fotografije: marija janković

Intervju – Dragan Bjelogrlić >

Senke su i dalje tu, ali bar maske padaju

"Želim da verujem da ima mnogo Taneta i da su upravo to ljudi koji čine ovo naše društvo. Oni su na margini, sklonjeni, doživljavaju udarce – ali se ne predaju. To je moja vera u Srbiju i sam život zbog svega što smo prošli: ratove, raspad države, bedu, slom sistema... Jednu od poslednjih rečenica koju Tane kaže na kraju druge sezone Senki nad Balkanom, napisao sam ja. Elem, pred ubistvo kralja Aleksandra i na početku tog velikog nastupanja fašizma, Maja Davidović kaže: ‘Ne piše nam se dobro, nisu nas predvideli u tom novom svetu.’ Tane joj na to odgovara: ‘Njihovo je da predviđaju, a naše da ih ne jebemo dva posto.’ Mi tu bitku, naravno, ne možemo dobiti. Ali šta nam preostaje? Pa, da ih ne jebemo dva posto i da guramo svoje. To je moja poruka, moj stav i filozofija svih Taneta"

Predstavljati Dragana Bjelogrlića nepotrebno je i suvišno. Zna se, također, kako je i koliko njegov posljednji projekt – Senke nad Balkanom – podigao kvalitetu estetike i narativa domaće kinematografije. Nabrajanje što je sve Bjelogrliću u tom smislu pošlo za rukom kroz dvije sezone ove serije oteglo bi se unedogled – tema je to za obiman i ozbiljan kritičarski esej, a ne za kraći uvod u intervju. U svakom slučaju, Senke ne govore samo o periodu između dva svjetska rata, već i o ovom našem, današnjem vremenu; govoriće i o budućem, sva je prilika, s obzirom na to kako na Balkanu stvari stoje. Međutim, Bjelogrlićevu seriju obilježava i još nešto. A to je prvi autentičan srpski detektiv, antiheroj koji stoji rame uz rame sa najboljim svjetskim pandanima. Krenimo zato od njega.

"VREME": Kako je nastao lik Andre Tanasijevića Taneta?

DRAGAN BJELOGRLIĆ: Kao i uvek u svim pričama, pisci kreću od klišea: oronuli policajac, veteran Prvog svetskog rata, poprilično razočaran u život – puši, pije, uzima morfijum... Iako se naslanja na antiheroje poput Majkla Torela, inspektora Kolomba ili Filipa Marloua, lik Andre Tanasijevića Taneta nema nekog direktnog uzora. On je prototip ljudi koji žive u Srbiji: pun je frustracija, svestan u kakvom nepravednom sistemu živi, i mada mu se prilagođava, trudi se da ostane častan čovek. Tane je mnogo puta isprljao ruke, ali u ključnim trenucima daje sve od sebe da ostane na pravoj strani. Uglavnom je primoran da se služi nekonvencionalnim metodama. Ako želi da preživi, drugačije i ne može, a zna i da će uzalud potrošiti život verujući u ideale koji ovde nikad neće moći da funkcionišu. Svoje slučajeve Tane će razrešiti – pravda nije pobedila jer ona retko pobeđuje, ali je ipak neka pravda zadovoljena.

Poznajete li nekog takvog?

Ima danas mnogo Andra Tanasijevića u svim profesijama. Jer, koliko god da je neko slab, uplašen, kukavica i spreman na kompromise u ovom našem konzervativnom okruženju, mora barem da pokuša naći opravdanje za svoje postupke i da ostane čovek. Ako pravi kompromise na višim nivoima, onda makar pomaže nekim ljude oko sebe da bi, kada dođe kući, mogao da kaže: "Jesam ovde ispao govno, ali bar sam uradio i nešto ljudski i čovečno."

S čim bi se Tane nosio da se Senke dešavaju 2019?

Nosio bi se sa sličnim stvarima kao i u vremenu između dva rata. Dakle, sa ozbiljnom spregom kriminala, politike i biznisa. Sve je isto, onda i danas. On bi sada sedeo u stanici u 29. novembra i pokušavao na razne načine da se izbori za svoju pravdu. Verovatno bi dobijao otkaze, suspenzije... Ne verujem da bi Tane ikad otišao da demonstrira, nije on taj tip. Verovatno ne bi mnogo voleo Zapad i Ameriku, ali ne bi bio ni njihov zagriženi protivnik. Pio bi negde po kafanama na Kaleniću ili Čuburi, a kako morfijum više nije moderan, ne znam što bi uzimao, kokain sigurno ne...

Da li bi mogao istjerati svoju pravdu u slučajevima poput Krušika ili Jovanjice?

Jasno je da ih Tane sada ne bi mogao razrešiti. Ali sigurno bi pripadao ekipi koja uporno gura i gura i Krušik i Jovanjicu. Oni će se jednog dana razrešiti, i kada se to desi, Tane će biti tu.

