fotografije: imre sabo
REVOLUCIJA...

Godišnjica revolucije – Rumunija 1989. (3) >

Smaknuće crvenih bogova na Božić

Demonstracije koje će srušiti režim Nikolaja Čaušeskua započele su 16. decembra 1989. Nakon što je vlast protiv demonstranata primenila silu, na ulice je izašlo još više ljudi. Na mitingu u Bukureštu na kome je Čaušesku hteo da osudi učesnike protesta, ljudi su počeli da skandiraju protiv diktature. Došlo je do eskalacije nasilja, rascepa u snagama bezbednosti i sukoba vojske sa delovima Sekuritatee. General Vasil Milea je izvršio samoubistvo pošto je odbio naredbu Čaušeskua da izvede vojsku. Nikolae Čaušesku i njegova supruga Elena su 22. decembra ujutru pobegli iz Bukurešta. Uhapšeni su u Trgovištu. Preki vojni sud ih je osudio na smrt, streljani su na licu mesta.Među revolucionarima se ubrzo rasplamsala borba za njihovo nasleđe. Na površinu su isplivavali detalji o vlasti bračnog para Čaušesku, koji se u zemlji u kojoj su ljudi bukvalno gladovali okruživao velelepnim raskošima

Ovaj tekst o Rumunskoj revoluciji 1989. sticajem okolnosti čekao je na objavljivanje trideset godina. Priča o ubistvu na Božić Nikolaja i Elene Čaušesku, progonu pripadnika njihovog režima, o šekspirijanskim obrtima sudbina pojedinih aktera, o samoubistvu predsednika suda koji je izrekao smrtnu presudu paru Čaušesku, o smrti njihove dece Nika i Zoe, o robiji generala koji je igrao važnu ulogu u njihovom svrgavanju objavljujemo u tri nastavka.

Sva patnja stanovništva, sva nezadovoljstva projektuju se 1990. u satanizovan lik tiranina, koji gotovo gubi ljudske dimenzije.

Šta je od svega toga tačno? Ne daju se proveriti podaci o milijardu ili više dolara na računu Čaušeskuovih, no svaki dan se pojavi poneka afera koja nagoveštava da se ovde radilo o jednoj od većih ličnih pljački u 20. stoleću. Paćepa, odbegli rumunski policajac, otkrio je da je Čaušesku špijunirao Amerikance za račun Rusa i krao njihove čipove. "Znao sam da je mikroelektronika stvar budućnosti, ali ne mogu verovati da ti gotovo nevidljivi čipovi mogu biti tako odsudno važni za opstanak komunizma", rekao je kada mu je njegova obaveštajna služba pokazala vojni čip koji je uspela da ukrade iz "Teksas instrumentsa".

"Vašington post" je, pak, otkrio da je klan Čaušesku špijunirao i Ruse za račun Amerikanaca i isporučio im tajno rusko oružje. Uplate, dvadeset odsto od vrednosti transakcija, bile su navodno izvršene na račun Čaušeskuovih u Švajcarskoj. "Vašington post" je obelodanio da je od 1973. do decembra 1989. trajala špijunska operacija čiji je glavni koridor išao preko Rumunije, gde su, uz znanje šefa države Nikolaja Čaušeskua, glavni nosioci posla bila njegova braća, zamenik ministra odbrane Ilie Čaušesku i šef rumunske trgovinske misije u Beču Marin Čaušesku, koji je posle pada tiranije izvršio samoubistvo u glavnom gradu Austrije.


TEORIJE ZAVERE

U operaciji u koju su SAD navodno uložile 250 miliona dolara Amerikancima je posredstvom "rumunske veze" isporučen najnoviji ruski sistem protivvazdušne odbrane. Nije objavljeno da li su punktovi u Mađarskoj, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj i Bugarskoj bili "tako visoko kotirani", ali je iskopana činjenica da ih je bilo. Odmah su iz svih pomenutih zemalja počeli da stižu demanti. Nova rumunska privremena vlada ubrzo je izjavila kako nema nikakve informacije da je takva transakcija postojala, da oružje o kome se govori nije bilo u rukama rumunske vojske i da vlada još nije ušla u trag računu Čaušeskuovih u Švajcarskoj.

