LUČONOŠA NAŠEG FILMA: Boško Tokin

Kultura sećanja >

On je sve ono što nije uspevalo u Srbiji

Slobodan Šijan je počeo snimanje filma Budi Bog s nama o Bošku Tokinu, o kome retko ko nešto zna, iako je bio prvi filmski autor na ovim prostorima, lučonoša filmske kritike i prvi ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja dopao zatvora

Gotovo u samoj završnici godine za nama, u Beogradu je otpočelo snimanje povratničkog igranog filma Slobodan Šijana Budi Bog s nama po scenariju Biljane Maksić, Vladimira Mančića i samog Šijana. Film je panevropska koprodukcija Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Češke, Bugarske i Rumunije, uz podršku Filmskog centra Srbije. U ovom trenutku je poznato i potvrđeno da značajne uloge u ovom filmu igraju Miloš Biković (kao Boško Tokin), Goran Bogdan i Miloš Samolov, da je direktor fotografije Dušan Ivanović, scenografkinja je Jelena Milinović, kostimografkinja Bojana Nikitović, a producent Marko Paljić.

foto: promo

U žiži filma je lik Boška Tokina, i to je najzanimljivije za tekst pred vama, krajnje osobena, živopisna i nadasve jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi. Tokin je, da ukratko podsetimo, bio prvi filmski autor na ovim prostorima, praktično lučonoša filmske kritike i misli o filmu kod nas, uz to i propagator i popularizator filma, tada novog i enigmatičnog medija i, kako naglašavaju autori i producenti novog Šijanovog ostvarenja, prvi ovdašnji filmski autor koji je zbog tog svog delovanja dopao zatvora.

Kadrovi iz Šijanovog filma Budi Bog s nama


KRATKI CV

Ovo je zaista važan trenutak i poduhvat za srpski film i celokupnu srpsku kulturu današnjice, budući da mnogopominjana i prekopotrebna kultura sećanja i ovde postoji ponajpre u projektnoj dokumentaciji ovdašnjih delatnika i u stručnim radovima onih koje ta tema dotiče, dok u ravni konkretnog i evidentnog mi ipak prvenstveno nalećemo na mnogobrojne dokaze sveopšteg nemara i diskontinuiteta očuvanja uspomene na one koji su prtili staze kada je to bilo najneophodnije i koji su otvorili prostor i horizonte za sveobuhvatnije poimanje značaja i mogućnosti umetnosti, ali i popularne kulture, čiji je takođe u Srbiji rodonačelnik bio Boško Tokin. Stvar dobija na težini kada se ima u vidu da je autor predstojećeg filma o Tokinu upravo Slobodan Šijan, koji je, uz režiju kultnih i voljenih filmova kakvi su Kako sam sistematski uništen od idiota, Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Davitelj protiv davitelja, posebno poslednjih par decenija zaslužan i na polju filmologije i ukazivanja na brojne zanimljive, nazovimo to tako, nepravično rubne primere dobre prakse na polju avangardnog i prevratničkog filma, koji je nastajao uz prisutno nerazumevanje, pa i neodobravanje sredine.

U nekoliko šturih a nužnih faktografskih odrednica, životopis Boška Tokina izgleda ovako: rođen je 1894. godine u rumunskom delu Banata, u Čakovu, maturirao je u Temišvaru 1912. i, kažu, bio je školski drug Miloša Crnjanskog. Posle mature otišao je kod strica u Zemun gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem, Nikolom Krstićem. U međuratnom Beogradu drugovao je i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom. U Prvom svetskom ratu je bio najpre dobrovoljac i kratko vreme na frontu a zatim u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. U Francusku je stigao 1916. godine, i tamo gledao prve filmove Čarlija Čaplina i sarađivao sa više francuskih listova.

Prevodio je savremenu južnoslovensku poeziju na francuski, objavio prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku, aktivno učestvovao u moguće svim književnim i umetničkim manifestacijama novih pokreta poput zenitizma i dadaizma, pokrenuo je filmofilska udruženja, klubove i časopise, a bio je i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Pokušavao je da snimi prvu filmsku komedije Budi Bog s nama. Napisao je scenario i režirao ovaj, nažalost, nikada završeni film. Pored toga, u Zagrebu je 1925. pokrenuo prvi nedeljni filmski list "Film". Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem "Vremenu" u četrnaest nastavaka objavio je Istoriju savremene umetnosti. Godine 1932. u izdanju Gece Kona objavio je roman Terazije. Osim Terazija, napisao je i roman Gordon i Olga iz pozorišnih i filmskih krugova, od koga su pak objavljeni samo fragmenti.