U tom guranju da li bi, na primjer, došao u redakciju "Vremena" i dao nam informacije o zataškavanju, trgovini uticajem i sličnom?

Ukoliko smatra da to može pomoći u razrešavanju slučaja, sigurno. U suprotnom, ne.

Zašto pored režije "Senki" igrate i lik Taneta?

Kada je Steva Koprivica napisao prvu verziju Senki, koja se dosta razlikovala od ovoga što je na kraju ispalo, dao je Tanetu premise tog antiheroja o kom sam govorio. Steva je to napisao za mene... Uglavnom, prvu verziju prve epizode pročitao sam pre nego što ću početi da radim Montevideo, projekat na kome donosim odluku da se bavim režijom. I, naravno, posle želim da režiram i Senke nad Balkanom. E sad, rekao sam sebi da neću da glumim kada režiram, bar ne veće uloge, a opet, kako da odolim i ne odigram Taneta? Video sam da taj lik nosi nešto što lično jako dobro osećam, što mogu da iznesem i što me jako provocira. Ako se osvrnem na svoje dosadašnje uloge, uvek sam igrao antiheroje – od Crnog bombardera, preko Eksera, Milana u Lepim selima, Ludog Kureta u Ranama... To su ljudi sa margine, kontroverzni likovi koji su mi ušli u krv... I baš u Tanetu sam prepoznao sve što me obeležava kao glumca.

Koliko ste se identificirali s ovim likom?

Mnogo. Možda zbog moje iluzija da danas ima mnogo Taneta. A možda ih, zapravo, i nema. Međutim, želim da verujem da ih ima i da su upravo to ljudi koji čine ovo naše društvo. Oni su na margini, sklonjeni, doživljavaju udarce, ali se ne predaju. To je moja vera u Srbiju i sam život zbog svega što smo prošli: ratove, raspad države, bedu, slom sistema... Jednu od poslednjih rečenica koju Tane kaže na kraju druge sezone, napisao sam ja. Elem, pred ubistvo kralja Aleksandra i na početku tog velikog nastupanja fašizma, Maja Davidović kaže: "Ne piše nam se dobro, nisu nas predvideli u tom novom svetu." Tane joj na to odgovara: "Njihovo je da predviđaju, a naše da ih ne jebemo dva posto." Mi tu bitku, naravno, ne možemo dobiti. Ali šta nam preostaje? Pa, da ih ne jebemo dva posto i da guramo svoje. To je moja poruka, moj stav i filozofija svih Taneta koje prepoznajem danas. Zbog toga sam toliko i želeo da odigram taj lik. Kredo Senki jeste da su nama senke sudbina – teško da će Balkan ikad biti jedan uređen sistem gde važe pravila civilizovanog sveta, ali dok god postoje ljudi koji se odupiru i pokušavaju da se izbore za pravdu, dotle ima šanse.

Tane kreće u periodu između dva rata. Zašto ne prije ili poslije?

Prvi svetski rat je verovatno ključni događaj 20. veka. Tad je sve počelo. A Balkan, Srbija i, posebno, srpski narod i dalje osećaju njegove posledice. Naime, 1918. srpska država i srpski narod ulaze u veliku ideju i veliku avanturu zvanu Jugoslavija. To je najveća vizija južnoslovenskih naroda u istoriji. Ta vizija i taj rat će obeležiti čitav dvadeseti vek, a i dan danas ih živimo. Ili, što bi rekao Mustafa Golubić u devetoj epizodi druge sezone Senki: "Sunce li ti jebem, ovaj rat nikako da stane." Mislim da tu rečenicu i sada možemo da izgovorimo. Rat na Balkanu nikako da se završi.

Kada pravim seriju o prošlosti, ne mogu a da ne razmišljam iz ovog vremena. Moguće je da kao autor te paralele pravim intuitivno. Montevideo sam hteo da snimim kao romantičnu, lepu priču o građanskom društvu u Srbiji i Jugoslaviji između dva rata. Što kažu Amerikanci, good feel movie. Te 2009, 2010. ili 2011. trajala je svetska ekonomska kriza i loše smo se osećali jer je bilo jasno da nešto nije u redu i da dolaze neka nova vremena u kojima se ničemu dobrom nismo mogli nadati. U takvoj situaciji imao sam potrebu da napravim nešto lepo i optimistično. Međutim, kad sam ozbiljno počeo da istražujem taj međuratni period, uvideo sam čega sve tu ima: to su i putevi droge, i VMRO, i ustaše, i strane sile, i Pera Živković, i Rade Pašić... A pošto je već bila napisana prva epizoda Senki nad Balkanom – tada se zvala "Senke Kalemegdana" – odlučim da radim seriju o drugoj strani tog vremena.

Jugoslavija je, kao najvažniji modernistički projekt južnoslavenskih naroda, i dalje prisutna. Tko je bio boljiljudi koji su stvarali tu državu ili ovi što su je srušili?

