86.000 dinara, nego će on da radi za početnu platu od šezdesetak hiljada dinara. Dakle, oni kažu da Biljana Ivković vredi tri puta više od srpskog nastavnika! Da Milosav Miličković, državni sekretar isto u MUP-u Srbije, ima platu od 220.000 dinara. I kada kažem da lekar početnik mora da ima 120.000, oni kažu, ne može, imaće 80.000. Znači, tri lekara kao Miličko, tri srpska nastavnika kao Biljana Ivković. Dakle, para ima, samo je pitanje hoćete li da ih date Miličkovićima i Ivkovićkama ili ljudima koji nas leče i koji uče i vaspitavaju našu decu.

U ekonomskom smislu, za šest meseci u Srbiji mogu ozbiljno da se povećaju plate, mogu da se uvedu besplatne knjige, može da se uvede besplatan obrok u školi, mogu da se smanje porezi i doprinosi na plate. Da bi se sve na kraju zaokružilo i napravio dobar život potrebno je četiri godine. Ali, suština je i u promeni sistema vrednosti, a to je jako težak zadatak, i zato ulaganje u obrazovanje i kulturu, u ljude koji se bave ovim delatnostima, mora da bude drastično veće, jer ti ljudi kreiraju određene vrednosti.

Na drugoj strani stoji Vučić koji pred glasačima veoma dugo radi na svom imidžu "vrednog čoveka" koji svuda nešto gradi, uvek negde žuri i postiže sve.

Ima jedno poslovno pravilo koje kaže: u svakoj firmi postoje četiri vrste ljudi. Jedni su oni koji znaju, koji su pametni i sposobni i vredni, dakle idealni. Drugi znaju, ali su lenji, dobro i oni će nešto uraditi. Treći su oni koji ne znaju, ali su i lenji pa ne mogu ni štetu da nanesu. Najgori su oni koji ništa ne znaju, pa su još i vredni. Takav je Aleksandar Vučić. E takav što može da uništi, to ni deset ovih sposobnih ne mogu da poprave. Nažalost, mi to danas imamo.

Model ove vlasti je da na sva važna mesta gde je novac, funkcija, moć, dovede ljude koji nikakve kvalifikacije za to nemaju i koji nisu mogli ni da sanjaju da će tu biti. To je recimo Grčić u EPS-u, ekipe po ministarstvima, ti neki direktori po stotinama firmi, oni znaju da to mogu da budu samo u sistemu ove vlasti. I znaju da sutra kada se vlast promeni, oni tu ne mogu ostati jer ništa ne znaju. To je jedna armija ljudi koja je spremna da se bori svim sredstvima kako bi tu i ostala.

Govorite kao da će do promene vlasti doći stvarno sutra? Gde vidite naznake toga?

Svuda. Pa sve se raspada u ovoj zemlji. Procesi su nezaustavljivi. Vlast se raspada, oni imaju toliko klanova da ne znaju šta će s njima, međusobno se bore oko plena, a Vučić pokušava da vodi spoljnu politiku tako što će svakome prodati nešto: Kinezima da rade puteve bez tendera, Rusima železnicu, Francuzima aerodrom i spalionicu, Amerikancima autoput. Kad sve to dâ, šta će ostati građanima Srbije? Usput naravno daje i Kosovo...

Dobro, ali ako se vlast zaista raspadne, kako kažete, kako biste vi to sve prodato vratili?

Prvo ćemo da vidimo kako su ti ugovori potpisani i možemo li da dokažemo da su koruptivnog karaktera. Ako jesu, samim tim prestaju da važe. Ako nisu, raskinućemo one koji su štetni, tužićemo se, platićemo penale, ali sve je to manja šteta od budalaštine da se proda 30.000 hektara zemljišta za smešne pare ili, recimo, Bor. Možemo da radimo zajedno sa svima, ali zemljište, rudnici i voda moraju biti vlasništvo države Srbije.

