ilustracije: shakesquery.wordpress.com i hankwhittemore.com
ENIGMA: Šturi dokazi

Misterija >

Ko je pisao Šekspira?

Sve veći broj istraživača pronalazi argumente protiv ideje da je Vil iz Stratforda Šekspir, ali se još uvek ne zna da li su najnovije tvrdnje objavljene u novom Oksfordovom izdanju Šekspirovih sabranih dela tačne. Stvar je jednostavna – ako više osumnjičenih ima motiv, sredstva i priliku za zločin, a niko od njih nema pouzdan alibi, onda je potpuno razumno pretpostaviti da su svi oni i počinioci

Da li je Vil, sin švercera i rukavičara Džona Šekspira iz Stratforda na Ejvonu, sa svojim skromnim obrazovanjem i istim takvim poreklom mogao biti Vilijam Šekspir, najznačajniji pisac engleskog jezika, najveći dramatičar svih vremena, temelj i ponos britanske kulture, bard? Sigmund Frojd, Henri Džejms, Mark Tven, Helen Keler, Čarli Čaplin, ser Derek Džejkobi ili Orson Vels misle da nije. I sa hiljadama drugih teatrologa, reditelja, istoričara, glumaca, novinara i avanturista već 150 godina pokušavaju da pokažu zašto nije. Takođe nebrojene hiljade njihovih kolega suprotnog uverenja, stratfordijanaca, ne sede skrštenih ruku i gledaju kako se monumentalna konstrukcija oko Vilijama iz Startforda kruni i osipa. Nakon decenija smirene superiornosti, kada su bilo kakvu sumnju u autorstvo Šekspirovog opusa mogli odagnati prezrivim odmahivanjem i nadmoćnim smeškom, ne udostojivši je ni odgovora, stvari su se poslednjih godina promenile.


DA LI SU ŠEKSPIR I MARLOU KOAUTORI?

Ne samo da je sve veći broj istraživača počeo da pronalazi argumente protiv ideje da je Vil iz Stratforda Šekspir i da ih publikuje u impozantnom broju radova sve većeg i većeg stepena ozbiljnosti i utemeljenosti, nego se do novih otkrića došlo i zahvaljujući naglom razvoju posebne naučne discipline – stilometrije, statističke analize varijacija u literarnom stilu autora. Prvobitno se svodila na poređenje stilova pisaca na osnovu dužina, broja slogova ili učestalosti pojavljivanja određenih reči u tekstu. Prvo takvo istraživanje sproveo je temeljno dr Tomas Mendenhal početkom dvadesetog veka. Angažovao je grupu od desetak sekretarica i prionuo na herkulovski zadatak da prebroji i sortira po dužini više od milion reči, koliko ih je ostalo iza Šekspira i Marloua i na sopstveno, a sigurni smo i na oduševljenje vrednih sekretarica, našao potpuno poklapanje. Između stila Vilijama Šekspira, suvlasnika i epizodnog glumca u Družini lorda Komornika i stila njegovog ljutog rivala iz konkurentske Admiralove družine Kristofera Marloua nije bilo nikakve razlike. Krajem devedesetih, uz korišćenje softvera koji je za svoje, sasvim drugačije potrebe, razvio FBI, došlo se do nalaza koji su u velikoj meri potvrdili rad doktora Mendenhala i njegovih pomoćnica. Međutim, istraživači i teatrolozi su sačuvali izvesnu skepsu prema preciznosti ovakvog metoda generalno, odnosno pokazalo se da u pojedinim kontrolnim uzorcima nije dao sasvim tačne rezultate. Čekalo se da eksperti sa Univerziteta Pen razviju znatno precizniji softver, koji u analizu uključuje neuporedivo više parametara i kriterijuma, da bismo 2016. godine došli na prag velikog otkrića. Ovde se može takođe, u digresiji, primetiti da postoje i zemlje u kojima univerziteti imaju bolje računare od policije.

Dakle, u novom izdanju Šekspirovih sabranih dela, koje je 2016. objavio Oxford University Press, Šekspir i Marlou su u sva tri dela Henrija VI potpisani kao koautori, što predstavlja gotovo revolucionarnu promenu u šekspirologiji. Nakon više stilometrijskih istraživanja i drugih teatroloških analiza koje je izvršio tim od sedamnaest naučnika iz različitih oblasti, došlo se do dovoljno dokaza da ne samo da je saradnja Šekspira i Marloua na Henriju VI postojala, već i da je bila takvog obima da su ih urednici izdanja potpisali kao koautore.