Otkrića ovakve vrste zgodno su sredstvo za političku kompromitaciju, pa ih treba, kao i mnoga lična svedočenja, primati sa rezervom, pogotovo kada se lansiraju u predizbornim kampanjama. Nesumnjivo je, međutim, da je u tom sistemu bilo veoma velike koruptivnosti. Rumunija po pitanju korupcije nije bila izuzetak, samo je bila najdrastičniji primer.*

*Kako je 26. decembra 1989. pisao" Njujork tajms", oko četrdeset rođaka Nikolaja Čaušeskua je bilo na pozicijama vlasti, uključujući njegovog sina Nika, koji je bio partijski sekretar u Sibiju u Transilvaniji. Drugi sin Valentin bio je nuklearni istraživač, a ćerka Zoe Elena direktor Instituta za matematiku u Bukureštu; brat Ilie bio je general i zamenik ministra odbrane, Nikolae Andruta policijski general i zamenik ministra unutrašnjih poslova, Jon je bio zadužen za državno ekonomsko planiranje, Marin je bio diplomata, a Florea urednik partijskog lista "Scinteia"; pašenog Vasil Barbulesku je bio partijski sekretar zadužen za poljoprivredu, a brat Đorđe Petresku zadužen za sindikate.

Nika Čaušeskua vojska je zadržala 22. decembra 1989. na ulazu u Bukurešt. Uhapšen je i optužen za genocid zbog pucanja po ljudima i uzimanja dece za taoce u Sibiju. On je 26. maja 1990. osuđen zbog podsticanja na teška ubistva i smrti 102 osobe na dvadeset godina zatvora, zbog kršenja zakona o oružju na pet godina. Zatvorska kazna mu je 1991. godine smanjena na šesnaest godina. Zbog zdravstvenih razloga 1992. pušten je na slobodu. Umro je u Beču 26. septembra 1996. Kao uzroci smrti navedeni su dijabetes i ciroza jetre izazvana hroničnim alkoholizmom.

...I GLAD: Temišvar 1989.


GLAD I RASKOŠ

Čak ni zlato koje je nosila Čaušeskuova ćerka Zoe, ni podzemni mermerni hodnici, srebro i zlatni kič u predsedničkoj palati, bazen, bokserski ring, rukometna dvorana za jednu familiju, koji drastično odudaraju od opšteg ličnog siromaštva i trpljenja stanovništva, ne odudaraju mnogo od modela boljševičkih dvorova.

Ni zdanje od 7.300 soba, ogromna zgradurina nesuđene Palate centralne vlasti u Bulevaru pobede socijalizma, sa kojom sada ne znaju šta će, nije u stvari veliki izuzetak, iako, zbog vremena gladi u kome je građena, ona posebnim svetlom slika psihologiju imperijalnih ambicija.

Diktator je, kažu, kao neka izlapela tvrdica čak i ostatke hrane iz sopstvene kuhinje slao na tržište i tražio da mu se taj novac vrati. Glavni uzrok rumunske gladi, međutim, nije toliko raskoš i pohlepa klana Čaušeskuovih, koliko neslućeno veliki promašaji nacionalnih poduhvata.

Objavljeno je da je Kondukator prodao 80 tona zlata slistivši sedamdeset godina skupljanu nacionalnu rezervu, da bi vratio međunarodne dugove u iznosu od 10 milijardi dolara. Tvrdilo se da je vraćanje duga uzrokovalo glad koja je vladala u Rumuniji, time su opravdavane racionalizacije svega i svačega. Novija saznanja govore da je glad pre svega rezultat kraha njegove voluntarističke strategije. Petnaest godina ranije Čaušesku je ugrozio proizvodnju malih seoskih gazdinstava, koja su na 12 odsto obradivih površina proizvodila 54 odsto mleka, 47 odsto mesa, 55 odsto voća i 43 odsto povrća. Umesto da ohrabri tu malu proizvodnju, nastojao je da je razori. To je, smatra Silviju Brukan, glavni uzrok nestašica hrane u Rumuniji.