Međutim, ovde je osnovni problem u tome što mi komuniciramo preko medija sa petnaestak odsto ljudi, preko društvenih mreža sa još 10-20 odsto, a oni komuniciraju sa 100 odsto. Ako ste videli ankete na N1 – u gradovima se ta televizija ne vidi – u kojima pitaju ljude da li su čuli za aferu Krušik, a oni i ne znaju šta ih pitaju. Mi se krećemo među ljudima koji imaju informacije i deluje nam da 90 odsto ljudi to sve zna, ali većina ljudi ne znaju ništa. U Nemačkoj i Austriji, sa ovakvim medijima kakve ima Vučić, CDU i Angela Merkel ili Sebastijan Kurc bi imali 90 odsto glasova. A u Srbiji, uz ovakve medije, uz ovakav pritisak na ljude, uz to da ih svaki dan otpuštaju pošto neće da rade ono što se od njih traži ili prihvataju pa ćute, uz odlazak ovolikog broja ljudi, Vučić nema ni 50 odsto glasova!

A kakvi su naši mediji? Primera radi, na RTS-u u godini dana 240 puta su Vučić i njegovi sledbenici govorili o meni. I lagali. Nikad me RTS nije pozvao, što je osnova profesionalnog novinarstva, da odgovorim na jednu jedinu stvar. Kad sam napisao demanti protiv Vesićeve izjave, nisu ga pustili, pa sam morao da tužim RTS, dobio sam prvi stepen da pročitaju demanti što će biti posle skoro dve godine. RTS mora da bude korektiv za sve pinkove, hepije, O2, prve, a on to nije. On je samo umivena verzija svega toga. Na RTS-u mora da bude mesta i za Majića i za Čedu Čupića i Aleksandra Obradovića i Mariju Lukić – mora da bude mesta za svakoga od ljudi koji u ovoj zemlji nešto vrede i razmišljaju svojom glavom, i da narod to čuje. Tvrdim da devet meseci drugačijeg RTS-a drastično menja Srbiju.

Smatrate da je uloga medija presudna?

Vučić opstaje zahvaljujući medijima i zahvaljujući pritisku na ljude, to je mašinerija koju je napravio. To su njegove dve poluge vlasti. Treća poluga je podrška dobrog dela međunarodne zajednice.

U čemu je suština tog odnosa sa međunarodnom zajednicom? Uvek samo Kosovo?

Jedno je da im kao državama daje sve što ovde traže ekonomski, a drugo je da pojedine predstavnike te iste Evrope kupuje. Zar vi zasita mislite da ne postoji mito i korupcija kod njih i da nema kod njih ljudi koji su lakomi na novac i razne druge stvari?

A kada vi odete u Brisel, šta vam poruče?

Odlaskom u Evropski parlament uspeli smo da mnogo ljudi za samo nekoliko meseci zainteresujemo za stanje u Srbiji, danas mnogo više znaju o nama i shvataju šta se ovde dešava. Evropski parlament je mesto odakle kreću neke stvari koje posle Evropska komisija sprovodi. Videćete narednih meseci šta će sve odatle krenuti i kako će to sve izgledati. Izjave tih ljudi se razlikuju od izjava mnogih zvaničnika država EU.

Do sada smo čuli da i dalje govore u frazama, pa bilo da hvale ovu vlast ili su neutralni...

I ja im to direktno kažem. Kažem da živimo u zemlji u kojoj neko zbog smtrovnice Aleksandru Vučiću ili groznih reči upućenih njemu i njegovoj porodici na društvenim mrežama, kakvih ja dobijam bar deset dnevno, odleži četiri i šest meseci u zatvoru. U zemlji u kojoj Aleksandar Obradović, uzbunjivač, završi u zatvoru, u kojoj imamo slučaj Marije Lukić, novinara iz Grocke Milana Jovanovića, profesorki u Beloj Crkvi koje ostaju bez posla jer neće da budu politički poslušnici, a vi gospodo dolazite ovde i pričate sa čovekom koji je tvorac ovog zla i, kao, ne vidite ništa. Treba da znate da kada dajete te neutralne izjave, čak ga i hvalite, vi postajete saučesnici Aleksandra Vučića. I to građani vide. Zato je podrška EU na istorijskom minimumu.

