fotografije: marija janković

Intervju – dr Vladimir Đurđević, klimatolog >

Gušenje u magli

"Meteorološki uslovi ne mogu biti krivi ni na koji način, oni samo pomažu da se jasnije vidi kako imamo problem sa zagađenjem"

Srbija se ponovo suočila sa burnom epizodom zagađenja vazduha. Aplikacije na mobilnim uređajima, zasnovane na podacima sa mernih stanica širom Srbije, prijavljivale su prethodne sedmice rekordno visoke vrednosti indeksa kvaliteta vazduha (AQI). Društvenim mrežama i medijima se valjala lavina zabrinutih i gnevnih reakcija zbog lošeg vazduha, pojedine grupe su organizovale i protestna okupljanja, izdata su raznovrsna upozorenja, pa tako i jedno za škole i vrtiće, Vlada je održala hitnu sednicu, a sa svojim mišljenjem oglasili su se i političari koji inače nikad ne govore o životnoj sredini. Javnost je u tim okolnostima prirodno tražila krivca, ali tumarajući kroz maglu, nije ga našla.

Prilike su, naravno, bile nepovoljne. Tokom prvih nedelja januara, karakteristično za zimski period, u beskrajnim ravnicama oko Dunava i njegovih pritoka formirala se magla. Međutim, kako su izveštavale meteorološke službe, polje visokog pritiska, anticklon, bilo je naleglo na Jugoistočnu Evropu i vetar je danima bio potpuno utihnuo. U tim uslovima, nad Beogradom i drugim gradovima Srbije – kao u poklopljenom loncu – zagađenje je, jednako kao i magla, bilo ne samo zarobljeno pri tlu nego sasvim jasno vidljivo i onima koji inače slabo mare za kvalitet vazduha.

"Potpuno čista magla je bele boje, tako da svako značajnije odstupanje od toga ukazuje na prisustvo smoga", kaže dr Vladimir Đurđević, klimatolog, objašnjavajući da su prisustvo neprijatnog mirisa, kao i iritacija sluzokože, dodatni indikatori da magla nije čista već je pomešana sa smogom koji nastaje prekomernim zagađenjem vazduha. "Vetra nije bilo iz razloga stacioniranja polja visokog pritiska, anticiklona, iznad našeg regiona. Inače jedna od glavnih osobina ovih cirkulacionih sistema jeste mala brzina vetra u prizemlju", objašnjava Đurđević koji radi na Odseku za meteorologiju Fizičkog fakulteta u Beogradu.

Uz bogatu naučnu karijeru, Đorđević je od onih istraživača aktivista koji doslovno žive svoju istraživačku temu, a njegova predstavlja jedno od najdramatičnijih pitanja savremenog društva – klimatske promene. Zato on neprekidno učestvuje u svim klimatskim akcijama, gostuje u televizijskim programima, podučava novinare, govori na protestima i tribinama, drži predavanja đacima, penzionerima, građanima, pa čak i poslanicima. U više navrata smo razgovarali i od njega učili o klimi, životnoj sredini i globalnom zagrevanju, a sada pričamo o svemu onom što poslednjih dana nismo mogli da vidimo, kako u smogu, tako i nakon što se on razišao sa pojavom jugoistočnog vetra.

"VREME": Još jedna, svakako zapažena epizoda nečistog vazduha okončala se košavom. Ovaj naš, endemski vetar pokazuje se kao najpouzdanija zaštita od zagađenja.

DR VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Njegova lokalnost je posledica vrlo specifične konfiguracije terena, odnosno postojanja Đerdapske klisure, koja doprinosi pojačavanju vetra koji dolazi sa jugoistoka. Da bismo imali jugoistočni vetar pre Đerdapske klisure, u kojoj vetar ubrzava, polje visokog pritiska, anticiklon mora da bude istočno od nas. Upravo je to razlog zašto je ova poslednja epizoda zagađenja nakratko prekinuta košavom jer se anticiklon, koji je bio kvazi-stacionaran iznad nas, pomerio posle dužeg vremena prema istoku. Tako nam je, paradoksalno, isti cirkulacioni sistem, anticiklon, doneo problem i ujedno isti odneo.

