novogodišnji miljokazi >

Labudova pesma pod jelkom

Novogodišnje noći su kao miljokazi na putu. Što je put duži, sve se više prepliću do nerazdvojivosti. U sećanju ostaju one posebno lepe ili posebno strašne, naročito bučne ili posve tihe

Pre sedamdeset i pet godina zima je bila naročito oštra. Veći deo Evropljana je gladovao i smrzavao se slaveći Božić i dočekujući novu 1945. godinu. I Nemci su patili u ruševinama svojih bombama porušenih gradova. Na Zapadnom frontu savezničke armije već su se probile na tlo Nemačke, osvojile prvi veći grad u toj zemlji, Ahen, iako je Hitlerova vojska u bici kod Ardena pružila veliki otpor. Crvena armija je na Istočnom frontu razbila odbranu i stajala pred granicom nacističke imperije. Uprkos tome, u koncentracionim logorima fabrike smrti i dalje su radile punom parom. Koga esesovci nisu stigli da ubiju umirao je od bolesti, gladi i zime.

Usred tog užasa, u radnom komandosu Buhenvalda Nideroršelu, gradiću u srcu Nemačke, u Tiringiji, ja sam sa dvadesetak starijih zatvorenika u ambulanti logora svečano čekao 1945. godinu. Domaćin je bio doktor Šarl Odik. Njegov brat je kao američki vazduhoplovni general dobio dozvolu da mu šalje posebne pakete preko Crvenog krsta. Služili su se bogati sendviči sa pravim puterom, šunkom i sirevima iz konzervi, kolači i čokolada. Ja sam bio najmlađi. Kroz tri nedelje dočekaću šesnaesti rođendan. Ako ga doživim, što nije bilo nimalo sigurno. Odikov pomoćnik, takođe lekar, bolničar, kapo, nemački komunista, koji je u logorima bio već više od deset godina, češko-nemačko-jevrejski pesnik i sociolog H.G. Adler i neki Rusi piju alkohol, ne sećam se kakav, a u sobi do nas, u bolničkom delu ambulante, umire dvadesetak drugova logoraša.

Pet godina posle toga slavio sam Novu godinu u Klubu književnika. Opet kao jedan od najmlađih, ako ne najmlađi, opet sa nekakvom "elitom", ovog puta ne logoraškom. I pre toga sam se hranio u Klubu književnika gde nisu sekli karte za namirnice, a bilo je svega, čak i paradajza, koji me je naročito oduševljavao, dosta godina ga dotle nisam ni video. Imao sam privilegije i mislio da ih zaslužujem.

Početkom ove, još tekuće, 2019. godine dočekao sam svoj devedeseti rođendan. Nekoliko godina ranije napisao sam roman o svom lepom životu u paklu. Sada se prisećam mnogih novih godina. Bertold Breht je napisao: "Slučajno sam pošteđen, ako me sreća napusti, izgubljen biću."


MILJOKAZI U VREMENU

Vozeći se do nekog dalekog cilja, ponekad od dosade brojimo miljokaze na putu. Mada smo mu sa svakim pređenim metrom bliži, pređeni put zvanično odbrojavaju ti beli znaci na kojima su ucrtani kilometri. Tako je i sa proslavama Nove godine. Zašto ih mi svečano dočekujemo baš u ponoć 31. decembra po jednom od dva ovde uobičajna kalendara? Tako su neke pape svojevremeno izvolele da odrede. Slavlje je trebalo da bude blizu kratkodnevnice, za koju astronomi tvrde da je ove godine 21. decembra u 17 sati i 27 minuta, a taj čas nazivaju zimskim solsticijem. Koga je, međutim, briga za to? Milijarde ljudi drugačije računaju vreme i nove godine – Kinezi, svi muslimani, Jevreji, takođe i druge vere koje nadmeno nazivamo praznoverjem.