Naravno da su bolji ovi koji su je stvarali, tu nema nikakve dileme. Kada malo razmislim o svojim dosadašnjim autorskim projektima, ali i onim koje spremam, svuda je Jugoslavija prisutna. Montevideo je oda tom vremenu i Jugoslaviji iz ugla drugačijeg od onog u Senkama. Moj sledeći projekat je Toma Zdravković, veliki pevač i veliki Jugosloven. Spremam i "Slučaj Vinča", odnosno kako je Jugoslavija 1958. htela da napravi atomsku bombu.

Obrni-okreni, izgleda da mi je Jugoslavija opsesija. Još nisam izašao iz nje. U glavi i dalje živim u Jugoslaviji i bavim se njome kao ogromnom idejom za koju je narod kome pripadam dao milion glava. Posle toga je napravio i mnogo grešaka, ali i dalje mislim da su svi ovi koji su zajedno sa Srbima ušli u Jugoslaviju nekako brzo zaboravili tih milion glava. Mogli su zarad njih i da nam oproste neke greške. Ali eto, nisu oprostili. To ne govorim kao opravdanje već, prosto, kao rekapitulaciju. Period između dva rata jedan je od najzanimljivijih u istoriji, a pogotovo na Balkanu, gde je stvorena nova velika država u kojoj se, kako smo posle videli, mnogi nisu komotno osećali. Možda je Jugoslavija bila prevelika ideja za svest njenih naroda; oni kao da joj nisu bili dorasli.

Šta je nastalo poslije Jugoslavije?

Imam utisak da se osnovne stvari nisu promenile, samo su dobile novo ruho. Mislili smo da su devedesete konačni rasplet – krvavi rasplet, ali rasplet. Sada vidimo da nije bilo raspleta. Sve još uvek traje, senke su još tu. Ni posle trideset godina od kako smo se podelili, nismo počeli da živimo kao dobre komšije. I dalje je isti vokabular, isto generisanje mržnje iz istih pozicija. Međunacionalni odnosi na prostorima bivše Jugoslavije suštinski se nisu promenili. Kada je odgledao drugu sezonu Senki nad Balkanom, jedan prijatelj mi je rekao: "Pa ti ovo možeš da guraš do današnjih dana." To i jeste moj osnovni osećaj.

Međutim, stalno se idealizira prošlost. Kako stvari stoje, tako će biti i sa devedesetim, ako ih već nisu idealizirali...

Govorio sam na promociji knjige Devedesete i rekao kako hvatam sebe da o tim godinama pričam kao o nekom romantičnom vremenu, a nije moglo gore biti. To je, verovatno, pitanje psihologije: kada je nezadovoljan sadašnjim stanjem, čovek kaže kako je nekad bilo puno bolje. Sećam se koliko smo svi čekali da se oslobodimo socijalizma i da uđemo u višepartijski sistem da bismo sada – barem ja – žalili za tim vremenom. Pita me sin: "Da li si ti, tata, komunjara? Znaš šta su sve oni radili? Zašto onda idealizuješ Komunističku partiju?" Ja tad pokušam da mu objasnim kako sam živeo sedamdesetih i osamdesetih kada nije bilo logora, progona, nacionalizacije imovine i svega što je obeležilo početke jugoslovenskog socijalizma i da je to bilo vreme novog talasa, putovanja, negovanja pravih životnih vrednosti... I da sad ne pričam dalje o socijalizmu. Da me sada neko pita da li je bilo bolje 1988. ili 1998, 2008. i 2018, sigurno bih rekao 1988. Odmah i na prvu! Da li je to istina, ne znam. Neki kažu, da 1988. nije bila takva kakva je bila, ne bi bilo ni 1998. To ne stoji. Drugi faktori su odlučili, odnosno naša glupost i te senke nad Balkanom su presudile da 1994. kao Jugoslavija ne budemo prva članica Evropske unije – a tada smo to mogli kao prva zemlja socijalističkog bloka. Sada kao Srbija to nikad nećemo postati.

Da li vam zemlje nasljednice Jugoslavije djeluju kao duboka evropska provincija?

Naravno. A i kako bi drugačije? Čak najveći protivnici Jugoslavije moraju priznati da su jedino u vreme Jugoslavije narodi koji su živeli u njoj bili značajni na svetskoj sceni. Jer, Jugoslavija je bila bitna država – geopolitički, po broju stanovnika, po toj multikulturalnoj, multiverskoj strukturi... Da je opstala, i sada bi u Evropi igrala važnu ulogu. Na drugoj strani, sve ove države proistekle iz nje potpuno su nebitne. E sad, neko može da kaže: baš me briga da budem neki faktor, hoću da živim u uređenom dvorištu, neću više da znam za Srbe, Albance, Hrvate i sve ostale. Međutim, to ne ide tako. U periodu od osamdeset godina mi smo imali urbane centre koji su zajedno disali – Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Novi Sad, preskočiću neki grad... Oni su korespondirali i nisu dozvoljavali ešalonima primitivaca da zagospodare jer su bili i intelektualno i kulturno i civilizacijski usko povezani. Sada, kada smo svi ostali sami sa sobom, u svim tim državama došlo je do navale primitivaca koji više-manje kroje kapu.

