fotografije: bojan stekić

Intervju – otac Nenad Ilić >

Živimo u vremenu Velikog inkvizitora

"Treba da se naučimo da ne mrzimo nikoga u sukobima, suprotno od onoga što nas uči vlast. Ali kao što ne možeš da mrziš bolesnog čoveka, tako ne možeš ni da zanemaruješ bolest. Moraš da razviješ svoj imunitet; ako treba da se napravi neki karantin za najviše obolele, napravićemo i to... ali nema mržnje, već staranje o tome da se bolest ne širi. Kada vidiš da su svi, i oni za i oni protiv vlasti, zaraženi istim stilom, ti kažeš: nema nikakve promene. Ali upali smo u zamku da se ne bavimo bolešću nego stalno bolesnim pojedincima. A živimo u doba epidemije"

Ovaj intervju je o slobodi. A zatim i o drugim stvarima – o Crnoj Gori i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, o Crkvi i državi i njihovom odnosu u Srbiji, o raznim raspletima i o tome ko i šta će nam ostati kada se sve ovo jednom završi.

Sa sveštenikom Nenadom Ilićem, režiserom i piscem, razgovor počinjemo u onim danima kada su se susreli lideri "Malog Šengena", kada su se hiljade ljudi skupile u Nikšiću zbog predloga Zakona o slobodi veroispovesti, dok je isto veče trajala proslava 800 godina autokefalnosti SPC u Hramu Svetog Save, a svi mediji prenosili slike zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića i patrijarha Irineja kako zajedno koračaju.

O ovom prvom: "Na Balkanu postoji saradnja između država koja meni liči na onu mafijaških organizacija. I ta međusobna saradnja onih na vlasti daleko im je važnija od saradnje sa sopstvenim narodom. I kada Crkvi postaje važniji odnos sa tim delom elite, elite po moći i bogatstvu, a ne sa narodom koji strada, mene to podseti na davnašnje zablude Katoličke crkve u Južnoj Americi. Neki njeni predstavnici su zastupali narod, a neki su bili uz diktatorske režime. Ovde, srećom, još uvek nema te dimenzije diktature i daj bože da je ne bude, ali nikada se ne zna u koju stranu će ovo dalje da ide...", kaže Nenad Ilić.

"VREME": Jasno je da vas ovakav kontakt Crkve i države, kakav je danas u Srbiji, ne ispunjava mirom, a teško da ste usamljeni u tome.

NENAD ILIĆ: Ako je država zasnovana na održavanju stanja u kojem se sa njenog vrha stalno pominju neprijatelji i neprekidno se deli sopstveni narod, danas biti uz državu znači ne biti za jedinstvo. Ne govorim da se mora biti uz određene opozicione stranke, ali se ne sme podržavati opcija koja sve vreme sebe predstavlja kao potencijalni čuvar jednog dela naroda od drugog dela naroda. I taj njihov deo naroda je čist i dobar, a ovaj drugi je zao i opasan. Ako Crkva stane uz tu opciju, stala je uz partiju, a ne uz narod, a ona bi trebalo da bude iznad partijske politike. Inače, retki su trenuci u kojim Crkva može da bude skroz u saglasju sa državom, ali su retki i oni kada država do te mere odbija da predstavlja sve svoje građane.

Imamo na delu jednu postmodernu kombinaciju raznih režima, sa elementima od partijske demokratije do staljinizma, opasan miks napravljen da bude večit. Ta bojazan da će sve trajati jako dugo i da se ništa neće promeniti lišava ljude bilo kakve nade i smisla. A kada postanu beznadežni, oni se prozle. Nikada kao do sada zloba nije toliko zavladala. Rečnik koji koriste mediji pod kontrolom vlasti je sve vreme svađalački, prestalo je da se razgovara o projektima, o temama, o tome kako nešto popraviti, o stavovima, nego se samo govori o ličnostima. I tu je i snaga i slabost ovog sistema. Svaka kritika vlasti završava se napadom na ličnost koja se usudila da tu vlast kritikuje. Mi ćemo početi stvarno da mrzimo jedni druge, i mislim da nam preti opasnost da se ovo završi na veoma gadan način.