Kako god da merimo vreme, svakim danom, svakim minutom svakako smo sve dalje od svog rođenja, bliži nečem... Bliži čemu? Otvaranju paketa sa poklonima? Leonardo da Vinči je napisao da kadgod nešto priželjkujemo i očekujemo, ne znamo da samo smrt svoju čekamo. Zastajemo i razmišljamo slaveći Novu godinu: "Rođen sam te i te godine, znači, sad sam stariji godinu dana..." Baš od te noći?

Mnogo toga pamtimo, ali još više svega tone u zaborav. Ne samo u naš lični zaborav, zaboravlja i čovečanstvo. Pre petsto godina – 1720. posle Hrista, odnosno nove ere – Sulejman I zvani i Veličanstveni i Zakonodavac postao je sultan Turske. Za njega današnja srpska deca znaju ponešto zahvaljujući televizijskoj seriji. Da li bi umela da nam kažu i da je on svoju državu proširio najviše u istoriji, stigao do Beča usput osvojivši i Beograd?

Te godine su i krimski Tatari sklopili savez protiv Moskve sa kraljem Poljske i Litvanije Zigmundom I. Taj događaj bi sa današnjim problemima Krima povezao samo istoričar verziran u tom vremenu i delu sveta.

A pre tri stotine godina Austrijsko carstvo je uvelo građansku upravu u Srbiji, vojvoda od Virtemberga, sve dotle u službi Evgenija Savojskog koji je preoteo Beograd od Turaka, postaje regent sa sedištem u Beogradu. Zavirite pod upravo preslagane kockice na Trgu republike, tamo su njegovi tragovi. Goran Vesić će vam sve lepo objasniti.

Ali šta pamtim ja? Šta meni pada na pamet pred proslavu Nove, 2020. godine? Kojih se novogodišnjih noći posebno sećam? Vremena koje sam proveo između njih? Nove godine kao miljokazi u vremenu. Ne mogu nanovo u mislima da pređem čitav put, ali kod nekih miljokaza ću zastati. Praznici, pored ostalog, postoje i da bismo zastali, razmislili, podsetili se: rođendani, proslave Nove godine, Božići, Uskrsi, Dani zahvalnosti, Dani nezavisnosti.

Onih prvih pet godina između 1945. i 1950. danas mi se čine obimnijim, ispunjenijim događajima, uzbuđenjima, obrtima i iznenađenjima od većine decenija, pa i svih decenija od tada do danas.

U proleće 1945. izašao sam iz logora na svojim nogama, nisam čekao da me američki sanitet iznese polumrtvog kao tolike druge. Znači, pomislih tada, stvarno sam ostao živ. Priključio sam se oslobođenim ratnim zarobljenicima, bio u društvu odraslih ljudi, osećao se "odrastao" kao oni. Prva ljubav. Imao sam šesnaest godina. Tek sada sam svestan da je ta nemačka devojčica usred porušenog grada Magdeburga na obalama reke Elbe bila samo malo starija od mojih mlađih unuka danas, a za mene ne samo devojka, ljubavno pribežište, nego i objekat žudnje. Bila su druga vremena? Jesu. Svakako. Uvek je najbanalnije za nešto čudno iz prošlosti reći da su bila "druga vremena". Danas mogu da zamislim i razmišljanje njene majke: "Bolje ovaj mali nego neki američki vojnik ili, ne daj bože, Rus!"

Kako da sve ono što ću doživeti sledećih sedamdeset i pet godina uporedim sa onom "novom 1945. godinom" u logoru, sa "onim vremenima"?


NAŠ, VAŠ, NJIHOV

Stigao sam u Jugoslaviju tek 3. septembra. U domovinu? Da. Kući? Nisam je imao. Dugo, dugo ću je tražiti. Sam se upisujem u srednju tehničku školu, nastavnici se boje nas skojevaca, srećom, predmeti me zanimaju, završavam je lako, a da me niko nije terao. Stric mi je ostao živ u svom novosadskom stanu jer je bio oženjen Švabicom, tetka mi se vratila iz koncentracionog logora Bergen-Belzen. Tek sam mnogo kasnije saznao da su raspravljali ko da mi bude staratelj, ali ja sam se od svoje šesnaeste do osamnaeste godine veoma lepo snalazio i bez pouka i pomoći starijih; posle esesovaca nove staratelje nisam trpeo. Moglo se u "onim vremenima".