Stanje u rumunskoj industriji je tragičnije nego u poljoprivredi usled zatvorenosti i zastarelosti. Jedan indoktrinirani inženjer je usred revolucionarnih zbivanja u Bukureštu, okrećući se po navici da ga neko ne sluša, mada se okolo pucalo, govorio da je za sve kriva "nepismena Elena", a da je Čaušesku, u stvari, bio "dobar predsednik" jer, kaže taj uporni pristalica, "mi nismo kupovali licence, mi smo sami osvajali proizvodnju pet vrsta tenkova, osvojili smo pola helikoptera, imali smo i ambiciozan nuklearni program...". Za strukturnu promenu proizvodnje u Rumuniji treba bar deset teških godina. Zasad se tek daju opšta obećanja o revitalizaciji ekonomije i o uklanjanju barijera privatnoj inicijativi.


PRAZAN LIST PAPIRA

Imao sam u rukama jedan slikovit dokumenat – to je list čiste hartije sa stola ispred "lože 14" u temišvarskoj operi na kome je mastilom ispisano Declaratie a Comitetu Frontulu Democrat Roman din Timisoara, zatim u novom redu pod rednim brojem jedan samo još Frontul Democrat Roman... Pisac je posle ostavio taj list papira i prešao na drugi, mučeći se da definiše političke ciljeve revolucije koja se spontano odvijala po svojoj nužnosti. U prvim deklaracijama to su, kao što se zna, sloboda političkog organizovanja, sloboda govora, savesti, religije, putovanja, revitalizacija ekonomije.

SIMBOL DIKTATURE I KORUPCIJE: Nikolae i Elena Čaušesku

Nova vlast je najpre počela uklanjati mehanizme nasilja, razbijena je pre svega zloglasna Sekuritatea. Ukidanje prinudnog "dobrovoljnog rada", ukidanje prinudnog "akcionarstva", koje je bilo oblik veštačkog smanjivanja plata, i ukidanje racionisanog snabdevanja prve su ekonomske odluke nove vlasti. Biće dozvoljen abortus. Rasprava o smanjenju cene električne energije prekinuta je kada je neko rekao da treba najpre pregledati stanje budžeta.

Rumunska revolucija, pre svega politička, znači uklanjanje monstruozne organizacije za nasilje nad stanovništvom, organizacije koja je pokušala da produži vek diktatorskog modela i da spreči politički preokret arsenalom zastrašivanja, koji je bio ranije isplaniran i koji je uključivao javni teror, čak i trovanje vode u Sibiju (...)

Ključni trenutak za pad diktatora možda i nije bekstvo iz Bukurešta, nego onaj trenutak kada je masa, dovedena na miting da mu kliče, počela da uzvikuje pogrde. Svaka revolucija, pre ili posle, iskristališe neko vođstvo. U Temišvaru je višednevne demonstracije povelo samo sedam članova adhok formiranog ilegalnog Demokratskog fronta.

Čaušesku je, u stvari, pao već onda kad ljudi nisu stali iako su pucali u njih. Činjenica da su i dalje oštri masovni sukobi oko vlasti govori protiv teze o zaveri.


RASCEP U NOVOJ ELITI

Centar otpora režimu formirao se tamo gde je to bilo moguće. Mladi predsednik nove rumunske vlade je, tako, Petre Roman* rođen 1946, sin Valtera Nojlandera, alias Valtera Romana, predratnog člana partije i španskog borca, disidenta iz stare rabinske familije iz Arada u Transilvaniji, posleratnog člana vojnog štaba i bivšeg ministra telekomunikacija Rumunije, koji je bio uklonjen kao potencijalni "titoista", pa potom rehabilitovan 1953. i postavljen za direktora jedne partijske izdavačke kuće.