Takozvana temperaturna inverzija očigledno omogućuje da zagađenje danima ostane pri tlu. Da li je Beograd posebno "sklon" toj nepovoljnoj meteorologiji?

Postoje različiti uzroci pojave inverzije, odnosno situacije da temperatura vazduha umesto da opada, raste sa visinom. Tokom zime, preduslovi za pojavu inverzije su postojanje polja visokog pritiska, anticiklona, a male brzine vetra i postojanje oblačnosti su najvažniji. Ceo efekat je posebno izražen u prostranim dolinama i na lokacijama koje su okružene planinskim vencima, jer se tada vazduh koji se dodatno hladi od hladne podloge planinskih padina, kao relativno teži spušta niz njih. Tako ostaje "zaključan" u dolinama i kotlinama. Ovaj mehanizam funkcioniše donekle i u prostranoj Panonskoj niziji. Tada u situacijama sa inverzijom na satelitskim snimcima možemo videti nepokretnu nisku oblačnost koja opstaje danima iznad većeg dela ravnice. U tom smislu, Beograd ima "dobru" poziciju za pojavu inverzije. Ali, ipak su u nepovoljnijoj situaciji manje kotline, gde je ovaj mehanizam izraženiji, pa otuda Kosjerić, Užice, Sarajevo i gradovi sa sličnom konfiguracijom okolnog terena imaju često probleme sa zagađenjem.

Jedna od nevolja sa meteorološkim uzrocima je da se zagađivači, pa i odgovorni, pomalo oslanjaju na to objašnjenje, svaljujući krivicu samo na meteorologiju. Ko je zaista kriv za zagađenje?

Za zagađenje su krivi emiteri zagađujućih materija. Zbog "meteorologije" mogu samo da izostanu mehanizmi koje emitovano zagađenje efikasno mešaju sa nezagađenim vazduhom ili koji ga odnose sa određene lokacije. Planovi za očuvanje kvaliteta vazduha, ukoliko su osmišljeni na pravi način, treba da omoguće da i pri najnepovoljnijim meteorološkim uslovima određeni pragovi zagađenja ne budu pređeni, što prvenstveno znači kontrolu emisije zagađivača iz odgovarajućih izvora. Tako meteorološki uslovi ne mogu biti krivi ni na koji način, oni su više neka vrsta pomoći da se jasnije vidi kako imamo problem.

Prethodnih dana su pomno komentarisane i merne stanice Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA). Da li je pokrivenost dobra i koliko su podaci relevantni?

Pokrivenost je dovoljna da vidimo kako imamo problem sa kvalitetom vazduha, mada sigurno je da bi mogla biti bolja. Verovatno je sada veći problem činjenica da i trenutni sistem ne radi u punom kapacitetu, što je posledica neadekvatnog ulaganja u njega. U 2018. godini je na postojećim stanicama donekle povećan obuhvat osmatranja u odnosu na prethodnih par godina, ali je to i dalje znatno manje od kapaciteta za koji je sistem projektovan i kako je radio kada je uspostavljen. Sigurno je da u budućnosti treba raditi i na proširenju sistema, na uključivanju u monitoring zagađivača koji se danas ne mere i, konačno, u adekvatno održavanje samog sistema.

Čini mi se da je najzad došlo do promene u percepciji zagađenja zbog mobilnih aplikacija koje građani masovno koriste. Jedna zajednička koleginica nedavno je lepo definisala ulogu Air Visualada je odličan za obaveštavanje građana, ali da nije za izradu medicinskih studija. Da li se slažete, preporučujete li upotrebu aplikacija?

Sigurno je da su aplikacije odigrale ključnu ulogu u podizanju svesti jer su na jednostavan način, a ipak zadovoljavajuće tačno, jasno ukazale na problem. Zato sam ja predložio da im se u Srbiji, ako postoji, dodeli neka godišnja eko nagrada, jer bi stručnoj javnosti, civilnom sektoru i aktivistima bilo potrebno još mnogo godina da naprave ovaj efekat. Takođe, pokazale su moć koncepta otvorenih podataka, koji i vlada naše zemlje promoviše poslednjih godina. Jednostavno, kada su podaci svima dostupni u mašinski čitljivom formatu, time se povećava broj potencijalnih korisnika podataka i njihova vidljivost, i umanjuje se šansa za manipulaciju njima. Slažem se da aplikacije nisu korisne za istraživanja, mada to i nje njihov cilj. Ali, kao što trenutno SEPA objavljuje osmotrene podatke u realnom vremenu, tako treba i da omogući lak i jednostavan pristup osmatranjima iz prošlosti, jer su istraživačima često upravo potrebni što duži nizovi osmatranja.