Slavko Stefanović, tada još bez dodatka prezimenu imena svog ujaka Ravasi, uzima me u "aparat" Mesnog komiteta, kaže: "...Ti jesi buržujčić, ali si naš buržujčić". Naš! Pedeset godina kasnije će mi Antonije Isaković, kad je bilo reči o tome da budem sekretar predsedništva Saveza književnika, reći: "...Ti jesi Jevrejin, ali naš Jevrejin". Trebalo mi je vremena da shvatim šta podrazumeva to "naš", "vaš", "njihov", a da sam ja oduvek "ničiji". Možda i sopstvenom krivicom. Bio sam 99 odsto za Tita, ali nikada, baš nikada nisam mogao da uzvikujem "Živeo drug Tito!"


PRVOBORCI, BURŽUJI I BOGOVI

Natrag na 1948. Samo tri godine posle izlaska iz koncentracionog logora Rezolucija informbiroa. Kada danas pred miljokazom predstojeće novogodišnje noći analiziram, shvatam da mi je bilo lako da se opredelim za Tita jer je on kao pojam za mene bio nov, nisam pre toga bio zadojen Staljinom kao stari komunisti.

Bio sam nastavnik srednje tehničke škole u Beogradu i Čačku deci mlađoj od mene samo godinu, dve; upoznao u Beogradu vršnjake koji su rat presedeli u svojim domovima, "kod kuće", građane, znači u novom vrednosnom sistemu "prave buržuje", ali takođe i mlade prvoborce, Dobricu Ćosića, nepravedno zaboravljenog Mladena Oljaču.

Upoznao sam vršnjake obrazovanije od sebe, Branimira Živojinovića, Ivana V. Lalića. Pokazao sam svoj prevod Jame Gorana Kovačića Otu Bihaljiju, on me predložio za sekretara Saveza književnika, stanovao sam na mansardi Francuske 7, godinu dana bio sam među bogovima – Ivom Andrićem, Miroslavom Krležom – pa sam se zaposlio kao novinar u redakciji "Omladine". Sve sam to već rekao, ispričao, u romanima napisao, ali tek sada shvatam da su svi ti događaji sabijeni u samo pet godina. A nemam pojma, ne mogu da se setim kako sam dočekivao nove 1976, 1977. (1978. u školi u Novom Sadu, toga se sećam) ili 1979. godine. Protutnjao sam pored tih miljokaza.

Godine 1948. prvi put sam se oženio. Hteo sam da budem "kod kuće". Nije bilo lako skućiti se u to vreme.


POTVRDA DA SAM ŽIV

Između 1951. i 1960. kao novinar proputovao sam Jugoslaviju, bio nekoliko puta u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, u Mađarskoj i za vreme revolucije oktobra/novembra 1956; rodila mi se ćerka, razveo sam se, ponovo oženio, ponovo se razveo; godinu dana sam proveo u prirodi na saveznoj radnoj akciji izgradnje autoputa Zagreb–Ljubljana sa sedištem u zamku na otoku na reci Krki. Uvek je bilo pitanje gde i sa kim dočekati Novu godinu i sigurno sam išao na sve moguće proslave, ali u toku te decenije sećam se samo jedne, i to u Bitolju, na službi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, u školi za rezervne oficire. Tu prvi put više nisam bio najmlađi nego među najstarijima. Ali, anegdote iz vojske voli da priča svako, pa se uzdržavam.