Kada kažete da je u tom insistiranju na ličnom najveća snaga i slabost ovog sistema, na šta tačno mislite?

Mi kao narod većinu stvari doživljavamo preko ličnosti, a ne preko ideje, što je i nasleđe pravoslavlja... Kada nemaš ideologiju, što se već ranije izgubilo i u celom svetu, a hoćeš kontrolu koja nije zasnovana na kvalitetu već na čuvanju stečenih privilegija, onda moraš da osnuješ i održavaš kult vođe. Više nema sučeljavanja stavova, kako sam rekao, već će svako ko kritikuje biti predstavljen kao moralna nakaza nedorasla da se suprotstavi nekome ko je, zaboga, na vlasti i radi. Neprekidno radi, 26 sati dnevno. I dok će neko sa tim da se sprda, na neke to zaista deluje. Jednoj ličnosti je posvećeno sve vreme u medijima, o njemu svi pričaju, bilo loše, bilo dobro, on je jedino vidljiv. Zatim, stiže ono pitanje: a ko, ako ne on, ko će da stane zaslužan na čelo, niko nije tome dorastao. A zaboravlja se da taj čovek nije došao na mesto predsednika po konkursu za najkvalitetnijeg i najboljeg, već političkim načinima kroz razne lavirinte, prečice i promene, uleteo je iz drugog plana i sebe proglasio najboljim.

A slabost?

Kada u takvom sistemu počnu da se uočavaju još neke ličnosti u sazvežđu vlasti, kada te druge ličnosti oko njega počnu da se krune i kada se dodirne time ličnost nedodirljivog – što će se vremenom dogoditi – baš ta činjenica zasnovanosti na ličnom učiniće da se sve sruši kao kula od karata. U toj ogoljenoj utakmici ličnosti, stvari će se završiti sklanjanjem svih njih... Baš zato što su oni učinili da sve postane lično. Pitanje je zašto nije izvršena lustracija u Miloševićevo vreme. Ali tamo je bilo nekakva ideja pravda–nepravda–globalizam–protivljenje–mi–oni... Da je sve bilo zasnovano isključivo na njemu, kao što je to danas, verujem da bi se lustracija dogodila. I možda se sada ta lustracija sprema po prvi put. Pošto je strah od toga veliki, sledi ogorčena borba koja može da se pretvori u nešto što, u najmanju ruku, nije zdrav proces transformacije vlasti.

A kakvo će, kako vam se sada čini, društvo tada ostati, sa kim i čime?

Što duže ova vlast bude trajala, društvo će biti sve zatrovanije. I zato je dobro da se što pre time bavimo. Ali ne bih se bavio prognozama, slutnje nisu dobre. Mi smo uvek u Srbiji imali problem sa institucijama, što je upravo slabost baziranja svega na ličnosti. To je poražavajuće i onemogućava nas da čuvamo vrednosti.

Gde biste vi tražili lek, protivotrov za zatrovani javni prostor?

Za početak, stvar je u komunikaciji – moramo da počnemo da je lečimo. Na udaru smo osionih nastupa predsednika i drugih predstavnika vlasti i dirigovane većine medija koja je usvojila taj užasni stil. Nije više "ubi me prejaka reč", ovo je genocid neprekidnih prejakih reči. Treba da, kako znamo i umemo, to počnemo da menjamo odozgo. Između sebe više ne možemo normalno da pričamo, u porodici, među prijateljima. Ne smemo da dozvolimo da, kao pre 70 godina, imamo partijski zavađene i zaslepljene. Moramo da vratimo argumente u komunikaciju, na svakodnevnom nivou, posle svake velike uvrede treba da se prekine razgovor.