Ta provincijalizacija posebno se vidi u kulturi, zar ne?

Ajde da kažemo da su Slovenci najbolje prošli. Oni su u Evropskoj uniji, fina i uređena država... Sedeo sam tako sa nekim slovenačkim umetnicima i prisećali se Jugoslavije kada su Slovenci bili neki naši Skandinavci. Iz Slovenije je uvek dolazilo nešto novo u političkim idejama, filozofiji, muzici, pozorištu, na filmu – istina – manje... A šta sad dolazi iz Slovenije? Ništa. Tako možemo da idemo od jedne do druge države bivše Jugoslavije i stignemo do Srbije. Svugde je isto. Hoću da kažem da i Nemci imaju polupismene primitivce, ali im nisu dozvolili da uzmu stvar u svoje ruke. A kod nas – negde manje, negde više – primitivci kolo vode. To živimo već godinama. S vremena na vreme pokušamo da im se odupremo, ali ne uspevamo. Pristojni i civilizovani ljudi na Balkana su stranci u svojim zemljama. U Srbiji je sigurno tako.

Da li kad pređete granicu neke od država bivše Jugoslavije osjećate da ste u inostranstvu?

Apsolutno ne. U mom slučaju postoji i ta okolnost da me na granici odmah prepoznaju, svi su veoma ljubazni, hoće nešto da me pitaju ili da se slikamo. Moja deca osećaju da su u inostranstvu, ali ja ne. I naravno da ću do kraja života ostati Srbin, ali i Jugosloven.

Intenzivno surađujete sa kolegama iz bivših jugoslavenskih republika...

U Senkama imam pet ili šest hrvatskih glumaca, najbolju postavu makedonskih glumaca u prvoj sezoni serije, imamo Crnogorca, tu su i Slovenci, a tek će ih biti u trećoj sezoni, ako je bude.

Kod mene se na setu malo priča slovenački, malo hrvatski, malo makedonski, radimo i sedimo zajedno. Mene to veoma inspiriše. Da li je to zbog tih malih razlika ili nekog prokletog jugoslovenstva u meni, ne znam. Ono u što sam siguran i što mogu da potpišem jeste da to daje dobar rezultat. Znam kako se i ekipa oseća: ako neki od scenskih radnika i nosi majicu sa, ajde da kažem, nacionalnim simbolima, čim dođu ovi iz Slovenije, Hrvatske ili Makedonije, oni ih malo sakriju, nije im prijatno. Gledam kako uživaju u zajebanciji, idu na piće, a onda sledi neizbežna rečenica: "Jeste da je Hrvat, ali je stvarno dobar čovjek."

Jugoslavija je bila velika država sa velikim potencijalima upravo zato što je počivala na malim razlikama. Zato se tako krvavo i raspala.

Što vam to govori?

Nije Jugoslavija slučajno nastala, i mislim da je mnogo prirodnije da ona postoji nego šest ili sedam malih država. Ako bi čovek uključio mozak i racionalno razmišljao, shvatio bi koliko su ti prostori isprepleteni. Jako je teško to ograničiti onako kako to politika stalno pokušava. Život i pre svega kultura stalno probijaju te zidove, čak i u ovim jako lošim uslovima; posebno mislim na odnose između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, da ne pričam o Crnoj Gori, Kosovu i tako dalje. Hoću da kažem, kad god neko beogradsko pozorište gostuje u Zagrebu karte su rasprodate i obrnuto. Jednostavno, upućeni smo jedni na druge.

Zašto smo onda i dalje taoci nacionalizma i šovinizma?

Zato što nismo izašli iz vrtloga devedesetih. One su obeležile čitavu moju i generaciju posle mene. Kada pogledamo ko je danas na vlasti u Srbiji i kakav ti ljudi imaju pogled na svet, jasno je da smo i dalje u devedesetim, samo je novi model. Nadam se da će odlazak ove vlasti razbiti taj začarani svet i da će nove generacija kad preuzmu ovu zemlju okončati te frustracije i tako konačno steći priliku da naprave nešto novo.

Kako vidite mogućnost da ova vlast ode? Šta biste pomislili da vam je netko prije deset godina rekao da će se ljudi iz devedesetih vratiti na vlast?