Na saveznoj radnoj akciji za izgradnju autoputa Zagreb–Ljubljana od februara do novembra 1958. bio sam glavni urednik lista "Mladost na autoputu". Za deset meseci izgradilo se 140 kilometara puta kroz delimično težak teren sa mnogo slabijim mašinama nego danas i isključivo sa našim graditeljima. Za mene je osim brojenja miljokaza bitno da sam tada najzad položio vozački ispit A i B kategorije (vozikao sam se bez dozvole i ranije po Beogradu – moglo se "u ona vremena"). Vozio sam motocikl puh 175 i upoznao Sloveniju.

Od ušteđenih dnevnica i pisanija za Radio Novi Sad, Radio Sarajevo i Radio Skoplje, od prevoda istih tekstova na mađarski i na makedonski 1959. kupio sam prvi auto, naravno fiću. Promenio sam tri fiće, zatim stojadina, prvog forda, micubišija, pa drugog forda. Krajem pedesetih još je bila mala senzacija kupiti automobil, malo kasnije isto je važilo za televizor. Imati u džepu prvi put ključ od kapije makar i iznajmljenog stana u Novom Sadu 1947. godine, prijavljivanje prvog sopstvenog telefona i vožnja prvi put u sopstvenom automobilu 1969. bili su za mene simboli da sam najzad "odrastao čovek". Ili podsvesna potvrda da sam zaista ostao živ u koncentracionim logorima.

U svetu u "to vreme" dolazi do strahovitog razvoja. Iako su stvorene Ujedinjene nacije ne bi li se zagarantovao večni mir na kugli zemaljskoj, ratna dejstva na raznim meridijanima ne prestaju. Podsećam na Korejski rat, na Mađarsku revoluciju, na Suecku krizu, na pobedu Kastra i njegove družine na Kubi, na hladni rat i atomsko naoružavanje velikih sila. U to doba izvršeno je oko 2.100 testova atomskih, pa hidrogenskih bombi.

U to doba sam prestao da sanjam kako stojim pred streljačkim vodom znajući da će da zapuca i da ću biti mrtav. Umesto toga počeo sam da sanjam kako vidim da se u blizini u nebo diže pečurka i znam kako će me zahvatiti udar od atomske eksplozije i radioaktivnost i da ću biti mrtav. Logor nikad nisam sanjao. Moja podsvest je očigledno priželjkivala dostojanstveniju smrt od gasne komore među jadnim, golim Jevrejima.


KOD KUĆE

Od sredine šezdesetih godina, devetnaest godina posle povratka iz logora, dvadeset i tri godine posle nasilnog napuštanja doma u kome sam sa roditeljima nesumnjivo bio "kod kuće", ponovo sam imao "svoju kuću". Adresa te "kuće" se menjala, ali njeno ime, Dragana, više nije. Treći put sam se oženio kako treba i kako glasi zakletva "sve dok nas smrt nije razdvojila". U Zetskoj ulici ili na Voždovcu u Beogradu, u Bonu ili u Beču, datumi venčanja, rođenja, selidbi, objavljenih knjiga, prevođenja za Tita, poslovi u pozorištima važniji su miljokazi od proslava raznih novogodišnjih noći. Ni jedna mi se sada, iz uzvišene perspektive devedeset i prve godine života, više ne nameće kao naročito zanimljiva. Jeste, već od početka svakog decembra smo se pitali gde ćemo i sa kime slaviti, Dragana je razmišljala šta će da obuče. Kupovali smo novogodišnje poklone, zbog deteta kitili jelku. Delili su se paketići u "radnim organizacija", u čijim smo "osnovnim organizacijama" "organizovani" mi, članovi Partije koja ne želi više da se zove partija, nego Savez.

Jedan od veoma važnih miljokaza na mom putu ka konačnosti stoji na 17. maju 1967. Tada smo se doselili u stan na Voždovcu u kome živim do danas, pune pedeset i dve godine. Pre toga sam za devetnaest godina u Beogradu promenio osamnaest adresa.