Sin Petre, koga zbog majke Hortenzije, Španjolke, prijatelji zovu Pedro, školovan je u Bukureštu i u Tuluzu, govori tečno francuski i španski, profesor je na bukureštanskoj Politehnici, priključio se nekoliko godina pre prevrata jednoj nepolitičkoj, neformalnoj grupi koju je formirao član rumunske Akademije nauka profesor Mihaj Draganesku, radi rasprave o napretku nauke i tehnike. Petre Roman se interesovao za ekološke probleme. Za predsednika su ga izabrali zbog toga što je veoma obrazovan, što je tokom revolucije bio hrabar i uporan, što je hladan ali komunikativan, što je mlad pa može podneti teret teških vremena i što dobro izgleda.

* Petre Roman je bio premijer revolucionarne vlade 1989. dok je 1990-1991. nisu srušili rudari nizom demonstracija nazvanim "minerijada"; od 1996. do 1999. bio je predsednik senata, do 2000. ministar spoljnih poslova, a posle raskida sa Nacionalnim frontom Jona Ilijeskua jedan od osnivača Demokratske partije.

Profesor Petre Roman je, dakle, intelektualni disident, ali ipak deo bivše nomenklature. U mladosti je, kako piše "Internešenel herald tribjun", Petre Roman bio "blizak, čak veoma blizak" mladoj dami koja se zvala Zoe Čaušesku*, koju su revolucionari uhapsili sa zlatom i o kojoj su veoma ružno govorili.

* Zoe Čaušesku (19492006) su revolucionari uhapsili 1989. Njena imovina je konfiskovana. Oslobođena je sredinom 1990, ali se nije mogla vratiti na matematičko odeljenje Instituta za naučno-tehnološka istraživanja gde je bila šef. Umrla je od raka pluća.


OSVETNIČKA ENERGIJA

Tako to biva u revolucijama. O njenom zlatu i Nikuovom boksu "kenta" i sportskim čarapama pričao je čitav Bukurešt krvareći na Božić (...)

Glavni čovek Nacionalnog fronta spasa Jon Ilijesku, ličnost broj 1 rumunske revolucije, takođe je pripadao tom krugu oko Draganeskua. Bio je ministar za omladinu, zatim sekretar CK RKP zadužen za ideologiju, ali je zbog razlaza sa Čaušeskuom smenjen i poslat u Temišvar za prvog sekretara partije, a odatle je spušten na mesto direktora neke izdavačke kuće, gde je sačekao izbijanje revolucije. Pripisivali su mu izvesne veze sa KGB-om.

Jona Ilijeskua u pet gradova demonstranti krajem proleća 1990. optužuju kao "neokomunistu". Glavni zahtev studenata bio je da se donese zakon koji će bivše komunističke aktiviste udaljiti od vlasti na deset godina.

Biće oslobođeno još mnogo osvetničke energije. Glavno nezadovoljstvo je, čini se, ipak usmereno prema represivnom aparatu koji je činio suštinu Čaušeskuove vlasti. Novom lideru Jonu Ilijeskuu protivnici su stavljali na dušu činjenicu da je "samo nekoliko" pripadnika Sekuritatee izvedeno pred sud* zbog kršenja ljudskih prava.

* Stankulesku je u revolucionarnoj vladi 1989. bio ministar odbrane, a potom ministar industrije. Kada je njegov zaštitnik, predsednik Rumunije Jon Ilijesku, sišao s vlasti, Stankulesku je 1997. izveden pred sud i nakon deset godina suđenja i žalbi konačno okrivljen novembra 2008. za krvoproliće u Temišvaru 16. decembra 1989. i zajedno sa ministrom unutrašnjih poslova Mihaijem Čićakuom osuđen na petnaest godina robije. On se branio rečima: "Nikome nisam dao naređenje. I nisam naredio ni jednoj jedinici pod mojom komandom u Temišvaru da izvrši bilo kakav akt represije..." Viktor Stankulesku je pušten iz zatvora 2014. a umro je 2016. u 86. godini.