Vi svakako znate da im zbog pitanja Kosova ova vlast više imponuje nego opredeljenost opozicije ka tome da nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Zašto bi onda Evropa menjala svoj kurs podrške?

Ne očekujem podršku, niti pomoć u promeni vlasti. To moramo sami i to ćemo uraditi sami. Očekujem da kažu ono što je istina i što i oni sami vide. Šta bi u suprotnom to značilo? Da treba da čekamo da prođe Vučić, pa onda jednog dana kada on završi sve što treba i završi sa Kosovom, oni će reći e dosta je bilo Vučiću, nego da vidimo ko je ovde sad najbolji da mi njega postavimo? Neće to tako da bude, zato što se na kraju svega ne pitaju oni nego ljudi koji ovde žive. To jednostavno neće moći, jer Srbija je ipak Evropa.

Na osnovu čega ste tako uvereni da to neće moći?

Zato što je Vučić svaku borbu koju je sa nama imao izgubio. On pobeđuje jedino u diktaturi, u tome što neće da dozvoli da mediji budu slobodni. Jesmo li digli opoziciju u Srbiji? Jesmo. Je li omalovažavao protest, pa je protest bogami zaživeo. Je li rekao da opozicija nikad neće izaći iz parlamenta, pa smo izašli iz parlamenta. Je li ubeđivao da lažemo za bojkot i da za to nema šanse, da će, kako je govorio, bojkotovati samo Đilas koji ima jedan odsto glasova a da demokrate i PSG neće. Pa se ispostavilo da i demokrate i PSG idu u bojkot, i sad on spušta cenzus na tri odsto. Primećujete li da su se neke stvari ipak za godinu dana promenile? Primećujete li izveštaj Evropske komisije za prethodnu godinu koji je krajnje negativan? Sve je to jedan pazl sa puno delića i sve je to deo jednog procesa. Procesa pada Aleksandra Vučića koji je nezaustavljiv.

Do sada smo i zvanično i nezvanično slušali o nekoliko datuma kada bi morao biti krajnji rok da se konačno stavi tačka na rešavanje pitanja Kosova? Znate li vi za neki novi datum koji je u opticaju?

Ko god vam dâ neki od datuma taj ili laže ili nema pojma. Potcenjujemo da to što on "rasprodaje" ekonomski odgovara mnogim silama. Potcenjujemo to što deo po deo Srbije daje i tako ostaje na vlasti. Drugi deo priče je Kosovo. Obećanja koja je do sada dao u vezi sa Kosovom držala su ga na vlasti. I dalje tvrdim, ne mogu ljudi koji su bili ratni zločinci ili huškali na zločine, oni koji su okrvavili ruke ili jezik da donesu rešenje. Rešenje za Kosovo iza koga je stao ceo Savez za Srbiju, a napravio ga je SSP, zapravo je pomirenje a ne razgraničenje. A pomirenje znači sasvim drugi kvalitet života, bolji standard i veću povezanost između Srba i Albanaca bilo kroz slobodno kretanje, bilo kroz mogućnosti lečenja, bilo kroz obrazovanje, sport... Ne možemo samo govoriti status, status, status. Jer, mi ne smatramo da imaju pravo da se odvoje, oni smatraju da nisu deo Srbije i to ne može da se reši. Ali, možemo da rešimo sve ostale stvari.

Kad kažete "mi", mislite i na sebe lično?