Iznenađenjima tu, međutim, nije bio kraj. Istim metodama došlo se do zaključka da još šesnaest drama iz Šekspirovog opusa nastalo u saradnji sa još jednim ili čak više pisaca. Na toj dugoj listi, osim Marloua, našli su se i dramatičari Midlton, Pil, Neš, Kid, Džonson, Flečer, nekoliko pesnika, jedan nepoznati autor, kao i avanturista, pesnik i gusar nežnog srca – ser Volter Rali. Ovaj potonji i grupa aristokrata iz njegovog okruženja su od posebnog značaja za nastavak ove misterije.

Tako je ideja koautorstava konačno dobila i ozbiljnu naučnu potporu. Ovo istraživanje se nije bavilo ličnošću Vilijama Šekspira iz Stratforda i pitanjem da li je baš on autor navedenih drama, već je samo konstatovalo da je u njihovom nastanku učestvovalo više autora, što je svakako osnažilo pozicije antistratfordijanaca.


PRVE SUMNJE

Ali kako je i zašto, pitaće se naš čitalac zajedno sa drugim sumnjičavcima, uopšte došlo do neobičnog pitanja da li je Šekspir pisao Šekspira? Razlozi su mnogobrojni, a prve sumnje su se pojavile još u njegovo vreme. Tako ga je razbarušeni Robert Grin nazvao "skorojevićkom vranom koja se kiti tuđim perjem", a Džon Dejvis "našim engleskim Terencijem". Bio je to lukavi pec u kome se u oblandi komplimenta krila otrovna optužba, što postaje jasnije ako vam kažemo da je u umetničkim krugovima elizabetinske Engleske vladalo uverenje, koje je sasvim skoro dobilo i svoju naučnu potvrdu, da je se iza dela velikog Terencija, roba-pesnika, ljubimca aristokratije i mnogih aristokrata, ipak kriju njegovi patroni iz redova rimskih patricija. Vilijam se Grinu osvetio tako što je po njegovoj krupnoj figuri, raščupanoj bradi i veoma sumnjivom karakteru koncipirao jedan od najvećih likova svetske dramaturgije, razvratnika, smutljivca i spadalo, čudovište veće od života – Falstafa. Da li se osvetio i Dejvisu, istorija još nije otkrila.

A ako samo letimično pogledamo delo Vilijamovo, nije ni posebno neobično što su mnogi počeli da ga sumnjiče. Koristio je skoro 30.000 različitih reči, a jedan Frensis Bejkon svega oko 9.000; smislio oko tri hiljade novih reči, kao što su belongings, addiction, cold-blooded, manager, eyeball, fashionable, uncomfortable ili assassination, više nego njegovi savremenici zajedno; savršeno je poznavao latinski, grčki, francuski i španski jezik; stotine studija su dokazale njegova izvanredna znanja iz oblasti prava, medicine, botanike, astronomije, moreplovstva, vojnih veština, ornitologije, sporta, a posebno sokolarstva, u to vreme izuzetno skupe zabave namenjene samo višim slojevima, čiji su neki aspekti za nearistokrate bili čak i zakonom zabranjeni, kao još jedan od primera nekonvencionalnog zakonodavstva u Elizabetinoj državi u kojoj je nošenje odeće određenih boja za niže slojeve bilo kažnjivo, u ekstremnim slučajevima, čak i smrću, a preljubništvo ili fornikacija neobičnom kaznom vezivanja za stolicu koja se potom, zajedno sa zločincem, potapala u reku, tako da je bilo moguće zamisliti kakvog neopreznog seljačića kako u povratku iz prijatne posete lokalnoj namiguši, u svojim izlaznim, ljubičastim pantalonicama krene da sokolari sa pozajmljenim sokolom a završi tako što ga ruka zakona prvo oglobi iz modnih razloga, potom obesi zbog krivolova, a na kraju utopi u reci zbog ljubavi. Šekspir je takođe, odlično poznavao geografiju i arhitekturu italijanskih gradova, protokol danskog dvora ili specifičan sleng studenata sa Kembridža; njegovi savremenici ga uglavnom pominju kao suvlasnika pozorišta, ponekad glumca, češće kao zelenaša, a veoma retko kao pisca; razlike u stilu pisanja između pojedinih faza njegovog rada su ogromne, a on je sva svoja dela napisao u razmaku od svega devetnaest godina; njegovi roditelji, supruga Ana, ćerke Džudit i Suzana bili su nepismeni; u njegovoj zaostavštini nije ostala ni jedna jedina knjiga, a sahranjen je bez ikakvih počasti u lokalnoj crkvi u Stratfordu. Postavljena je i bista na kojoj se mogao videti proćelavi brkajlija, kako zaštitnički grli džak sa žitom, kao naznakom da je primarna profesija blaženopočivšeg bila trgovina pšenicom. Tek šest godina kasnije, na godišnjicu smrti erla i ledi Ratlend, o kojima ćemo nešto kasnije, kao rad iste dvojica vajara koji su radili skulpture za grobnicu aristokratskog para, postavljena je nova Šekspirova bista, na kojoj je džak sa žitom zamenjen jastukom na kome, sada već bitno ulepšani brka dostojanstveno piše perom po svitku papira.