S obzirom da je sve raspršeno, bez jezgra, svaka tema i informacija postale su Roršahova mrlja. Moramo od te ružne fleke besmisla i ništavila da izgradimo neke zajedničke slike. Svaku zajednicu veću od 150 ljudi drže mitovi. Ne mislim ništa negativno, već nešto što je izvor priča. Kada se ne održavaju kvalitetni, zdravi mitovi, dolazi do formiranja novih. Kao što su sada oni o nepogrešivom vođi, neprekidnom radu... Kosovski mit je nerazrušiv, on je priča o narodu na granici, o pravdi, o podvigu. Pitali ste me malopre šta će ostati, kakvo će ovo društvo biti – bojim se, moglo bi da ostane crna mrlja u kojoj je nepodnošljivo živeti. Crkva ima veliki zadatak u društvu, ali ona je zaražena mnogim bolestima države. Pritom, ni Crkva ne može, kao nekad ranije, da stvari radi po automatizmu. Mora da se uloži ogroman napor, trud, istina, da se te vrednosti koje mislimo da su bitne u okviru Crkve predstave ljudima, da se prevedu... Mi smo zaboravili ono osnovno šta svedočimo. Ne forme i proglase, već koje vrednosti nudimo, čuvamo i zašto su one bitne. Kada izgubiš sliku božijeg u čoveku, izgubio si i čovečiju sliku u čoveku. Svaka vlast hoće da kontroliše Crkvu jer ova ima moć da pozove na otpor, i to nije neka novost. Ali Crkva ne sme da bude ravnodušna prema socijalnim nepravdama, ona mora da se bavi ljudima, a ne da se okoštali vrh jerarhije drži pod državnom kontrolom.

Čini mi se da brzina u kojoj su i društvo i Crkva postali strašno ranjivi u poslednje vreme u pogledu (ne)slobode zastrašuje, makar meni. Kako se vama čini ovo "stanje slobode"?

Meni je sloboda izuzetno važna i oduvek je bila. Jedino mesto gde mogu da se učim slobodi našao sam u Crkvi. Ali paradoks je da u toj Crkvi nalaziš i neslobodu, organizovanje po velikoinvizitorskim metodama koje su kopija metoda vlasti. Skoro sam, na Fejsbuku, postavio pitanje – bilo je reči o Crnoj Gori i o pismima podrške upućenim Saboru u Nikšiću, i na kraju sam napisao, stiže li nešto iz Beograda. I vidim, neki ljudi iz Crkve komentarišu to kao moj prekršaj. Dotle je stigla sloboda. Nije reč čak ni o tome da izraziš stav koji je suprotan vrhu neke organizacije već "kako se usuđuješ da postavljaš pitanje". Mi smo društvo u kojem su pitanja postala problem. Nije sloboda to što ja u radnji mogu da kupim tri vrste keksa i da izaberem prašak za suđe, čak ni to da izađem na izbore da biram. Jer vidimo da je sam sistem u problemu i on se genijalno čuva time što govori stalno o personalnim stvarima, navlači te, vraća te na nečije osobine, nečiju ličnost, hteo – ne hteo, time sprečava da pričamo o njemu, o tome kako ga popraviti i transformisati. Sloboda tebe kao čoveka u takvoj slici sveta nestaje. Crkva treba da bude ona koja uči da se sloboda nalazi u oslobađanju od sebe, od svojih ograničenja, od svog straha. Strah kao tema je odjek smrti, zavladao je iako nikoga ne vode u logore, niko ne ide na streljanje ni u Sibir, ali ljudi se plaše. Ako ne počneš oslobađanje od straha zbog neke više vrednosti, osuđen si na roba u današnjem novofeudalnom, robovlasničkom sistemu sa nevidljivim lancima. Užasno je da Crkva, umesto da podseća na vrednosti koje se tiču postizanja slobode, učestvuje na bilo koji način u ovom sistemu. Čovek je pozvan u Crkvu ne da bi bio poslušan, nego da bi se oslobodio, a u okviru slobode on će uvažavati autoritet i strukturu i pomoći da se ta struktura oslobodi. Ako je ta struktura koja upravlja evidentno pod ropstvom vlasti, o čemu onda pričamo? Kako ona, neslobodna, da oslobađa ljude? Godinama se svi pozivaju na Dostojevskog, na Velikog inkvizitora. Vernici će to protumačiti kao dokaz o greškama papizma. Ali zašto bi na kraju posvetio najgenijalniji deo onakve knjige rimokatolicima s kojima i nije bio u nekom kontaktu? Zar ne vidimo da se Dostojevski obraća baš nama? Ovo je vreme Velikog inkvizitora. Dajte vi meni vašu slobodu, a ja ću vas nahraniti. Ti samo donesi svoju slobodu i dobićeš hleba, platu i kredit. To rade danas i država i Crkva.

