<< VESTI | | 26.01.2020 09:55


"Zabavnikova" nagrada za najbolju knjigu za decu objavljenu prošle godine, bila je povod da se prethodnih dana češće govori o deci i knjigama, nego tokom ostatka godine. Tome, uostalom, i služe nagrade.

Čulo se pre svega da deca ne čitaju, da su površna, da nemaju osećaj za vrednosti, da ne znaju ni šta znači reč empatija a kamoli da je poseduju, da su razmažena i samoživa.

Hoću da se zna da se ne slažem ni sa jednom od pobrojanih ocena, ali je to nebitno po ovaj tekst. Bitno je da su to ocene mnogih i da među njima ima onih koji se profesionalno bave decom.

Ne pitam se zašto odrasli o deci misle tako kako misle, znam trista odgovora i razloga, i manje-više mogu da ih objasnim (ne i opravdam). Ali smeta mi slepilo. Zašto ljudi više vole da usvajaju ustaljene stavove nego da formiraju svoje na osnovu onoga što vide? Predrasude podrazumevaju opšta mesta, koja, kao što znamo, sadrže neprecizne konstatacije: deca su nemirna, žene su neinventivne, vozači autobusa su zatupljeni. Da li ljude koji ih ponavljaju mrzi da gledaju i slušaju svet oko sebe, da steknu svoju sliku i imaju svoje mišljenje? Ako ja znam mnogo dece koja čitaju zato što vole knjige a ne zato što su im zadate, onda sam sigurna da i svako od nas zna barem njih nekoliko. Znači: nije tačno da decu ništa ne interesuje, ali zato jeste tačno da su predrasude štetne (pogubne?). Znamo zašto.

Ne sećam se ko mi je otkrio Frejzerovu Zlatnu granu, biće neko od profesora, Vladeta Janković ili Nikola Milošević. Tamo ima priča o verovanju da se dobro dobrim izaziva, što mi do tada nije padalo na pamet. Tvrdim, i to na osnovu svakakvih primera, da ako čoveku stalno govorite da je loš ili ako se ponašate prema njemu kao prema lošem čoveku, da će takav i postati. Dete je naročito podložno takvoj vrsti sugestije. Ako živi u kući u kojoj se o deci misli kao o neposlušnim stvorovima, ono će se prikloniti ponašanju koje njegovi (detetovi) roditelji pripisuju deci. Analogija sa knjigom je jednostavna.

Skoro sam u gradskom autobusu čula mladu mamu kako kaže svojoj devojčici "ti si mala, nije to za tebe". Devojčica ide u predškolsko u nekoj osnovnoj školi, i nastavnica (izvinjavam se ako treba da napišem vaspitačica) ih je odvela u školsku biblioteku. Tamo su ih pustili da dodiruju knjige, da ih listaju, bibliotekarka im je pričala šta u kojoj od knjiga piše, bilo im je zabavno, i devojčica je htela da ima (ciknula sam u sebi od iznenađenja) Ježevu kućicu Branka Ćopića. Navela je mami samo naslov, pa ne znam da li osim Ćopićeve ima još neka Ježeva kućica, nebitno. Devojčica je pričala vrlo uzbuđeno i živopisno. Delovalo je da je mama nije ni slušala. Odbila je devojčicimu želju argumentom koji, osim što je netačan, znači i "šta će ti knjiga".

Zašto se smatra da je uzrast preduslov za kontakt sa knjigom? Postoje prilično maštovite plastične igračke u formi knjižice namenjene bebama. Ako je čitanje razlog, ako dete ne zna da čita, pa hvala bogu ima pismene roditelje kojima knjiga daje priliku da ubiju nekoliko muva istim udarcem: da pojačaju bliskost sa detetom, da se druže s njim, da mu pomognu da nešto nauči, a da o stvaranju potrebe za čitanjem ni ne govorim.

Potrebno je samo da žele to da rade, i da se ne skrivaju iza usvojenog opšte-važećeg mišljenja. U stvari, prvi uslov isključuje drugi. Ima i treći, sad sam se setila: da oni sami vole čitanje i da u njihovom životu ima knjiga.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net