Otići će i oni jednog dana, možda i brže nego što nam to sada izgleda. Ne znam samo da li će na nekim izborima pobediti politička opcija koja će zaista obrisati jedan način mišljenja i reformisati naše društvo – trenutno je ne vidim. Verovali samo da će se to desiti Petog oktobra, ali nije iz raznoraznih razloga. Kada posmatramo sa distance taj period, možda i možemo da kažemo šta bi bilo da nije ubijen Zoran Đinđić ili da nije bila ekonomska kriza 2009. koja je razvalila sve... Međutim, ostaje da smo i hteli iz sve snage i na brzinu da sustignemo taj svet koji nam je odmakao devedesetih; žurilo nam se da u prvoj deceniji ovog veka nadoknadimo zaostajanje iz devedesetih. Pa je usledila brza privatizacija, koja se uglavnom pretvorila u pljačku. Pa donošenje formalnih zakona za koje nismo bili suštinski spremni i slično. Na kraju, jedino u čemu smo uspeli jeste, kao što vidimo, da se vratimo u devedesete. Svi akteri na aktuelnoj političkoj sceni su uglavnom akteri iz tih godina; svi urednici medija takođe. Možda to i jeste neki prirodan put kad već nismo uspeli da se reformišemo i uradimo ono što smo želeli. Mislim i da smo potcenili devedesete i ono što se tada dešavalo: svu tu krv što je pala, odliv mozgova, legitimizaciju primitivizma, kriminalce sa službenim značkama... Srbija je pokušala posle Petog oktobra da uhvati voz civilizovane Evrope, i to ne onaj geografski ili Evropske unije, već civilizacijskih vrednosti. Nije u tome uspela.

Kakav je ovaj aktualni model devedesetih u odnosu na original?

Isti je to način mišljenja, samo upakovan u iskustvo sveta kakav je danas – sada imamo formalno demokratiju i privatne medije, ali u rukama klike na vlasti. Slobodan Milošević je sve kontrolisao preko države, a ovi su sve pokupovali. Ta forma zadovoljavanja demokratskih pravila sprovodi se na balkanski, izvitoperen način. Ne znam ni kako da to nazovem – formalno je sve po pravilima kakva svet nalaže, a opet znamo šta živimo. Suštinski, reč je o jednom populističkom i autoritarnom režimu gde je sve strogo kontrolisano, pa čak i više od toga. Imamo i tu surovu borbu sa neistomišljenicima – ljudi više ne idu u zatvor kao u komunizmu, ali su žrtve tabloidnih laži i blaćenja kao i drugih novih metoda, očigledno jako dobro usavršenih u tim medijskim centrima.

Kad je došla ova vlast, rekao sam da je to kazna za zločin ovih pre njih koji nisu napravili normalno i uređeno društvo. Mi sad živimo tu kaznu. To mi, sa ove distance, izgleda kao jedan potpuno logičan rasplet: kada odmah posle Petog oktobra nismo uspeli da se oslobodimo balasta devedesetih, logično je da su na vlast došli ljudi koji nisu za evropske vrednosti bez obzira na to šta govore. Njihova ideologija nikada nije bila Evropska unija, niti suštinski veruju u demokratske institucije. Svaki od njih, ako bi hteo iskreno da kaže, rekao bi: ma kakva demokratija, to je izmišljotina, nema demokratije ni u Americi... Nije istina. Ima demokratije u Americi, postoje demokratske institucije kao i u mnogim drugim zemljama.

Da li je malo trideset godina? Nije. Pa kako za tih trideset godina nismo uspeli da se pomirimo sa muslimanima, a nekad smo živeli zajedno? Iste pesme slušamo, isti mentalitet nas spaja. Kako to da i dalje i mi i oni isključivo pričamo o tom jebenom ratu, a prošlo je trideset godina? Pa to je kao da 1975. svi pričaju jedino o 1945. Ponavljam, taj vrtlog devedesetih nas ne pušta. Nisam mnogo optimističan, i samo generacije koje ne budu imale to u svom kodu moći će da idu dalje.

Kako se u tu našu "noviju istoriju" uklapaju ljudi i organizacije iz sjenke poput Apisa i Crne ruke ili Jovice Stanišića i Državne bezbjednosti?

Postoji bar u srpskom društvu ta fascinacija tajnim službama. Možda to dolazi baš od Crne ruke, jedne krajnje ozbiljne organizacije. Njeni članovi su ubili jednu krunisanu glavu, učestvovali u atentatu na drugu, a malo je falilo da i treću skinu u Solunu. Jer, kako kaže Mustafa Golubić za Aleksandra Karađorđevića u Senkama: "Nismo ga planirali, ali bi’ verovatno došli i do njega", kad su hteli da se obračunaju sa Nikolom Pašićem i tadašnjim tajkunima. Ne mogu da proniknem da li je i pre Crne ruke postojala ova fascinacija, ali mi se čini da naš narod voli da veruje da ovo što živimo nije nešto tek tako i da postoji neko ko u tajnosti vuče konce. Uopšte nije slučajno što je Mustafa Golubić najpopularniji lik u Senkama; Goran Bogdan mi kaže da ne može proći ulicom, svi mu viču: "Gde si, Mustafa care!"