Zaista ne mislim da Kosovo ima pravo da se odvoji od Srbije. Prvo zato što smatram da po međunarodnom pravu na to nemaju pravo, drugo – ako nešto važi za albanski narod onda mora da važi i za sve ostale narode, pa i narod kome ja pripadam. Isto tako znam da ni Kosovo u punom kapacitetu ne može da bude deo Srbije na način na koji je to nekad bilo i da oko toga sada ne možemo da se dogovorimo. Oko svih drugih pitanja o životu u uređenim sistemima možemo da se dogovorimo. Samo što ljudi sa platama od 300 evra u toj atmosferi ne mogu da postignu nikakvo rešenje. To ćemo postići kad prestanemo da se mrzimo i kad počnemo nešto zajedno da gradimo, a ne da ratujemo i dalje. A mi ratujemo sa svima. Ratujemo sa Hrvatima, Bošnjacima, sa Albancima, sa svima, ovaj čovek nas je uveo u to. Kada to vidite, onda shvatite da potpisivanje jednog papira u nekoj stranoj ambasadi neće doneti ništa novo, jer se ništa u životu ljudi ni na Kosovu ni u ostatku Srbije neće promeniti.

foto: marija janković

Šta je to što opozicija treba da preduzme kako bi obezbedila promenu sadašnje vlasti u Srbiji?

Pobeda nad Vučićem je moguća samo ako se ujedine svi koji su protiv Vučića i koji ne propagiraju mržnju, nasilje, nepoštovanje ljudskih prava. Mogli smo da pobedimo i u Beogradu 2018. samo tada nisu svi hteli na jednu listu. Mnogi su išli sami i niko nije prešao cenzus. SPS i SNS su dobili 51 odsto u Beogradu, opozicija 42-43 odsto. Međutim, 130.000 ljudi – a to je 13 odsto – nije tada glasalo, a glasali su na predsedničkim izborima godinu dana ranije. PSG se raspao tri meseca pred beogradske izbore, DS-SDS-Nova stranka su ostali van i dobili dva odsto. Nadam se da se nešto naučilo. Znate li koliko je bitno što su sada na skupu opozicije sedeli i Dragoljub Bakić, i Vesna Pešić i Prvanović i Božo Koprivica i Mladen Kapor, glumac iz Novog Sada koji je vodio proteste i koji je s pravom bio kritičan prema opoziciji. Ipak, ono što vidim da se nije naučilo, a to primećujem i u medijima i na društvenim mrežama, to je da je političko mišljenje ljudi koji su svoju stranku doveli na dva posto i to u koaliciji sa još dve stranke toliko nebitno da ja i nemam pravu reč za to.

Šta bi po vama bio uspeh ovih izbora?

Kojih izbora? Ako mislite na bojkot, ja sam već zadovoljan.

Zašto onda idete u kampanju za bojkot?

Prvo, da objasnimo ljudima šta je bojkot, šta on danas znači za Srbiju. Ne treba ići sa pozicije da ljudi znaju za bojkot – ja uporno tvrdim da pola Srbije i ne zna za to i da nemaju gde ni da saznaju. Pod dva, da čuju zašto smo doneli takvu odluku. Da je to jedini odgovor kojim možemo da sačuvamo svoje dostojanstvo, čast i da nešto promenimo. Da im objasnimo da opozicija osam godina sedi u parlamentu i da je situacija gora nego pre osam godina. Da je sramota sedeti u parlamentu kao poslanik dok neka učiteljica od 20 godina staža ostaje iz političkih razloga bez posla, a ti ne možeš da joj pomogneš. O tome ćemo da im pričamo u kampanji, onima koji mogu da nas čuju. To je ono što mi možemo da radimo, kao i da ne pravimo nikakve kompromise oko izlaska na izbore. Za nas nema priče kako će neko da izađe na izbore a da se tretira kao opozicija, to ne može. To je naša crvena linija. Jer svako ko izađe na izbore u Srbiji taj izlazi zbog sebe. Jedni da ostanu poslanici, jer bez toga ne znaju šta će sa sobom, drugi da postanu poslanici, jer im je to san, ili da postanu neki odbornici ili da sačuvaju neku vlast. Svima su puna usta da to rade zbog Srbije, ali ne, to rade samo zbog sebe.

