foto: muzej jugoslavije
CRNA PERLA: Bejker kod Brozovih

Bliske veze >

Beogradske noći kreolske boginje

Džozefina Bejker, slavna plesačica, koju su obožavali Pikaso, Kokto, Matis, koja je marširala sa Martinom Luterom Kingom, usvojila dvanaestoro dece i dobila najviše francuskih vojnih priznanja, bila je tri puta u Beogradu. Priču o njenom prijateljstvu sa pevačicom Sofkom Nikolić objavljujemo u okviru feljtona "Srbija i Sjedinjene Američke Države – dve zemlje, jedna kultura", koji realizuju "Vreme" i magazin "Vitraž"

Freda Džozefina Mekdonald rođena je u Sent Luisu, u državi Misuri, 1906. godine, odrasla u naselju Mil Krik, rasno podeljenom kraju siromašnih, u kome najveći broj domova nije imao vode. Već kao dete ovladala je veštinama uličnog plesa nadomak železničke stanice Union, a sa 15 godina, u Njujorku dolazi u vrtlog Harlemske renesanse – intelektualne, socijalne, artističke eksplozije Menhetna. Na brodvejskim revijama Shuffle Along, Adelaide Hall i The Chocolate Dandies dominira kao završni plesač, nakon hora, oskudno obučena, sa strateški postavljenim perjem flaminga na telu. Bila je najplaćenija članica plesne scene.

Izvođenje blackface komedije, scenskog nastupa namenjenog uglavnom belim izvođačima, koji karikaturalno imitira ljude crne puti, biva joj preporuka za Pariz. Tamo, u Foli Beržeru, njen erotski ples postavio je standarde za sve buduće akte ove vrste. Legendarni La Danse Sauvage akt u kojem je nogama "crtala" geometrijske figure, postavio je nove plesne standarde. Epitet gole krao joj je samo ružičasti perjani šal, dok su magiju plesa stvarali svaki mišić, pogled, osmeh. U performansu Le Folie du Jour, finalnom koraku u zavođenju pariske publike, nosila je kostim sastavljen od veštačkih banana. Njen uspeh koincidirao je sa usponom Ar dekoa na velikoj izložbi dekorativnih umetnosti 1925. Uloga u La Revue Nègre u teatru na Jelisejskim poljima dodatno je etablirala njenu slavu.

Tadašnja američka komuna u Parizu – Skot Ficdžerald, Silvija Plat, Džejms Džojs, Gertruda Stajn – bila je oduševljena "Kreolskom boginjom", kako su je zvali. Ernest Hemingvej je sa njom ispijao koktele bladi meri u Harijevom baru u ulici Daonou. Pikaso, za koga je bila "Nefretiti današnjice", njenu je lepotu preneo na platno, kao i Anri Matis (serija slika Džez), dok joj je Žan Kokto otvorio vrata kinematografije. Polu Kolinu bila je inspiracija za plakate, Klodelu za skulpture.


PRVI PUT U BEOGRADU

U Beogradu se pojavila na vrhuncu popularnosti, aprila 1929. godine. Beograd ju je dočekao u "rasponu od euforije i prihvatanja spektakla, do prividne naklonosti i rasističke retorike", kako je to zaključila istoričarka umetnosti Simona Čupić u svojoj studiji "Građanski modernizam i popularna kultura". I dok su uskogrudi potvrđivali krilaticu neznanje rađa strah, većina joj se ushićeno radovala, diveći se njenoj pojavi poput Miloske Venere, koja je u sebi spojila dva ideala ženske lepote, antički i moderni. Posebno je omladina u njoj uživala, a po pisanju "Politike", kada je voz ušao na beogradsku stanicu, nastala je prava pometnja, uz žamor i ciku radoznalih. "Žozefina je zaista od zlata. Koža joj je kao stari prozirni ćilibar, boje zrele breskve. Njeni osmesi su tada po svedočanstvu prisutnih bili prirodni i glasni." Kroz špalir od voza do automobila činilo se da je prolazila satima, svako je želeo da je dotakne, da joj uzme deo te slobode i drskosti. Knez Mihailova je bila blokirana, a hotel "Ekselzior" je postao ishodište svih reportera u zemlji.