LISTA MOGUĆIH ŠEKSPIRA

Kao glavni kandidati za, mnogi misle, upražnjeno mesto barda, iskristalisali su se tako Kristofer Marlou, Frensis Bejkon, aristokrate Okfsord, Ratlend i njegova supruga Elizabet Sidni, Darbi i ledi Meri Pembrok. Trku trenutno predvodi Edvard de Ver, sedamnaesti erl od Oksforda, podržan od nekih grupa sa Univerziteta u Oksfordu, a neke od njihovih argumenata možemo videti i u filmu Anonimus Ronalda Emeriha, zabavnom filmskom delu oslobođenom obaveze prema istorijskoj istini. Najjači argument u prilog Oksforda svakako su soneti i Hamlet, čiji se sadržaj, u zaista začuđujućoj meri poklapaju sa njegovim životom. Osim toga, pronađena je i De Verova biblija, u kojoj je podvučeno oko hiljadu redova od kojih se veliki broj direktno poklapa sa biblijskim citatima kod Šekspira. Oksford je nešto poezije neznatnog kvaliteta objavio i pod svojim imenom, pa ostaje nejasno zašto bi slabije stihove potpisao svojim, a one neuporedivo bolje tuđim imenom. Osim ako...

Rodžer Maners, peti erl od Ratlenda je, osim gustih uvojaka i dugih, mršavih nogu u belim čarapama, baš kako je najviše volela vesela žena Vindzorska, devičanska kraljica Elizabeta, imao i diplome Oksforda i Kembridža, temeljno poznavanje latinskog, grčkog, francuskog, izvanredan osećaj za umetnost i divan, nekonvencionalan brak, baziran na platonskoj a ipak strasnoj ljubavi, zajedničkim interesovanjima i nežnoj bliskosti sa svojom Elizabetom, ćerkom velikog pesnika Filipa Sidnija; ljubavi toliko dubokoj da je Elizabet Sidni, sedam dana nakon smrti Ratlendove, sa svojih dvadeset i devet, prateći stope odlučne gospođice Kapuleti, od nekog apotekara londonskog nabavila otrov i pošla za svojim mužem i prijateljem. Po jednoj od verzija događaja, sahranjeni su zajedno u grobnici njenog oca, u Crkvi Svetog Pavla u Londonu. Elizabeta je i sama bila odlična pesnikinja, po rečima Bena Džonsona, možda bolja čak i od svog slavnog oca. Po želji kralja Džejmsa, Ratlend je bio poslat na krunisanje danskog princa kao izaslanik, a neposredno nakon njegovog povratka u Englesku, u Hamletu je dopisano oko tri stotine stihova iz kojih se vidi savršeno poznavanje dvorskog protokola i običaja u Danskoj. Tokom svojih mladalačkih putovanja po Evropi, Ratlend je godinu dana proveo studirajući na čuvenom univerzitetu u Padovi. Vredni teatrolozi su u arhivi univerziteta našli da su iste godine sa njim studirala i dvojica momaka iz Danske. Zvali su se Rozenkranc i Gildestern. Ali činjenica je da su Henri VI i drugi rani komadi objavljeni između 1590. i 1593. godine, kada je Ratlend imao svega četrnaestak godina, što bi svakako trebalo da ozbiljno oslabi njegovu kandidaturu, osim ako...

Gustav Selenus – Cryptomenytces


MARLOU JE MRTAV

Za Marloua kao prikrivenog barda, situacija je još znatno gora iz sasvim prozaičnog razloga što on te 1593. nije bio suviše mlad, već mrtav. Ubio ga je, navodno, u kafanskoj tuči u londonskom predgrađu Depford, njegov kolega, špijun u službi legendarnog Frensisa Volsingema, izvesni Ingram Frejzer. Da nije tog detalja, Marlou bi bio idealan kandidat – po svom obrazovanju, stilu pisanja, opštem uvažavanju, načinu života, vladanju engleskim i mnogim drugim stranim jezicima i to u toj meri da se čini je bi bio mnogo bolji Šekspir i od Šekspira. Uostalom, i sami možemo uporediti večne stihove Marloua iz Doktora Fausta:

Was this the face that
Launched a thousand ships
And burnt the topless towers of Ilium?
Sweet Helen, make me immortal with a kiss.