* Nacionalni front spasa je na parlamentarnim izborima 20. maja 1990. osvojio 70 odsto glasova. Nakon tenzija sa Petrom Romanom, novoizabrani predsednik Rumunije Jon Ilijesku se sa pristalicama izdvojio i osnovao Nacionalni demokratski front spasa koji je izrastao u Partiju socijalne demokratije Rumunije, a ona je kasnije preimenovana u Socijaldemokratsku partiju. Jonesku je bio predsednik Rumunije od 1989. do 1996. i od 2000. do 2004. Javni tužilac Augustin Lazar ga je u aprilu 2019. optužio za zločin protiv čovečnosti počinjen 1989, a kako je javljao BBC, on je optužbu odbacivao kao politički revanšizam. Roman je ostao na čelu Nacionalnog fronta spasa, koji će kasnije biti preimenovan u Partiju demokratske snage, pa u Demokratsku partiju.

** U reportaži iz zatvora Jelava, gde je general Stankulesku izdržavao petnaestogodišnju kaznu zbog krvoprolića u Temišvaru, BBC je 25. decembra 2009. citirao predsednika Komiteta za istraživanje kriminala komunističke ere Stejarela Olarua, koji je rekao: "Često se pitam da li bi Čaušesku, da je živ danas, imao šanse kad bi se kandidovao za predsednika? I verujem da bi imao..." U novembru 2018. objavljeno je istraživanje javnog mnjenja agencije CT&Research (https://www.romania-insider.com/survey-ceausescu-most-important-historical-figure), po narudžbini Fonda Univerziteta Crnog mora, koje je pokazalo da 64 odsto Rumuna pozitivno ocenjuje Nikolaja Čaušeskua, a da četvrtina Rumuna smatra kako je on najznačajniji državnik u istoriji Rumunije. Slede Mihajlo I (poslednji rumunski kralj 19211930 i 19401947) sa 21,4 odsto; kralj Ferdinand I (19141927) sa 11,6 odsto; kralj Karol II (koji je 1938. zaveo ličnu diktaturu da bi sprečio fašističku Gvozdenu gardu da dođe na vlast, a onda doveo na vlast Jona Antoneskua, koji je sklopio savez sa Hitlerom) sa 5,4 odsto.


 

Kad na topoli rode kruške

Čaušesku je javno minimizirao rusku "perestrojku", braneći se od svake pomisli na njenu aplikaciju u Rumuniji. Tvrdio je da je Rumunija sprovela "perestrojku" još 1965. godine. Zapamtili su mu (i vratili) rečenicu da će se u Rumuniji promeniti režim "kad na topoli rode kruške".

Intimno, Čaušesku o Staljinu uopšte nije mislio loše, naprotiv: "Po mom mišljenju, opšta predstava o Staljinovom kultu ličnosti je lažna, zato što je neko realist, to nije kult ličnosti. Za dvadeset godina Staljin je podigao Rusiju od nerazvijene zemlje do druge po snazi sile u svetu. Naravno, on je pravio greške. Lako je nekome da kaže da Staljin nije učinio ništa pozitivno. Ali on je pobedio u ratu. Napravio je nuklearno oružje. On je učinio sve što jedna ličnost treba da učini u životu.

Kada sam prvi put bio u Moskvi 1950, radnje su bile pune hrane, odeće i druge robe... Sada je sve što je loše u Sovjetskom Savezu povezano sa Staljinovim periodom iako je Staljin mrtav već četrdeset godina."

Čaušesku je ovo izgovorio off the record u razgovoru za "Njuzvik" avgusta 1989, četiri meseca pre nego što će narediti da se, radi odbrane tiranije, puca u narod. Ta ocena je objavljena posle njegove smrti, u januaru 1990. Sasvim je izvesno da ova intimna ocena najbolje osvetljava prirodu i političku filozofiju ovog "nezavisnog državnika istočnog bloka", onog koji je igrao ulogu nezavisnosti od Moskve, državnika koji se uzdržao od slanja trupa u Čehoslovačku 1968, neprikosnovenog vladaoca Rumunije u poslednjih 25 godina.