Hajde da pričamo o velikim ložištima. Srbija u termoelektranama spaljuje lignit jer je to najveći energetski resurs u zemlji.

Problem sa elektranama je vrlo važan i sigurno višedimenzioni. Prvo treba da znamo da je tehnologija proizvodnje prilično zastarela, zbog više faktora, tako da su veoma neefikasne u proizvodnji energije. Srbija emituje mnogo više zagađenja po jedinici BDP-a od mnogih zemalja širom sveta. Ako bi se radilo na povećanju efikasnosti, i proizvodnje i distribucije, emisije bi se mogle značajno smanjiti, pa tako i zagađenje. Drugo, emisije zagađivača iz elektrana jedino su, i to donekle, pod kontrolom kada su u pitanju PM čestice. U lošijem stanju je kontrola emisija oksida azota. Kontrola sumporovih oksida skoro da ne postoji, odnosno postoji samo na jednom bloku jedne elektrane. Sada je otvoreno i pitanje rada tog sistema u planiranom kapacitetu, o čemu je pisao i vaš list.

U kojoj meri su elektrane deo problema zagađenja gradova?

Kako su emisije PM čestica relativno male iz elektrana, jer tu neka kontrola postoji, na prvi pogled izgleda da elektrane nisu značajno doprinele problemu. Međutim, posle nekog vremena, kroz hemijske i fizičke transformacije dolazi da partikulacije sumporovih i azotnih oksida (koje elektrane emituju u gasovitom stanju). Tako dolazi do formiranja takozvanih sekundarnih PM-ova. Konačno, merne stanice ih registruju kao PM čestice (prim. videti okvir). Paradoksalno je da su ulaganja za odsumporavanje reda veličine nekoliko stotina miliona evra, upravo onoliko koliko je, kako smo saznali ovih dana, "nestalo" iz zelenih fondova, tako da se ne radi o nekoj investiciji koja nam je nedostižna, a može se relativno brzo, za par godina, implementirati.

To bi moglo biti rešenje?

Za problem zagađenja vazduha, iako bismo to sigurno želeli, nema brzih rešenja, pa to smatram kratkoročnom merom. Ostale mere koje se ovih dana navode kao kratkoročne – saobraćaj, prestanak rada škola i slično, pre bih nazvao kriznim merama. Dugoročna mera, koja bi trebalo da se sprovodi nekoliko narednih decenija, jeste potpuni prelazak na obnovljive izvore energije, sunce, vetar i vodu, i napuštanje uglja kao energenta.

Time bi se smanjila i emisija ugljen-dioksida, koja dovodi do klimatskih promena?

U tom procesu dekarbonizacije već značajno kasnimo u odnosu na druge zemlje. Kako nas u budućnosti sigurno očekuje i privatizacija u energetskom sektoru, ova dugoročna mera mogla bi da se odvija paralelno sa tim procesom. Značajno povlačenje države iz energetike će potpuno promeniti ovu oblast, i pravilno planiranje tog procesa, ali i praćenje međunarodnih trendova, biće ključno za ovaj proces.

Sa stanovišta vašeg angažmana kao klimatologa aktivnog i u međunarodnim organizacijama, koliko je zaista veliki naš problem sa CO2?

Smanjivanje globalnih emisija CO2 je cilj koji nema alternativu kada su u pitanju klimatske promene. Pitanje je samo koliko će se brzo ići ka ovom cilju. Bez obzira što su emisije CO2 naše zemlje male u odnosu na emisije razvijenih i velikih zemalja, dekarbonazicija, odnosno napuštanje fosilnih goriva treba da bude glavni cilj svih energetskih sistema na planeti, pa i naših. Ova transformacija može biti i podsticajni faktor u ukupnom napretku Srbije u budućnosti. Ukoliko se uskoro ne budemo ovim ozbiljnije pozabavili i ako naša ekonomija ostane karbonski zavisna, može postati vrlo nekompetitivna. Već godinama se čeka usvajanje pripremljenog Zakona o klimatskim promenama (koji se upravo bavi emisijama CO2). Preduga je i priprema Strategije borbe protiv klimatskih promena, čije se usvajanje takođe čeka. Sve ovo kao da ukazuje da mi ova pitanja ne vidimo kao hitna i važna.