I na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu je bilo mnogo previranja prethodnih meseci.

Ključno pitanje je kontrola. I na fakultetu i u medijima, crkvenim takođe. Mediji i obrazovanje moraju da budu pod potpunom kontrolom. Ideja potpune kontrole koja uđe u Crkvu užasava. Zamislite sada neku teokratiju, kakve bi velikoinkvizitorske lomače gorele. I da ne budemo površni, nijedan veliki inkvizitor nije jednostavan lik, on možda zaista veruje da će na sebe preuzeti sve probleme, da će ostalima uzeti slobodu da bi ih spasao. Ali ideja da ćeš uzeti slobodu ljudima ne bi li ih spasao je nešto najnecrkvenije što može da se zamisli. A ta ideja je prisutna trenutno, ponoviću, i u Crkvi i u državi.

Nije tvoj strah da će neko da te muči, da ćeš završiti rastrgnut kao ranohrišćani, već da nećeš imati hleba. Svi lamentiraju nad tim kako partija zapošljava svoje ljude i kako ta partija sada ima ne znam koliko hiljada članova, ali vlast će se ugušiti od toga, ne može to trajati beskonačno. Umesto da Crkva, kada registruje da je ljudska sloboda napadnuta, uradi sve da je vrati, ona kopira mehanizme države i prebacuje je u sebe. Pod stalnom pričom naše ugroženosti spolja. Pa to je konstanta čitave istorije i sigurno je da sada nismo najugroženiji od kada je sveta i veka.

Crkva treba da govori vi ste slobodni, ali slobodu niko ne poklanja, ona se stiče i morate da je zaradite, time ćete dobiti i Božiju pomoć.

Je li to i božićna poruka?

Da, sloboda je Božija iskra u čoveku. Mi imamo obavezu da je aktiviramo, slobodu od mržnje, straha, strasti, smrti... Treba da se naučimo da ne mrzimo nikoga u sukobima, suprotno od onoga što nas uči vlast. Ali kao što ne možeš da mrziš bolesnog čoveka, tako ne možeš ni da zanemaruješ bolest. Moraš da razviješ svoj imunitet; ako treba da se napravi neki karantin za najviše obolele, napravićemo i to... ali nema mržnje, već staranje o tome da se bolest ne širi. Kada vidiš da su svi, i oni za i oni protiv vlasti, zaraženi istim stilom, ti kažeš – nema nikakve promene. Ali upali smo u zamku da se ne bavimo bolešću nego stalno bolesnim pojedincima. A živimo u doba epidemije. Svaki trenutak u kojem radimo na imunitetu, svaki trenutak u kome odolevamo, je korak bliže ozdravljenju. Iskakanje iz ovog vrzinog kola i gradnja zdravog tkiva – koje nema prezira, a ima empatije – je naša obaveza. Svih nas.

I još nešto, iako ja prvi zastupam neki pristup novije teologije, mislim da se iz neke želje da se oslobodimo zatvorenog, rodoljubivog stradanja, desio jedan problem – zaboravili smo na podvig. A ljudi vide podvig. Ne kažem da ga u Crkvi nema, uvek će biti dobrih primera i savladavanja sebe, ali on nije dovoljno grupisan. Ko se danas posebno žrtvuje? Ljudi su skloni monaštvu jer vide žrtvu... ali je važno na svakodnevnom nivou vratiti svest o smislu podviga. A najkraća poruka je naravno: Mir Božiji, Hristos se rodi.