On je, u stvari, bio makijavelista. U izboru tehnike zastrašivanja kojom se obilato koristio mogao je imati bar dva uzora: krvavo ugušeni seljački ustanak u Rumuniji s početka veka (u seljačkim ustancima 1907–1908. u Vlaškoj i Moldaviji ubijeno je 11.000 seljaka) i kineski pokolj na Tjenanmenu, koji je naredio ili odobrio čovek koji je takođe važio za komunističkog liberala. Ti krvavi događaji zapravo stavljaju veliki znak pitanja na sam pojam "boljševičkog liberalizma". Da li je uopšte moguće biti liberal u sistemu koji u principu ne dozvoljava opoziciju?

Čaušesku je, piše bivši, odbegli rumunski policajac Jon Paćepa, taj ipak pristrasni izvor, tokom posete Americi tražio od pripadnika svoje tajne službe da smesta ubiju organizatore demonstracija protiv njega u Vašingtonu. "Treba ih smesta ubiti još ove noći, neka to bude svima opomena da više nikad ne čine ništa protiv moje sigurnosti. Neka ih ubiju profesionalni kriminalci. To morate učiniti još noćas", naredio je svojim policajcima kroz stisnute zube. Napokon, on je tehniku zastrašivanja primenjivao kontinuirano, a drakonsko gušenje pobune demonstrirao je dve godine ranije za vreme rudarskog štrajka u Brašovu.*

* U fabrici traktora Steagul rošu (Steagul Roşu) u Brašovu, u Transilvaniji, radnici su se na izborni dan 15. novembra 1987. pobunili zbog smanjenja plata i otpuštanja s posla oko 15.000 ljudi u tom gradu. Pridružili su im se radnici preduzeća Hidromehanika (Hidromecanica) i građani, pa je oko 20.000 ljudi marširalo kroz grad i uzvikivalo "Dole Čaušesku! i "Hoćemo hleba!". Upali su u partijski komitet i pobacali stvari i papire napolje. Vojska i Sekuritatea su blokirali grad, opkolili demonstrante i u zoru rasturili protest. Uhapšeno je oko 300 osoba. Najmanje 100 osoba osuđeno je na zatvorsku kaznu do dve godine zatvora. Neki su proterani u druge gradove. Nije bilo stradalih. I onda su, prirodno, "na topoli rodile kruške" i kula njegove diktature se u momentu raspala, zajedno sa partijom, scenografijom, sa zastavama, sloganima o "Karpatima misli" i "Dunavu mudrosti", snažnim zvučnicima, Elenom i njenom veštački proizvedenom naučnom slavom. Na terasi predsedničke palate stajao je preplašeni starac. Prvo su popalili njegove knjige i unakazili njegove postere. Knjižare su morale da drže trideset tomova njegovih govora, novinski kiosci skraćene verzije, a prodavnice ploča njegove govore. Umetnici su odavali počast njegovoj veličini, a očekivalo se da će svi skočiti na noge na skupovima kad se čuje pesma poput "ČaušeskuRumunija, naš ponos i poštovanje!", pisao je "Njujork tajms" 26. decembra 1989. Ništa nije večno, pa ni boljševičke dinastije ni njihova deifikacija.

Svi su otišli dalje, a on je ostao sam

Zapad je Čaušeskua godinama pozdravljao kao otpadnika, istočnoevropskog lidera koji se usudio da prkosi Moskvi.

Rumunska nezavisnost bila je najupadljivije demonstrirana njegovim odbijanjem da 1968. učestvuje u invaziji Varšavskog pakta na Čehoslovačku. Čaušesku je produžio diplomatske odnose sa Izraelom posle rata 1967. za razliku od ostatka Istočnog bloka i primio je u posetu svetske lidere – od Ričarda Niksona do jordanskog kralja Huseina. Zapad je tada gledao na Čaušeskua kao na slabu tačku u lancu Varšavskog bloka i bili su skloni da ga podrže moralno i materijalno. Rumuni su tada imali više prava na slobodni govor nego što je tog prava bilo u drugim istočnoevropskim zemljama. Tokom 1970-ih prodavale su se strane knjige u Rumuniji, i nije ometan program stranih radio-stanica. Ljudi su mogli slobodno razgovarati sa strancima, a tajna policija Sekuritatea je stajala u senci.