Kako da se, u međuvremenu, bolje adaptiramo na klimatske promene? Videli smo kako je plavljen i Beograd prošlog leta. Hoće li izazovi postati još veći?

U Srbiji postoji dovoljno planskih dokumenta, koji ukazuju na to koji su sektori najugroženiji i koje mere prilagođavanja treba da umanje rizike. Međutim, izostaje implementacija. Skoro niko tokom poplava prošlog leta nije otvorio priču zašto u Beogradu, i pored usvojenog plana za prilagođavanje na klimatske promene, ništa nije urađeno po pitanju njegove realizacije. Inače, plan navodi kao rizik češću pojavu ekstremnih padavina i njihovo intenziviranje i predlaže mere za smanjenje rizika od poplava. Situacija može postati prilično nepovoljna sa daljom promenom klime, koja je neizbežna. U najboljem slučaju, planeta će se zagrejati za dodatni jedan stepen (trenutno smo topliji za jedan, a cilj Pariskog sporazuma je ograničavanje zagrevanja na dva stepena) u narednih tridesetak godina, što znači znatno povećanje, učestalosti i intenziteta vremenskih i klimatskih ekstrema. U tom smislu, potreba za prilagođavanjem vrlo je jasna, a svako dalje odlaganje je gubljenje vremena.

Da li smo videli najgore od suša? Šta nam kažu modelikoliko će suše pogađati naš region?

Nažalost, ne. Naš region je inače specifičan i po tome što može očekivati i intenziviranje suša i intenziviranje ekstremnih padavina. To deluje paradoksalno, ali je tako. Tokom suše 2012. godine naša poljoprivreda je izgubila oko dve milijarde dolara. Osmatranja pokazuju kako je učestalost ovako jake suše već duplo veća u odnosu na sredinu prošlog veka, a da će se sigurno još jednom duplirati za dodatni stepen zagrevanja. Ukoliko se planeta zagreje značajno više od dva stepena, do kraja veka učestalost ovog događaja može da postane 8 puta u 10 godina. Sa druge strane, kod nas je već povećan broj dana sa ekstremnim padavinama, a ovaj broj će takođe nastaviti da raste u budućnosti. Vrlo nepovoljna situacija, pošto je ovo specifično u odnosu na mnoge regione u svetu. Na većini lokacija ili će se samo intenzivirati suše ili samo ekstremne padavine.

Nakon požara u Sibiru i Amazoniji, ove zime pratimo stanje u Australiji. Požari su očekivani u klimatskim modelima zbog pojačanog isparavanja, ali kad vidite snimke i čujete da je stradalo milijardu životinja, da li ste, mada ekspert, i sami zapanjeni?

Porast broja ekstrema i njihovih intenziteta bili su predviđani godinama u nazad, tako da je bilo pitanje iza kog tačno "ćoška" će nas zadesiti. Parafraziraću jednog kolegu iz inostranstva koji to opisuje ovako: idete minskim poljem i znate da kako ulazite sve dublje, ne samo da ste u riziku jer ste duboko u njemu već je broj skrivenih mina sve veći a njihova punjenja su sve razornija, tako da polako postajete sigurni da je kobni korak neizbežan. Kada se konačno desi katastrofa kao ova u Australiji i kada vidite kao izgleda kada nagazite na minu, prvo što mi padne na pamet je kako će da izgleda ona sledeća, i da li ćemo uspeti da se zaustavimo pre nego što nas mina bude čekala na svakom koraku. Inače, u svetu već postoje primeri da je posle određenih ekstremnih događaja skoro nemoguće očekivati relativno brzo vraćanje u prethodno stanje, bilo da se radi o periodnim sistemima ili infrastrukturi, što je jedan od najvećih izazova klimatskih promena, a to je skoro trajno narušavanje postojećeg stanja.

Kako reagujete na klimatski skepticizam?