U Beogradu je boravila sa italijanskim plemićem, Sicilijancem Đuzepeom "Pepitom" Abatinom, partnerom i menadžerom, sa kojim je doživela potpunu vokalnu transformaciju, koja je krunisana nešto kasnije u operi La Creole, u teatru Marinji u Parizu. Prema pisanju beogradske štampe, "ona ne govori u određenim završnim rečenicama. Ona cvrkuće, ona klikće i smeje se. Džozefinini obrazi su kao ivice mrkožute kamelije. A usta crvena, crvenija od krvi. Zubi joj blistaju. Kad Džozefina Bejker namigne, celo njeno lice oživi. I krupne crne oči, i usta sočna kao kriška lubenice. Kao da i rame jedva primetno pođe u vis. Sva treperi. Ne što zna da je tako lepa, već što drukčije ne može. I u njenom ponašanju od početka ima nešto mangupsko i bezazleno, slično ponašanju učenica zatvorenih u strogim katoličkim internatima". Novinari su je opisivali u superlativima i isticali da je pevala dušom, ne glasom, govorili su o njenom temperamentu, iskrenosti, vitkim dugim nogama, žutom pojasu od banana oko bedara, rukama… Među njenim impresijama izdvajamo sledeću: "O! Znate, vi ste tako neobični ljudi, vi ovde u Beogradu. Mladići se skoro tuku da dođu do mene. A na ulici! Zaustavljaju se devojke. Sve me znaju."

Nakon predstave u Luksoru, Džozefina Bejker i njen izabranik Pepito došli su u novootvoreni lokal Jar u kome je skupljala novac za siromašne prodajući autograme od stola do stola. Ona, koja je u tom momentu imala svet pod nogama, skupljala je novac za gladnu decu koju nikada nije videla. Sakupila je 1430 dinara, koje je predstavnik "Politike" predao ugroženim. Na pitanje novinara "Politike" zašto, odgovorila je: "Samo sam izvršila svoju dužnost."


SOFKA NIKOLIĆ

Avion kojim je 1968. godine dolazila u Beograd kasnio je, ali je Crna perla, kako su mediji tada zvali Džozefinu Bejker, ipak doputovala pola sata pre početka koncerta. Bila je odevena u mladalački crni kostim i belu bluzu što nije bilo uobičajeno damama od 62 godine, i potpuno pomerila poimanje o godinama. U prvom delu koncerta pevao je Džimi Stanić uz pratnju zabavnog orkestra Radio Beograda pod vođstvom Vojislava Bubiše Simića.

Glavna zvezda se pojavila u razrezanoj haljini od crnog somota sa perjem na glavi i leđima, te je šarmantno zamolila posetioce da joj kažu da li im se zaista sviđa. Na potvrdan odgovor uzvratila je osmehom i koketiranjem, otpevavši Ja imam dve ljubavi, Malu iz Tonkinga, a Životom u ružičastom dala je omaž Edit Pjaf. Član velikog džez-orkestra Radio-televizije Beograd, klavirista Vlada Vitas bio je u limbu: "Dugo posle koncerta sedeli smo kao nemi, a to nam se kao profesionalnim muzičarima ne događa baš često". A Džozefininog stalnog pratioca, dirigenta Morisa Merkadijea oduševila je veština i lakoća improvizacija beogradskog orkestra. Džozefina se tada prisetila svog prvog gostovanja u Beogradu: "Kao da sam došla u novi grad! Čula sam da je Beograd mnogo stradao u ratu, ali su ljudi ostali isti, prisni i spontani".

Poseban događaj bio je dirljiv susret sa Sofkom Nikolić, proslavljenom predratnom pevačicom – kraljicom Skadarlije i belih noći. Pomenimo na ovom mestu podatak da je Sofka Nikolić prva žena u regionu koja je ponela titulu najtiražnije pevačice Evrope, kao i da je bila dobitnica "Zlatne potkovice" u Parizu. Po broju prodatih ploča bila je tik iza italijanskog tenora Enrika Karuza. Tada, 1968. godine u Beogradu, Žozefina i Sofka srele su se prvi put posle 40 godina.

Upoznale su se 1929. godine u Zagrebu, gde su uživale u srpskim specijalitetima u tada jedinom zagrebačkom restoranu te vrste – "Kolo".

"Pevala je da je nisam razumela, ali jesam osetila emociju i otkucaje njenog srca", prisetila se Sofka, koja je tada pevala, a njen muž Paja Nikolić, primaš, svirao Džozefininu omiljenu Kara Pićina. Kasnije, u Parizu gde je snimala ploču, Sofka je gledala Džozefinu u "Foli Beržeru", ali se nisu srele.