Vole naši ljudi tu sivu zonu, uključujući i ove građanski orijentisane. Oni posebno vole da preteruju i po njima svaki drugi čovek radi za Državnu bezbednost. Kažem im: ama, ljudi, da je to tako i da je taj DB tako jak, ne bismo mi bili ovde gde smo. Ozbiljne zemlje imaju i ozbiljne službe kao što su CIA, MI6, Mosad... Meni ove naše nekako dođu kafanski. Možda je drugačije bilo u vreme Crne ruke ili Udbe u doba Tita i Rankovića, ali meni sve to sada izgleda poluamaterski.

Kakav je vaš stav prema Apisu i Crnoj ruci?

Ti kontroverzni likovi su najzahvalniji za film i književnost. Crna ruka ima jako bitnu ulogu – svrgnula je dinastiju Obrenovića i dovela na presto Karađorđeviće. Učestvovala je i u početku Prvog svetskog rata. Njihov bunt na Solunskom frontu je krenuo kada su uvideli da u najvećoj nesreći koja je zadesila narod – okupirana zemlja, progon preko Albanije – izvesna ekipa trguje sa Austrougarskom i bogati se. Oni su bili fanatici, ali baš u tom njihovom fanatizmu leži osnovno poštenje. Međutim, problem je što svet koji počiva na fanatizmu ne može biti ispravan svet.

Da li je za vas Apis pozitivan ili negativan lik u istoriji.

Ne može biti ni jedno ni drugo. Apis je pravi junak Senki nad Balkanom. On je i pozitivan i negativan koliko i Mustafa Golubić.

Obojica su bila fanatici ideje. Kako se odnosite prema njima?

Moj odgovor na ovo pitanje će biti kontroverzan kao što su bili i ti ljudi. Fanatizam generalno nije dobar. Ali, malo mi fali tih fanatika koji ideju stavljaju ispred materijalnog bogatstva, dobrih kola i sličnih stvari. Mislim da bi današnji svet bio mnogo zanimljiviji, ispravniji i pravedniji da je malo više tih fanatika – ideoloških, nikako verskih ili nacionalnih. Ljudi za koje me pitate, imali su ideju o pravednom svetu. Možda su je sprovodili na loš način, ali njihov motiv nije sporan. Opet se vraćam na pitanje zašto Srbija između dva svetska rata. Pa zato što su tada postojale velike ideje. Komunizam je velika ideja. Posle se izrodila u to što se izrodila, ali ne možemo reći da borba za pravdu, jednakost, slobodu, radnička prava nije važna i da to nisu prave vrednosti. Ali, kako da kažem, komunizam nije odgovorio na iskušenja na pravi način.

Da li je završeno s tim idejama?

Naravno da nije. Mislim samo da je pogrešno vraćati se na marksizam, mora se naći novo filozofsko uobličenje. Pravda i sloboda uvek su bile inspiracija svih najvećih umova, umetničkih dela i svega ostalog što je pokretalo istoriju. Možda ovo zvuči opšte i patetično, ali je tako.

Zadržimo se još malo na Apisu. Zašto smo i dalje toliko fascinirani njime?

Kada bismo krenuli da nabrajamo kojim institucijama veruje običan građanin, ostali bismo na prstima jedne ruke. Ipak, i u takvom sistemu čovek mora u nešto da veruje. To onda ispadnu pojedinci i organizacije koji će sve dovesti u red ili koji pak sve drže pod kontrolom. Dakle, ima neko u sivoj zoni ko o svemu brine. Mislim da je to ta naša pusta i tužna sudbina.

Istoriju o kojoj govorimo obeležile su i dve velike, vanserijske ličnostikralj Aleksandar Karađorđević i Josip Broz Tito. Ima li paralele između njih?

Gledajući istorijski, Tito je ukrao Aleksandrovu ideju. U Makedoniji, Bosni i Hercegovini ili Sloveniji niko neće reći da je kralj Aleksandar napravio Jugoslaviju, nego Tito. Možda je to i delimično tačno jer je Titova Jugoslavija bila pravednija – imala je šest naroda, priznate su i narodnosti, pa su se svi oni tu komotnije osećali. Ipak, istorijska je činjenica da je Aleksandar stvorio Jugoslaviju, a Tito nastavio dalje njegovim putem preuzevši mnogo toga, uključujući i pokušaj da zavede integralno jugoslovenstvo; međutim, kao pragmatičan čovek, brzo je shvatio da od toga mora da odustane. Mada su to dve sasvim različite ideologije, paralele sigurno postoje, s tim da je Aleksandar kao vladar bio mnogo naivniji od Tita.

Kako danas gledate na Tita?

On je bio neka vrsta faraona koji je gušio slobodnu misao, postojala je samo jedna partija... To već dosta govori o prirodi njegovog režima. A s druge strane, u isto to vreme, postoji i crni talas u filmu, Klub književnika, nema kriminala, neguju se ispravne vrednosti i slično. Postojao je čitav niz subverzija u kulturi gde su vešto plasirane razne opozicione ideje... Ja sam rođen 1963. Kroz maglu pamtim sedamdesete, za razliku od osamdesetih kada više nije bilo Tita. Osamdesete su bile značajne godine. Živeli smo, dakle, neko Titovo nasleđe za koje smo znali da mora da se promeni, i ono se menjalo, sve je bilo mnogo liberalnije i delovalo je da sve ide u dobrom pravcu. Nažalost, samo je delovalo...