...sa Šekspirovim odgovorom na njih u Ričardu Drugom:

Je li ovo ono lice
Što je dnevno pod krovom držalo
Njih deset hiljada? Je l to onaj lik
Što je ko sunce oči zasenjivao?

Ta neprijatnost oko sopstvenog ubistva Kristofera Marloua svakako bi koštala pretenzija na literarni tron, da istraživanjima desetina teatrologa, kriminologa, istoričara i poznavalaca čudesnog sveta tajnih službi u Elizabetinoj Engleskoj nije ozbiljno dovedena u sumnju zvanična verzija ubistva i prilično uverljivo predstavljena mogućnost da je cela stvar inscenirana, a da je Marlou nastavio da živi, putujući po Evropi kao špijun u službi porodice Volsingem i pišući drame još dobrih dvadesetak godina. Međutim, činjenica je, takođe, da je Marlou bio autor briljantnih tragedija i istorijskih komada, dok komedije nije pisao slabije, nego ih nije pisao uopšte. Osim ako...


DA NIJE KRALJICA ELIZABETA?

Mnogi, sasvim dobronamerno, primećuju u Šekspirovoj poslednjoj fazi – Periklu, Zimskoj bajci i Buri žensku spisateljsku ruku, tako da se počelo u tom smislu govoriti i o Elizabet Sidni Ratlend, Meri Pembrok, a ponekad i o samoj kraljici Elizabeti, što je ideja koja nije privukla preveliki broj sledbenika. To se ne može reći za Meri Sidni, visprenu i preduzimljivu udovicu Henrija Herberta, drugog erla od Pembroka, sa naglašenim talentima za pisanje i organizaciju zanimljivog društvenog života. Ako nekoga pomalo zbunjuje ovoliki broj raznih Sidnija u priči, pomoći će objašnjenje da su Filip i Meri Sidni, udata Pembrok, bili brat i sestra, što opet znači da je Meri bila tetka Elizabet Sidni, kasnije Ratlend. Elizabet je, pak, po ženskoj liniji bila unuka pomenutog Frensisa Volsingema, šefa tajne policije i poslodavca Kristofera Marloua. Meri je organizovala i uredila izdavanje legendarnog Prvog folija Šekspirovih drama, a neke od njih je za potrebe tog izdanja sama i preradila. Erudita i pokrovitelj umetnika i naučnika, ona je bila prva žena u Engleskoj koja je objavljivala svoje literarne radove. I upravo je to najsnažniji argument protiv nje – zašto bi neke radove objavljivala pod svojim imenom, a neke krijući se iza Vila iz Stratforda. Osim ako...

Nova aristokratija tog vremena, zahvaljujući porastu svoje ekonomske moći, pa samim tim i uticaja, ali i oslobađanju Engleske od katoličanstva i njegovog notornog prezira prema nauci i umetnosti, dobila priliku da postane patron nosilaca novih ideja i pogleda na život. Voleli su često da, u hvale vrednoj želji da svoj ekonomski status učvrste i onim kulturnim, u svojim novim kućama okupljaju zanimljive i nekonvencionalne ljude i organizuju ih u javne ili tajne grupe, zašta imamo mnogo primera. Volter Rali je tako u pauzama između lukrativnih prekomorskih avantura, organizovao sastanke svoje Škole noći sa Marlouom i grupom slobodomislećih pesnika i naučnika.

foto: hankwhittemore.comDA LI SU OVO DOKAZI: Posmrtna maska...


ILI LEDI PEMBROK, RATLENDOVI?

Ledi Pembrok je imala svoj Viton kružok muzičara, umetnika i mislilaca blisko povezanih rodbinskim i špijunskim vezama, ljubavlju prema poeziji i pozorištu i navikama da dokolicu prekraćuju urnebesnim šalama i spletkama. Među njima je bio i veliki pesnik Edmud Spenser, a Ejdrijen Gilbert, Ralijev polubrat joj je pomagao u alhemičarskim eksperimentima, koji nisu doveli do Kamena mudrosti, ali jesu, sasvim slučajno, do recepture za nevidljivo mastilo. Lako je zamisliti kako se na to otkriće smešio brk Frensisa Volsingema, konačno videvši neku korist od tih šašavih naučnika i pesnika.