Sada se sve to promenilo. Rusima više nije bio potreban takav kvaziliberal i čovek za komunikaciju sa Zapadom u senci. Zapadu nije padalo na pamet da brani obnovljeni staljinizam. Kupci oružja na Bliskom istoku su gledali svoja posla. Svi su otišli dalje, a on je ostao sam sa svojim preuveličavanjem mrtvog Staljina. Svetski lideri nisu više tako često sletali u Bukurešt, a laskanje Čaušeskuu moralo je sada biti u potpunosti domaće. Bilo ga je na pretek. Mnogi su životi potrošeni na ulagivanje njemu. Pesnici su pisali stihove Čaušeskuu, ili bar oni pesnici čije su knjige štampane. Knjige i časopisi donosili su ritualna bajanja od pohvala "Prosvetljenom". Opet, kao kod Markesa, bio je to "čopor veleučenih političara i besramnih udvorica koji su ga proglašavali vrhovnim ispravljačem zemljotresa, pomračenja, prestupnih godina i drugih božjih grešaka."


Gašenje nacionalnog sukoba
Deo glave X Užas na ulicama grada Trgu Mareš, 12. maja 1989.

Paket iz prošlosti liči na još nedemontiranu minu. Nacionalni sukobi, potpirivani ali i sakrivani pod ideološkom koprenom, buknuli su posle kratkog harmoničnog primirja za vreme revolucije kroz spontane sukobe na ulici, ali i kroz partijsku borbu. Kratko je trajala nacionalna harmonija koju je odražavala čestitka za Božić, na rumunskoj televiziji ispisana na rumunskom, mađarskom, nemačkom i srpskohrvatskom jeziku. Pobeda revolucije obećavala je da će se nacije brzo približiti. Verovalo se da će samo vraćanje ljudskih prava dati prostor za mnogo srećniju nacionalnu politiku. Na Badnji dan, 24. decembra 1989. (u Rumuniji se Božić pravoslavnih Rumuna i katolika podudara) u selu Dendi blizu Temišvara, kraj spomenika poginulima 1914–1918, gde se ranije nije smelo, katolički, rumunski pravoslavni i srpski pravoslavni sveštenici održali su zajednički pomen poginulima u decembarskoj revoluciji u Rumuniji. Prvo su pevali baptisti, a srpski pravoslavci su završili sa "večnaja pamjat". "Pošto naš narod ne zna šta je sloboda, borimo se da naučimo šta znači ta reč sloboda, da je ne pretvorimo ne daj bože u anarhiju, a borimo se i da udružimo narod, da među nama ne vlada mržnja", reči su Jovana Andrejića.

Nekoliko meseci kasnije u gradu Trgu Mareš, u krvavim sukobima Rumuna i Mađara, klatno je bilo na drugoj strani. Svet je zgrožen scenom prebijanja pred TV kamerama. Nacionalne tenzije, a one su u rumunsko-mađarskim odnosima dolazile skoro do ratnog stanja, koje je režim pojačavao da bi se učvrstio, naprosto su sada otvorenije proradile.

Činjenica da u Rumuniji živi oko 1,7 miliona Mađara (do 1918. Transilvanija je bila mađarska), uprkos izjavi jednog funkcionera Fronta da su "rumunski Mađari" u toku revolucije bili ujedinjeni sa "rumunskim Rumunima", ostala je jedan od najtežih rumunskih problema. U gradu Trgu Mareš svet je još jednom bio zaprepašćen scenama nasilja. Računi Čaušeskua će se dugo plaćati.

Na drugoj osetljivoj granici prema sovjetskoj Moldaviji (koja je do 1940. pripadala Rumuniji) i danas se oseća komešanje.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net