Vreme teče, zahvaljujući modernoj tehnologiji sve više i brže saznajemo, a sve manje toga mi se danas čini važnim. Menjao sam poslove. Bio sam urednik u nedeljniku "Mladost" osnovanom 1968, "Beogradskoj nedelji", listu koji je kratko živeo, radio sam u Beogradskom dramskom pozorištu, Savremenom pozorištu, Narodnom pozorištu. Sve bi mi brzo dosadilo. Da bi sin naučio nemački i nasledio silne knjige na nemačkom, nudim se za diplomatiju – cezura, novi miljokaz, jesen 1974. Šalju me za savetnika ambasade u Bon, a posle te "službe" još sam se tri godine zadržao u Ministarstvu inostranih poslova. Za mnoge to je bio odličan posao, a ja u retrovizoru konstatujem da je za mene, posle logora i službe u JNA, to bilo najgore vreme u životu. Pruski disciplinovano sam "odradio" svoje, a koliko sam patio, shvatio sam naknadno.


NEOŠIŠANO VREME

Nekoliko puta sam imao prilike da posmatram kako se stvara istorija u kojoj učestvujem prevodeći tuđe reči, zapisujući tuđe misli: 1975. na osnivačkom kongresu KEBS-a – današnjeg OEBS-a – u Helsinkiju; 1976. na kongresu lidera komunističkih i radničkih partija Evrope u Istočnom Berlinu; 1979. na sastanku na vrhu nesvrstanih zemalja u Havani. Bio sam zrno prašine na jednom pionu na tablama na kojima su se igrale važne partije.

U palati Albanija, u organizaciji lista "Jež" 1961. priređena je izložba povodom godišnjice humorističkog lista "Ošišani jež", koji je, koliko je onda cenzura dozvoljavala, izvrgavao podsmehu režim Karađorđevića. Novim imenom hteo je da kaže kako ga sada cenzura više ne šiša. Da li je zaista bilo tako? Karikaturista Predrag Koraksić je kao mladi umetnik prisustvovao toj izložbi. Pričao je da je došao i Tito kome su poklonili uramljenu karikaturu Sabahudina Hodžića na kojoj Jovanka sa podignutom oklagijom dočekuje muža posle povratka sa turneje po Africi i preti: "A gde si ti bio tri meseca?" Tito je primio dar i nasmejao se. Da je takva karikatura štampana o Vučiću, verovatno bi se prokomentarisalo da je to poziv na ubistvo predsednika oklagijom.

S tim u vezi zapažam: neposredno pred izbore za parlament u Velikoj Britaniji reporter je premijeru Džonsonu podmetnuo mobilni telefon gestom baš kao što je to u Beogradu učinio njegov kolega iz N1 Vučiću. Džonson mu je brzim pokretom oteo mobilni i jednostavno ga stavio u svoj džep, a iznenađeni novinar je zapanjeno ustuknuo. Nije rečeno da li mu je u međuvremenu ponovo izabrani Džonson vratio telefon.


SLIKE LEPOG

Na tridesetu godišnjicu mog jedinog dočeka Nove godine u koncentracionom logoru, za jedan od najlepših dočeka Nove godine mogao indirektno da zahvalim austrijskom predsedniku vlade Brunu Krajskom. Decembra 1975. bio sam savetnik naše ambasade u Bonu, kada je iznenada stigla depeša iz kabineta Edvarda Kardelja da smesta dođem u Sloveniju. Ja odgovorim da sam nameravao da Novu godinu provedem sa porodicom. Oni odgovore da dođem sa porodicom, rezervisaće mi apartman u hotelu "Golf" na Bledu.

Ispostavilo se kako je Krajski odlučio da inkognito dođe na razgovor sa Titom, o čemu sam već detaljno pisao. Dragana, sin i ja krenuli smo iz Bona, pozovem i ćerku da dođe iz Beograda, priključio nam se i njen tadašnji momak, ubrzo zatim i zvanično moj zet. Krajski je bio i otišao, a mi u luksuznom hotelu usred slovenačke zime uglavnom na državni račun dočekujemo 1976. godinu. Naravno da je bilo nezaboravno.