Bračni par Ratlend je sa svojom grupom bliskih ljudi, iz nepoznatih razloga, a mi sumnjamo na majku svih nepodopština – dokolicu, uzeo k sebi nesrećnog Tomasa Koriata, tada angažovanog na poslovima dvorske lude na dvoru princa Henrija i pod njegovim imenom počeo da objavljuje knjige putopisa. U njima su Rodžer, Elizabet i njihovi prijatelji isprva opisivali svoja istinita iskustva sa putovanja, a onda su pustili mašti na volju pa je tako Koriat, kao preteča Minhauzenova, ni kriv ni dužan, sve jednako sedeći u svom pitoresknom seocetu Otkombu, stigao i do Indije. Ratlende je izgleda ponela ova rableovska farsa, pa su naterali čak pedeset šestoricu eminentnih pisaca da napišu hvalospeve o literarnom umeću Tomasa Koriata i njegove knjige proglase remek-delima engleske književnosti. Prevara je bila toliko uverljiva da je otkrivena tek pre nekoliko godina.

foto: hankwhittemore.com / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«...i spomenik


DVA REŠENJA

Dakle, da ne okolišamo, a i sami već vidite na koju vodenicu vodu lukavo navodimo, na pitanje – ako Vil nije bio Šekspir, koji od mnogobrojnih osumnjičenih kandidata bi to mogao biti? Odgovor nije sasvim originalan, ali jeste iznenađujući. Takvo rešenje ove misterije već su ponudili američki advokat Vilbur Cigler u svojoj knjizi iz 1895. godine i, sasvim nesvesno, Agata Kristi u svom Ubistvu u Orijent ekspresu. Stvar je jednostavna – ako više osumnjičenih ima motiv, sredstva i priliku za zločin, a niko od njih nema pouzdan alibi, onda je potpuno razumno pretpostaviti da su svi oni i počinioci.

Sasvim je lako, u svetlu ovih dokaza i duha tog vremena, zamisliti grupu prijatelja i istomišljenika – aristokrata i pesnika, lorda Oksforda, Rodžera Manersa, Elizabet Sidni i Kristofera Marloua, koji pod vođstvom Meri Pembrok i ser Voltera Ralija, svako iz svojih motiva, umetničkih, političkih, ličnih, svako za sebe a nekada i u međusobnoj saradnji, pišu i prikriveni iza imena sposobnog pozorišnog preduzetnika i epizodnog glumca iz Startforda na Ajvonu, svetu donesu tu 884.421 reč u trideset devet komada, četiri poeme i sto pedest četiri soneta, kojima se u dubini prepoznavanja drame ljudskog života ni do današnjih dana, osim Čehova, niko nije primakao.

Kako ni jedna dobra detektivska priča ne može bez nekih otkrića i dokaza koji se pojavljuju u pismima, za kraj evo i dva takva:

Kada se Rali jednom prilikom u političkim spletkama nešto preigrao, pa bio osuđen na smrt, njegova prijateljica Meri Pembrok je organizovala da se za kralja Džejmsa, ne bi li ga odobrovoljila, na dvoru izvede Šekspirov komad Kako vam drago. Tom prilikom je svom sinu Vilijamu poslala pismo u kome, pored drugih stvari, stoji i posve neobičan komentar: "We have this man Shakespeare with us". Ne pisca, ne pesnika ili autora, nego samo čoveka.

Neku godinu ranije, Volter Rali se u pismu upućenom ledi Pembrok sa nekog od svojih putovanja, raspituje o prilikama na dvoru, njenoj porodici, događajima u Engleskoj, da bi je na kraju, gotovo usput, pitao i kako stoje stvari sa njihovom malom književnom zaverom.

A ako se pitate šta je bilo sa Vilom, on je nekoliko dana po smrti bračnog para Ratlend 1612. godine, od upravnika njihovog imanja primio nepoznatu svotu novca, promptno napustio London i pisanje naručenog komada o Henriju VIII prepustivši ga Džonu Flečeru, vratio se u Stratford, do kraja života prekinuo kontakte sa pozorištem, uspešno trgovao i još uspešnije se sudio se komšijama oko nevraćenih zajmova. Na dan kada je umro 1616, muž njegove ćerke Suzan, stratfordski lekar Džon Hol u svoj dnevnik je zapisao: "Moj tast je umro u utorak."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net