Ipak, međunarodnoj zajednici je jako stalo da opozicija izađe na izbore. Zašto?

Zašto je i njima i Vučiću toliko stalo? Zato što znaju da vlast dobijena na ovakvim izborima nema legitimitet bez obzira šta ko kaže. Osam godina Evropa govori kako je Vučić jedan sjajan čovek, kako dobro vodi Srbiju, kako vodi Srbiju u Evropu. Posle osam godina kada ljudi na zapadu shvate da mi bojkotujemo izbore, da naše stranke ostaju bez finansija, da mnogi ostaju bez plata i posla, bez mogućnosti da se na neki način bavimo politikom, onda će da se zapitaju: a ko je nama osam godina govorio da je u Srbiji sve super. Zato je možda Mekalister i njemu slični najviše u problemu što mi bojkotujemo izbore.

Pre ili posle, međunarodna zajednica će svojim potezima pokazati da priznaje da je bila greška podrška autokrati i diktatoru koji ne može da donese nikakvo rešenje nego donosi samo probleme. Ta činjenica će doneti i konkretne poteze.

Nemam ja problem s tim da nemačkoj privredi odgovara da dobije toliko lekara, sestara, vozača autobusa, kvalifikovanih radnika. Kinezima je sjajno da dobijaju poslove bez tendera, Amerikancima izgradnju autoputa... To je sve njihov legitimni interes. Ali gde smo tu mi? Pa naša vlast treba da štiti naše ineterese, a ne ineterese drugih zemalja.

I naravno tu je i odluka da Kosovo uđe u UN na koju je Vučić spreman, ali je problem da takvu odluku potvrdi neligitimna skupština.

Da li će se nastaviti protesti i da li na isti način kao do sada?

Protesti će se nastaviti pošto postoje ljudi koji žele na taj način da protestuju, a opozicija tek treba da donese odluku na koji način će u tome participirati. Taj protest će biti protest za bojkot. To što su se neki mladi ljudi iz "1 od 5 miliona" kleli u bojkot do juče, osuđivali sve druge koji bi najavili mogućnost izlaska na izbore, pa su posle toga doneli sasvim suprotnu odluku, pokazuje da mi vrednosno imamo problem kao društvo. Kada neko sa 20 i nešto godina može tako da slaže, onda nešto nije u redu. To samo pokazuje dubinu krize u kojoj smo. Njima sam u lice rekao šta sam imao da kažem, da su mene najviše prevarili i da sam ja uvek bio na njihovoj strani čak i kad su bili pod udarom nekih iz opozicije.

Zamišljate li dan posle izbora i kako će on izgledati?

Vučić će moći slobodno da izađe i kaže kako je uspeo da pobedi na izborima i Tanju Macuru i Čedu Jovanovića i Čanka i Zukorlića i Zvonce i Metlu i kako je to neviđen uspeh, ali bi i sam sebi bio smešan. Ovoga puta neće moći da kaže kako je pobedio na izborima, jer se borio sam protiv sebe; 26. april će biti samo još jedan dan u borbi koju smo započeli i od koje nećemo odustati.

Do izbora za naredne četiri godine?

Izbori će biti mnogo ranije. Ne postoji parlament u Evropi koji može da funkcioniše bez opozicije, jer je u pitanju ozbiljna politička kriza. Možemo na zahteve međunarodne zajednice i da izađemo na izbore gledamo zato što oni žele stabilnost bez obzira kako mi u njoj živeli. I da to što mi ne izlazimo na izbore može izazvati političku krizu što oni ne žele. Ali mi smo odluku doneli, od nje nećemo odustati, ona će na duže staze doneti stabilnost i Srbiji i regionu. Od borbe nećemo odustati bez obzira na cenu i na kraju ćemo pobediti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net