Klimatski skepticizam je produkt planiranih kampanja. Pre nekoliko meseci, zbog bankrota jedne od najvećih kompanija za proizvodnju uglja u Americi, njena finansijska dokumentacija je postala javna. Iz nje se jasno videlo da su godinama ulagana sredstva u medijske kampanje čije je cilj bio plansko poricanje klimatskih promena. Da ne pričamo o seriji članaka istraživačkih novinara poznatoj kao Exxon-knew. Danas skeptika ima daleko manje pošto su činjenice suviše jasne. Međutim i skeptici s vremenom evoluiraju zajedno sa klimatskim promenama. Mnogi skeptici iz vremena devedesetih sada su prešli u tzv. lukewarmer-ere, koji ne poriču klimatske promene, ali govore da konsekvence čak i ako se planeta zagreje za četiri stepena neće biti toliko strašne. U Americi, Engleskoj i Australiji skepticizam je skoro kao profesionalno zanimanje, finansirano uglavnom novcem industrije fosilnih goriva. Kod nas je on deo pseudonaučnih krugova i deo su iste scene sa antivakcinašima, koji i dalje prave veoma ozbiljne probleme zdravstvenom sistemu.

Na jednoj tribini ste mi rekli da čim se insistira na nekom rešenju za globalno zagrevanje koje nije zaustavljanje spaljivanja fosilnih goriva, na primer veganskoj ishrani, nešto je sumnjivo. Da li i pošumljavanje spada u ta laka rešenja ili bi zaista moglo da pomogne?

Upravo tako, klimatske promene su izuzetno kompleksan problem. Jednostavna rešenja ne postoje i jedino rešenje je prestanak korišćenja fosilnih goriva. Kada je u pitanju pošumljavanje, jednostavno naše emisije su toliko velike da i kada bismo pošumili celu planetu, što je fizički nemoguće, i dalje bi jedan deo emisija ostao u vazduhu. Cela stvar je mnogo komplikovanija od ovog jednostavnog izvor-ponor problema. Milioni godina bili su potrebni da bi se formirali depoziti fosilnih goriva, a mi smo sada potpuno preokrenuli smer tog procesa i za kratko vremena vratili velike količine ugljenika iz tla u atmosferu. Nemoguće je očekivati da će i prirodni procesi početi podjednako brzo da rade u suprotnom smeru da bi poništili naše uplitanje u ciklus ugljenika, i početi da prave depozite uglja, nafte i gasa na vremenskim razmerama od sto godina, što je vreme naših intenzivnih emisija. Našoj planeti potrebno je svako novo drvo. Benefiti toga su mnogobrojni, posebno u urbanim sredinama. Ali promovisati pošumljavanje kao rešenje za klimatske promene je na neki način skretanje pažnje sa glavnog problema, a to je korišćenje fosilnih goriva, posebno kada znamo da nam je ostalo malo vremena da delujemo.


 

Prognoziranje zagađenja

Koliko bi istraživačke institucije mogle da unaprede borbu protiv zagađenja u Srbiji?

To je vrlo zanimljivo pitanje. Naime, u sistemu za praćenje kvaliteta vazduha u Srbiji i dalje nedostaje jedna važna komponenta, a to je prognoziranje i praćenje transporta zagađenja numeričkim modelima. Slično kao što postoje numerički modeli za prognozu vremena, postoje i vrlo slični alati za prognoziranje transporta zagađenja. Ovakav alat u Srbiji, koji se koristi operativno, trenutno ne postoji, dok je u mnogim zemljama on postao standard, kao deo sistema praćenja kvaliteta vazduha. Ovi modeli omogućavaju da se prati rasprostiranje zagađujućih materija kroz atmosferu i njihove hemijske transformacije, tako da se na svakoj lokaciji može proceniti koliko zagađenja dolazi od kog izvora, i time umanjiti neizvesnost u pojedinačnim kontribucijama različitih izvora. Ukoliko se rezultat modela znatno razlikuje od osmotrenih vernosti, to je signal da su neki emiteri ili izostavljeni ili da možda emituju više nego što "prijavljuju". Ovi alati takođe omogućavaju da se predvidi porast zagađenja nekoliko dana unapred, pa ako su prognoze nepovoljne, može se primeniti neka mera koja omogućava da se privremeno smanje emisije zagađivača, kao što su privremeno smanjenje pojedinih industrijskih procesa ili uvođenje mera koje bi podstaklo građane da promene svoje navike, npr. uvođenje besplatnog javnog prevoza na nekoliko dana, kako bi se podstakla manja upotreba automobila. Moglo bi se tu predložiti još korisnih mera za ublažavanje zagađenja. Republički hidrometeorološki zavod i istraživačke institucije sigurno bi mogle odigrati ključnu ulogu u uspostavljanju jednog ovakvog modela u Srbiji. Znam da u nekim institutima i fakultetima već postoje istraživači koji rade sa ovakvim alatima, ali potrebna je podrška države da njihova upotreba postane standard.