To je bilo poslije. Da li bi 1941. Andra Tanasijević Tane otišao u partizane ili u četnike?

Pošto ja kreiram Senke nad Balkanom, otišao bi u partizane!

S vremena na vrijeme sadašnji vlastodršci vole da se uspoređuju sa Titom, poput predsjednika Srbije, Aleksandra Vučića...

Ovo je sada jedna potpuno nova, pragmatična generacija. Kad im zatreba kralj – uzmu kralja, kad im zatreba Tito – uzmu Tita, kad im zatreba Draža – uzmu i njega zajedno sa Lekom Rankovićem... Neću reći ništa novo, ali sve te njihove partije više su kompanije nego političke stranke. Tu su medijski savetnici, spin-doktori i tako dalje: oni koriste svaku moguću polugu da se na njoj podignu...

Živimo u duboko podijeljenom društvu. Kako vidite ulogu javnih ličnosti u današnjoj Srbiji?

Dugo sam pokušavao da se zaštitim od politike. Smetalo mi je, i dan-danas mi smeta, kada vidim da javne ličnosti stoje kao dekor iza nekog političara. To mi je smetalo i kod Borisa Tadića i kod Vučića sada. Takođe, ne verujem da čovek mora da se učlani u neku partiju da bi menjao društvo. Ako želimo da stručnost vlada, da struka vodi nezavisne i jake institucije, onda moramo ojačati struku. Verujem u jaka strukovna udruženja. I ne samo to. Ako bi postojalo jako lekarsko društvo ili udruženje dramskih umetnika ili pisaca, advokata, arhitekata i drugih, onda ne bi morale partije da nas izvode na ulicu kada bilo ko na vlasti ugrozi osnovna građanska prava. Uzmimo, na primer, slučaj uzbunjivača Aleksandra Obradovića. Da je nekoliko eminentnih udruženja novinara, književnika, dramskih umetnika, pisaca, arhitekata, advokata, lekara izašlo i reklo: nećemo da živimo u društvu u kome je čovek koji je ukazao na zloupotrebe zatvoren, Obradović bi odmah bio pušten. Ovako, kada to radi neka partija, većina kaže: e, to je interes te partije. Znam da je do ovog mog ideala udruživanja jako teško doći, ali i dalje radim u tom pravcu. Ne vidim se u nekoj političkoj organizaciji niti kao političar, ali nikad ne reci nikad, možda me stvarnost i budućnost demantuju, iako mislim da neće. Međutim, javna ličnost mora da govori, posebno kada su smutna i teška vremena. Postoje možda neki mirniji periodi kada ne moraju, ali kada su vremena gde se osećamo ugroženim – a to je period u kome mi intenzivno živimo u poslednjih nekoliko godina – obaveza svake javne ličnosti je da reaguje. Nema pravo da kaže ja samo radim svoj posao.

Dakle, ćutanje se ne broji.

Ne broji. Biti javna ličnost je privilegija, ali i obaveza da se reaguje na devijacije u društvu. Možeš, prijatelju, da radiš svoj posao, ali na nepravdu moraš da reaguješ... Ovde dolazimo i do te tanke linije političkog angažmana i onih što bi posle ovog intervjua odmah da me svrstaju u određenu političku partiju. Nisam član nijedne partije, niti želim da budem političar, ali čim iskažem svoje političko mišljenje kao javna ličnost, jedni bi odmah da me prigrle, a drugi da odgurnu. Naše društvo ne sme da bude partijsko ako želi da bude građansko. Zašto bih ja morao da automatski tražim lidera koji "pokriva" ovo što sam ovde ispričao? Baš mene briga za lidere – ja sam čovek koji tako misli i koji se za to borio i bori. Zahvaljujući svom radu i nekom autoritetu koji sam stekao, slobodno govorim šta mislim. A da li ću zbog toga u ovom sistemu biti na naslovnim stranicama tabloida – verovatno hoću. Međutim, to me ne može uplašiti.

Mnogi uprkos svemu smatraju da je danas cijena ovakvog javnog angažmana previsoka...

Ili si spreman da se boriš s time ili nisi. Ukoliko će te naterati da ćutiš saznanje da ćeš biti izvrgnut blaćenju ako slobodno kažeš šta misliš – izgubio si bitku. I ako si spreman da tu bitku izgubiš u ozbiljnim godinama, šta ćeš reći svojoj deci? Svi moraju da se zamisle jer će jednom sve ovo proći i deca će ih pitati: šta si ti, tata, radio kad se sve to dešavalo? Da li si reagovao, da li si ćutao ili možda klimao glavom da bi se okoristio? Možda će neko reći iskreno: plašio sam se jer sam imao malu platu. Na te egzistencijalno ugrožene ljude ne mogu nikad da se naljutim. Ali na ove druge, kojima egzistencija nije u pitanju, niti im se može desiti bogzna šta, a znaju i ćute, e tu ne mogu da budem tolerantan.