Za vreme okupacije, tokom Drugog svetskog rata, Tokin je bio saradnik lista Kolo, zbog čega je po oslobođenju i osuđen. Po izdržavanju kazne, vratio se filmu i donekle novinarstvu. Pre Drugog svetskog rata završio je Istoriju jugoslovenskog filma a posle rata sa Vladetom Lukićem i Enciklopediju filma i Knjigu o filmu. U rukopisu su ostali njegovi eseji Vedrine i genealogija čoveka umetnika.


ZANETOST FILMOM

Naslovne strane časopisa "Film"

Slobodan Šijan je u izvrsnoj monografiji/studiji Filmski letak 1976-1979 i komentari (izdavač Službeni glasnik) ukazao na posebnost Tokina i izuzetnost njegovog dara i pristupa: "Još u svojim prvim tekstovima o filmu, on pravi preciznu kategorizaciju američkih filmskih žanrova (svega nekoliko godina posle Valchela Londsaya!) i piše o rediteljima kao referentnim imenima kada je kvalitet filma u pitanju. Izbor rediteljskih imena je nepogrešiv, i tako on postaje začetnik srpskog ogranka jednog međunarodnog bratstva posvećenika filma... Boško Tokin je sve ono što nije uspevalo u Srbiji: urbani čovek zanet "efemernom" umetnošću filma, modernista iz poraženog zenitističko-barbarogenijskog tabora, neokomunista prinuđen sarađuje sa novopečenim filmskim skojevcima, prenoseći im autentično poznavanje sedme umetnosti." I upravo tako – priča o životu, osobenosti i postignućima Boška Tokina u znatnoj meri je i priča o varljivosti pozicije srčanih i preduzetnih pionira kojima je fatumski dopalo da krče nepoznate teritorije zarad vlastitog žara, ali i zarad budućih korisnika plodova tuđeg rada i truda, te otud i prvobitno nerazumevanje na koje je u različitim decenijama dvadesetog veka i u različitim fazama svog delovanja i stvaralaštva on nailazio.

S druge strane, moglo bi se mirne duše ustvrditi da je Tokin dobro poznavao i osećao specifičnosti ovog podneblja i ovdašnjih preovlađujućih naravi, za koje je (barem instinktivno) verovao da će kad-tad a, kanda, i u skoroj budućnosti, prihvatiti film i filmofiliju makar sa upola njegovog ličnog a neutaživog žara. Dokazi u prilog toj tezi daju se naći i u iznimno zanimljivom Tokinovom romanu Terazije, gde on, ispredajući hroniku klimavog i burnog uspona ovdašnje građanske klase tokom kratkotrajnog srpskog belle epoquea, u srpsku i južnoslovensku književnost uvodi i poviše modernističkih motiva i pojava – homoseksualnost, promiskuitet, društveni darvinizam, bolesti zavisnosti... U rečitom pogovoru za fototipsko izdanje ovog romana iz 1988. godine (za koje su zaslužni Narodna biblioteka Srbije i "Dečje novine") Svetlana Slapšak ističe i ovo: "Homoseksualci, morfijum, kokain, onanija: Boško Tokin je verovatno znao čime skandalizovati svoje pretpostavljene čitaoce." U istom tom tekstu ona jasno ističe da je "jezik Terazija jezik novinske reportaže, površnog opisa, trivijalizovanog jezika, ponavljanja izraza u modi, no istovremeno podvrgnut pravilima održavanja napetosti čitaočeve pažnje." I time je jasno potcrtana i ta Tokinova otvorenost ka ranim nagoveštajima popularne kulture ne samo na ovim našim prostorima, a to je pravac kojim će i film ubrzo kretati. To Tokina jasno predstavlja i u svetlu vizionara, koji se nije zadovoljavao tek samo strašću koju neizostavno pobuđuje radost pionirskog otkrivanja.

U već pomenutom filmskom letku u čast velikog Tokina, Šijan je naglasio da je Tokin "u tom carstvu bio slobodan da dosegne najviše vrhunce filmskih spoznaja, ona saznanja rezervisana samo za posvećenike filma, za one koji gledaju u tami i vide svetlo". A sva je prilika da će Šijanov film o Tokinu, između ostalog, starim, novopridošlim i skorim poštovaocima Tokina darivati baš to – šansu da uz ponešto svetla spoznaju unikatnost jednog dara i sa njim uvezanog pogibeljnog pregalačkog poduhvata.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net