 

Novo poglavlje na Balkanu

U trenutku kada smo radili intervju, Zakon o slobodi veroisposvesti je bio sveže potpisan. U međuvremenu, stvari ne miruju. Pitanje o tome šta se dešava danas u Crnoj Gori, kako vidi reakcije, i iz Crkve i iz država, i kako cela situacija može da se završi, postavljeno je naknadno, te je na njega odgovoreno pismeno.

NENAD ILIĆ: Ono što se sada dešava u Crnoj Gori zaista je veličanstveno. I to mislim ne samo za pravoslavne vernike, nego i za pripadnike drugih religija, pa i za ljude koji se izjašnjavaju kao neverujući. Jeste politika, koja je toliko zatrovana na ovim prostorima, pokrenula lavinu, ali kad čovek vidi te reke dostojanstvenih i odlučnih ljudi, ne može a da se ne zapita: otkud ovolika snaga bez neke posebne organizacije, bez želje za obračunom?

U Crnoj Gori, bez obzira kako se sve završilo, a nadamo se da će istina i pamet pobediti, jer ljudi samo to i žele, piše se jedno veliko poglavlje ne samo naše istorije.

U obilju informacija o dobrim, a mnogo više o lošim stranama crkvene organizacije zaboravlja se da je Crkva mnogo više od toga. Ona je živi organizam, mesto susreta Boga i čoveka. Zaboravljaju neverujući, a često i verujući, da ako ćemo se boriti za dostojanstvo čoveka ne možemo da zaboravimo na Božiju sliku u čoveku. Sve ostalo vodi umanjenju čoveka, spuštanju kriterijuma i čovekovom padu na niže stepene. Na ropstvo isključivo materijalnom, na neslobodu u svakom smislu. Crkvi je zadatak da bude "so svetu". Ponekad ne ispunjavamo to u punoj meri, ali eto sada, hvala Bogu...

Do sada je uspešno izbegnuto mešanje političara u okupljanja koja su pre svega molitvena, ali i svedočenja velike želje za pravdom i odlučnosti u očuvanju svetinja.

Njegoševe čuvene reči: "Al tirjanstvu stati nogom za vrat – to je ljudska dužnost najsvetija" i "Strah životu kalja obraz često" odjekuju danas i mnogo dalje od brda Crne Gore. I izazivaju uznemirenje kod mafijaški organizovanih struktura kolonijalnih uprava na Balkanu. Ima se utisak kao da se organizam probudio i da se bori za jačanje svog identiteta pred ponižavajućim nestankom koji je nam je u ovom vremenu zapretio.

Dubinska povezanost srpskog naroda daje mogućnost da se oporavak naroda proširi na sve oblasti u kojima živi. Da potrebe i zahtevi naroda stanu ispred gotovih rešenja katastrofalnog političkog sistema i nakaradne partokratske prošlosti, sadašnjosti i ne daj bože budućnosti. A takvo buđenje srpskog naroda bilo bi inspiracija i ostalima poniženim i ugnjetenim na Balkanu. Možda i šire. Već po tome što u lavini koja želi da zaštiti svetinje, osim onih koji se izjašnjavaju kao Srbi i onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, ima onih koji su rimokatolici, ali i muslimani – vidi se da je moguće otvoriti novo poglavlje na Balkanu ili makar na našem delu Balkana. U kome će ponovo ljudi braniti svoje komšije.

Naravno da onima koji žele bezvoljnu i poslušnu masu to ne odgovara. I naravno da će svim sredstvima pokušati da razvodne i uguše probuđenu energiju naroda. Političkim marifetlucima, zloupotrebom nacionalnih osećanja, i šta već – ne znam. Pokazaće nam oni to, nema sumnje.

Šta nam ostaje nego da podržimo probuđenu energiju "srpske Sparte"? Oni se sad bore i za nas, bude kod nas i naše zaboravljeno dostojanstvo. I vladike i sveštenici i verni narod i časni sunarodnici svih vera. Čudni su putevi Božiji. Doskora su mnogi na Crnu Goru gledali kao na moralno najviše propalo balkansko područje. A onda iznenađenje! Moralno su propale vlasti. Narod je ono što možete da vidite oko hramova i na ulicama. Ko zna, možda su čuda moguća i u Srbiji.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net