Što nam vreme više odmiče, to se više slike raznih dočeka Nove godine prepliću do nerazdvojivosti. Umro je Tito, počeo je i završio se ratni obračun u Jugoslaviji, a ja u tom ružnom razdoblju ne bih mogao da izdvojim ni jednu novogodišnju noć.

Pamtim doček 2002. godine u Beču. Dragana i ja smo krenuli "novogodišnjom stazom", od jednog do drugog trga. Na svakom je drugačije osvetljenje, drugačija muzika, hrana. Stigavši do početka Ulice Graben, uz čašu šampanjca pojeli smo po pola tuceta ostriga, izljubili se kada su crkvena zvona označila ponoć, kada je zapucalo pred katedralom kojoj Bečile tepaju "Štefl", posvećene Svetom Stefanu – Svetom prvomučeniku Stefanu, kako ga poštuje Srpska pravoslavna crkva – i otišli do prve banke u Kerntner štrase da bismo na posebno otvorenom šalteru zamenili šilinge u prve evre.


IZMEĐU VEČNOSTI

Labudovom pesmom nazivamo poslednje veliko delo umetnika, naučnika, možda i političara. Legenda je veoma stara, potiče iz klasične Grčke, glasi da labudovi zapevaju kada znaju da će umreti. Ta se priča održala sve do XIX veka kada ju je u svom Carstvu životinja – koje sam i ja kao dete proučavao kao vernici Bibliju – potvrdio i Alfred Brem. Brem je odavno naučno prevaziđen, dokazano je da je mnogo toga izmišljao. Razbijanje mita o labudovima za mene je metafora velikog razočarenja.

Udruženje književnika Austrije na nekoliko lepih mesta u zemlji, ali i u Veneciji, ima stanove koje članovi mogu da koriste na po mesec dana. Bio sam sa Draganom nekoliko puta u planinskoj banji Altaussee, prvi put 1998. Imali smo i svoju plažu na obali jezera čija je voda, nažalost, za nas bila isuviše hladna i usred leta. Jezerom su plovili ponosni labudovi izvijajući prelepe, dugačke, vitke vratove. Moja žena, balerina, divila im se, mislila na Labudovo jezero, na Sen-Sansovu Labudovu smrt. A onda su te velike ptice odlučile da baš pred nama izađu na obalu. Na kopnu su delovale debelo, trapavo, izgledale ružnije od svake guske ili patke, grozno su kreštale. Mnogo toga što smatramo prelepim dok je daleko, pretvara se u grozotu kad se približi.

Nakon što sam preživeo logor, razmišljao sam da li mogu da doživim 2000. godinu i konstatovao da je to moguće. Sada imam bezobraznih, nezahvalnih trenutaka kada se pitam da li mogu da doživim 2029. godinu, da postanem stogodišnjak. Setim se i poslovičnih priča da umreš pošto se oklizneš na koru banane ili ti na glavu padne saksija sa cvećem, da smrt nije pitanje starosti. Nije uvek pitanje samo starosti.

Od svega što sam proživeo, za mene je najstrašnija bila "smrt koja nas je razdvojila". Neću ovde da zabeležim datum. Umesto toga citiraću kraj svog romana Balerina i rat. Balerina Darija se predveče šeta sa mužem duž obale jezera Altaussee. Prestala je kiša. Večernje sunce se još jedanput presjajno javlja na zapadu i pred planinom se podigne ogromna duga. Stanu, zagledaju se u čudo od lepote na nebu i Darija kaže: "Možda sam ipak besmrtna." Kaže to tako ozbiljno kao da stvarno razmatra tu mogućnost, kao da se sada nalazi samo u kratkoj šetnji iz jedne večnosti u drugu. "Nije sigurno, nije baš ni verovatno, ali zar nije moguće? Šta kažeš? Da li je moguće?"

Znamo da nije, kao što ni labudovi ne pevaju pred smrt.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net