Da li nekad zapitate zašto mi je sve ovo trebalo?

Bilo je toga. Recimo, kad sam pokušao da napravim filmski festival u Novom Sadu. Ili kad sam gledao šta su radili neki ljudi sa kojima sam protestovao devedesetih kad su ušli u politiku.

Dakle, nećete ćutati nego gurati kao Andra Tanasijević?

Sebe doživljavam kao ličnost koja živi čitav život u ovoj zemlji i u ovom društvu. Bavim se njima kroz svoja dela i naravno da imam mišljenje o tome šta se dešava. (Zašto bih ja bio samim time politički angažovan?) Neko će se složiti sa ovim što sam rekao, neko neće, a nekog će to možda naterati da razmisli. I to je to. Moja dužnost kao čoveka koji se bavi javnim poslom jeste da ne žmurim na nešto za šta svi vidimo da nije pravedno ni pošteno i da ne vodi u dobrom pravcu. Senke su i dalje tu, ali bar maske padaju.

Na kraju, šta bi nam Tane poručio za 2020?

Umem da namirišem tuču u kafani.


 

Sam u svom ogledalu

Djeluju da su Senke nad Balkanom vaš najličniji projekt. Režirate, glumite, pisali ste scenario...

I u Montevideu sam učestvova u pisanju. To su bili moji počeci, nisam bio toliko involviran. Što se Senki tiče, tu sam od starta ušao celim bićem. Zato i govorim da ne znam da li ću uraditi treću sezonu pošto me to obuzima sto i pedeset posto. Tako se desilo. Ulazeći u Senke ja sam napravio taj svet, a onda je on obuzeo mene i ne pušta me. U pravu ste – i te kako jeste lično. Novinarima sam pred početak druge sezone rekao da su Senke moje ogledalo, ovo je nešto što trenutno najbolje znam i umem.

Imate li uzor kad je riječ o režiji?

Teško pitanje. Razmišljao sam dugo ko bi to mogao biti, makar i nesvesno. Mogu da pričam čije filmove volim u svetskoj kinematografiji i tako bih, verovatno, došao do Martina Skorsezea. Ali to bi rekao i svaki drugi reditelj. A opet, u prvoj sezoni Senki sam se trudio da imam citate Živojina Pavlovića. On nije samo uticao na mene nego i na čitavu jednu generaciju. Imam malo i Slobodana Šijana. Na primer, u sceni kada Makedonci dolaze u onom kamionetu. To izgleda onako šijanovski i, uopšte, čitava ta Jatagan mala. To su sve uticaji iz filmova koje volim i uz koje sam odrastao. Tu bih svakako spomenuo i Gorana Markovića i Žiku Mitrovića. Ali ne mogu da kaže da imam neki konkretan uzor. Iskreno.

A šta ste naučili od režisera s kojim ste radili kao glumac?

Od svakoga ponešto. Kada je reč o pristupu i načinu rada, na mene je dosta uticao Goran Gajić i rad na seriji Vratiće se rode. U jednom trenutku je Goran morao da ode u Ameriku dok smo snimali i vrlo brzo emitovali. Imali smo prednost od nekoliko epizoda, ali se to stalno smanjivalo. Tada je nastala frka, šta ćemo i kako ćemo. Goran mi je jednostavno rekao da režiram ja. Tako je ispalo da sam faktički režirao dve epizode. Tada sam prvi put seo iza kamere i morao nastaviti u Gajićevom stilu. Preuzeo sam i njegov način rada, da bih kasnije razvio svoj.

Koliko vam je u svemu tome pomoglo glumačko iskustvo?

Znate kako, najbolju saradnju kao glumac imao sam sa rediteljima gde smo se mi vrlo brzo i intuitivno razumevali, bez mnogo priče. Kada se scena dobro postavi, kada se dobro shvate karakteri koje glumci igraju, onda reditelj jako malo govori na setu. Moje iskustvo pokazuje da kad vidite reditelja da mnogo objašnjava na setu, taj nije nešto dobro uradio. Sve što znam iz iskustva jeste da su najbolji reditelji mnogo razgovarali sa glumcima na pripremama: kada se dođe na set, on postavlja scenu, a glumci predlažu izvesne promene ili nešto drugo što im više odgovara. To se nekako odmah uklapa i zajednički se dolazi do rešenja. Tako sam najbolje kao glumac radio sa rediteljima i kao reditelj sa glumcima. Jako retko se desilo da mi je glumac nešto predložio, a ja mu rekao da to ne dolazi u obzir; uvek smo raspravljali i zajednički dolazili do rešenja. S te strane sam veoma fleksibilan, baš zato što imam glumačko iskustvo. Kolege glumci mi kažu da su to uvek osećali.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net