Odsumporavanje

PM čestice potiču iz saobraćaja i malih ložišta. Šta je sa sekundarnim PM česticama sa velikih ložišta u elektranama?

Na mernom mestu instrument ne može da registruje da li se radi o PM čestici koja je emitovana kao čestica ili je u pitanju sekundarna čestica čije poreklo je gasno, već beleži samo ukupnu koncentraciju čestica. Da bi se ovo razgraničilo, potrebna je naknadna analiza osmatranja, koja se do sada nije kod nas radila u potrebnom obimu. U prošlogodišnjem izveštaju SEPA-e navodi se da je za jednu stanicu značajan broj PM-ova sumpornog odnosno azotnog porekla. U nekim evropskim gradovima pokazano je da udeo sekundarnih PM-ova može da ide od 65% do 70%, a na nekim lokacijama u svetu i do 90%. Slična je situacija i sa azotnim oksidima. Tako da su emisije sumporovih i azotnih oksida u stvari takođe i izvori sekundarnih PM-ova. U tom smislu, odsumporavanje gasova, odnosno smanjenje emisije sumporovih oksida, koje je do sada bilo sa najmanjim obuhvatom, treba da bude usvojeno kao siguran posao za naše elektrane, i na taj način i smanjenja koncentracije PM čestica u vazduhu. Na kraju, EU koja kontinuirano beleži poboljšanje kvaliteta vazduha, najveće zabeleženo smanjenje u emisijama beleži upravo za sumporove okside.

Zamrzavanje cirkulacije

Da li će klimatske promene uticati na učestalost pojave toplotne inverzije kakvu smo videli?

Postoji indicija da će klimatske promene potpomoći učestalost ovakvih situacija, ali pošto za sada nema jasno potvrđenih veza, ukazao bih na jednu drugu vrstu povezanosti klimatskih promena i epizode sa zagađenjem. I jedan i drugi problem, uslovno rečeno, izlaze iz istog odžaka. Značajno najveći broj zagađenja u atmosferu dolazi iz procesa sagorevanja fosilnih goriva, uglja, nafte i gasa. U tom procesu takođe se emituje i ugljen-dioksid, koji ne narušava kvalitet vazduha, ali je glavni uzročnik klimatskih promena. Tako, ukoliko bude ispunjen Pariski sporazum, koji indirektno pretpostavlja prestanak korišćenja fosilnih goriva početkom druge polovine ovog veka, dalji porast globalne temperature zaustavio bi se na 2°C, a ujedno će i problem aero-zagađenja biti dramatično redukovan. Jednostavno, fosilna goriva su izvor oba problema, a posledično i mnogih drugih nedaća u životnoj sredini. Uobičajena situacija u atmosferi je da cirkulaciona polja anticiklona i ciklona putuju od zapada ka istoku, ali se dešavaju situacije kada se ova vrsta kretanja privremeno "zamrzne" tako da odgovarajući sistem koji se nađe nad nekom oblasti ostaje stacionaran neuobičajeno dugo. Zbog zagrevanja planete, a posebno zbog neravnomernog zagrevanja, jer se polarne oblasti brže zagrevaju, osmotren je povećan broj ovih "zamrznutih" situacija. Takva situacija bila je i razlog poplava 2014. jer se ciklon iz koga smo imali padavine zadržao neuobičajeno dugo iznad nas. U tu sliku se uklapa i ova situacija iz januara, s tim da smo sada imali anticiklon koji pogoduje povećanju prizemnog zagađenja. Međutim, nije jasno da li će "zamrzavanje" kod nas više pogađati ciklone ili anticiklone.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net