Kada su se ugledale u Beogradu 1968, Džozefina joj se bacila u zagrljaj uzviknuvši: "Vi ste mi najlepši poklon." Dobijeni buket karanfila od obožavaoca poklonila je našoj pevačici.

Beograd je posetila i treći put, 1973. godine, kao ambasadorka Unicefa, kad se susrela i sa Josipom Brozom Titom. Jednom od najautentičnijih fotografija sa Titovih prijema za strane zvanice smatra se upravo ona sa Džozefinom u elegantnoj beloj haljini sa končanim vezom, naočarima za sunce i šubari od lisice. Rok zvezda, kakvu Unicef nikada do tada, a ni posle nije imao! Sa Titom i Jovankom Broz obišla je i zoološki vrt, a kasnije je za nju upriličen i prijem u Skupštini. Nakon Beograda, Tito i Jovanka Broz ugostili su je i na Brionima.


AMERIKA I FRANCUSKI POKRET OTPORA

U Ameriku se vratila 1951. posle trijumfalnih nastupa u "Foli Beržeru". Godinu dana pre toga, već je podržala Pokret za građanska prava. Izborila se da se u klubovima u kojima nastupa ukine rasna segregacija, a zbog insistiranja na rasnoj raznolikosti dobila je brojna preteća pisma od Kju kluks klana. Sukob zbog rasizma sa Šermanom Bilinslijem, vlasnikom kluba "Stork" na Menhetnu, izrodio je i jedno nezaboravno prijateljstvo. Naime, te večeri, usled rasprave, na Džozefininu stranu stala je Grejs Keli, dete aristokratske irske katoličke porodice, koja je tih godina bila glumačka zvezda u usponu. Potonja princeza od Monaka je zagrlila Džozefinu ne odvajajući se od nje cele večeri.

Kruna njene borbe svakako je bio Vašingtonski marš 1963, u kojem je išla ruku pod ruku sa Martinom Luterom Kingom, koji je tada održao čuveni govor "I Have a Dream". Bila je jedini zvanični govornik – žena, obučena u uniformu slobodne Francuske. Bila je uzor Rozi Parks i Dejzi Bejts. Posthumno je postala član Kuće slavnih u Misuriju 1995, a jedna od glavnih avenija Sent Luisa dobila je ime po njoj.

Tokom Drugog svetskog rata bila je aktivna u Pokretu otpora Šarla de Gola. Njen šarm i pojava pomogli su u prikupljanju informacija na zvaničnim skupovima, posebno od japanskih zvaničnika i italijanskih birokrata, a ona ih je prenosila u Englesku. Pod plaštom estradne karijere lobirala je u neutralnim zemljama Latinske Amerike. Vredne počasti, Rozetu Medalje otpora i Orden Legije časti, najviša odlikovanja za vojne i civilne zasluge, uručio joj je Šarl de Gol 1961. godine.

Na koncertu 1968. godine u londonskom Karnegi holu rasplakala se zbog stojećih ovacija koje je dobila pre nego što je koncert i počeo. Pored beogradskog, koji je održala iste godine, i pariskog u Olimpiji, ovaj koncert se ubraja u njene najveće povratničke koncerte.

Džozefina Bejker je usvajala decu, stvarajući familiju koju je nazivala "Pleme duge" u zamku Miland, u pokrajini Dordonj. Podigla je dve ćerke, Francuskinju Marianu i Marokanku Stelinu, i deset sinova, iz svih delova sveta. Želela je da pokaže da deca različitih etniciteta i religija mogu da budu braća.

Pedeset godina karijere proslavila je 1975. u Parizu, u muzičkom teatru Bobino na Monparnasu, pod pokroviteljstvom princa Renijea, princeze Grejs i Žakline Kenedi Onazis. Na premijeri su u prvom redu sedele zvezde poput Sofije Loren, Mika Džegera, Širli Bejsi, Dajane Ros, Lajze Mineli. To veče je bilo i njeno "zbogom". Umrla je nekoliko dana kasnije, 12. aprila. Otišla je sijajući jarko i sjajno, nestala je u noći, enigmatično i misteriozno, a da nas zapravo nikada i nije napustila. Desetine hiljade građana Pariza odale su joj poštu. Sahranjena je u Monaku, uz vojne počasti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net