fotografije: »vitraž«
DVA DANA U BEOGRADU: Astronauti na televiziji...

Mi i Mesec >

Diskretni heroj epskog dočeka

Jula 2019, svet je obeležavao pedeset godina otkako je ljudska noga prvi put kročila na Mesec, a Srbija se sećala dva dana tokom kojih je ugostila američke astronaute. Priču o našem najmlađem novinaru koji je tada bio sa njima, objavljujemo u feljtonu "Srbija i Sjedinjene Američke Države – dve zemlje, jedna kultura", koju realizuju "Vreme" i magazin "Vitraž"

Nasina misija Apolo 11 prvi je let u svemir koji je ljude odveo na Mesec. Komandant Nil Armstrong je 21. jula 1969. u 2.56 postao prvi čovek koji je kročio na Mesec, dok mu se u tom podvigu Baz Oldrin pridružio 19 minuta kasnije. Treći član posade, pilot komandnog modula Majkl Kolins, inače rođeni Rimljanin, za to vreme je preleteo u lunarnoj orbiti komandni modul "Kolumbija".

Važno je naglasiti širi kontekst. Vreme je Hladnog rata. Godine 1957. Sovjetski Savez je iznenadio ceo svet razvijenom svemirskom tehnologijom i lansiranjem Sputnjika. Godinu dana kasnije Amerikanci osnivaju NASA i započinju brojna svemirska istraživanja od kojih je svakako najvažniji program Merkur 7, kojim su utemeljeni kriterijumi za "novog čoveka spremnog za svemir".

U međusobnoj trci i borbi za svemirskim prestižom na početku su dominirali Sovjeti. Nakon Sputnjika, čuvena keruša Lajka postala je prvo živo biće koje se zateklo u kosmosu. Godine 1959. SSSR je pokrenuo Luna program, prvi koji je istraživao Mesec. Prva žena u kosmosu bila je Valentina Tereškova, dok je prvi "space walk" učinio Aleksej Leonov, koji je nedavno preminuo. Na sve ovo nadovezao se i planetarni uspeh od 12. aprila 1961, kada je Jurij Gagarin postao prvi čovek u kosmosu. Iako je već 4. maja Alan Šepard ponovio njegov uspeh, ukazavši tim činom na jednake superiornosti tehnologija obe države, uvek pobedu i prestiž odnosi – prva. I baš zato Džon Kenedi iste 1961. godine zahteva da se učini korak koji će odneti pobedu u ovoj trci – slanje čoveka na Mesec i njegovo sigurno vraćanje nazad. Tako je, bez obzira na sve navedene uspehe Sovjeta, sletanje na Mesec odredilo pobednika Hladnog rata, a to su obe strane postavile kao imperativni cilj.


DAN PRVI

Samo tri meseca nakon ovog događaja, 18. oktobra 1969, astronauti predvođeni Nilom Armstrongom trijumfalno dolaze u Beograd. Na proputovanju kroz 22 države na četiri kontinenta koje je trajalo 38 dana, SFRJ je bila jedina komunistička zemlja koja se našla na ovoj laskavoj turneji. Plus, a što je posebno važno naglasiti, jedino su se u Jugoslaviji zadržali dva dana, što je podatak koji slikovito opisuje značaj i ugled koji je ta država uživala u svetu.

Scene u kojima američke astronaute na aerodromu komunističke Jugoslavije dočekuje špalir ljudi, i u kojima ih na ulicama pozdravlja egzaltirana masa dok se voze belim Titovim kadilak kabrioletom, obišle su svet.

Zvanični deo posete počeo je nakon polaganja venaca na grobu neznanom junaku na Avali. Sastanak sa Titom, uz ručak u Maršalatu, trajao je duže od protokolom predviđenog roka. Tom prilikom gosti su Josipu Brozu uručili tri poklona – kopiju silikonskog diska na kojem su 73 poruke šefova država uključujući i Titovu (koje su mogle da se pročitaju pomoću sedamdeset puta uvećavajućeg mikroskopa), repliku plakete ostavljene na Mesecu i fragmente Mesečevog tla, simbolično uparenog sa zastavom zemlje domaćina.

Uzajamna egzaltacija domaćina i gostiju srušila je protokolarnu barijeru kojom je bilo zabranjeno da se uz ordenje daruju pokloni. Naime, Tito je astronaute odlikovao Ordenom jugoslovenske zvezde sa lentom i poklonio im tri zlatne tabakere sa faksimilom i posvetom. Težinom su se razlikovale neznatno, tačno onoliko koliko su se razlikovala tri fragmenta doneta sa Mesečevog tla. Zanimljivo je da je čuveni ruski astronaut German Titov od Tita dobio "samo" Orden jugoslovenske zastave sa lentom. U Memorandumu za Henrija Kisindžera o prijemu astronauta u Jugoslaviji navedeno je da su američki astronauti dobili veća odlikovanja od sovjetskih kosmonauta, što je zahtevalo i posebnu vrstu zahvalnosti sa američke strane. Njihovim suprugama poklonjeni su zlatni broševi, od kojih je neki možda završio i na pelerinama kreatorke Mirjane Marić čiju su radnju obišle, kao i dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj i Narodni muzej. Zvanični prevodilac Boško Čolak-Antić, koji je većinu vremena proveo sa njima, živo je svedočanstvo njihove egzaltiranosti Beogradom. Za to vreme, astronauti su posetili i tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića, RTV Beograd, Dom pionira i Savezno izvršno veće.

Poseta Domu pionira uvodi nas u jednu interesantnu i nikada ispričanu priču.


DEJAN GRŠIĆDISKRETNI HEROJ DOČEKA

NA ZADATKU: Dejan Gršić

Nekoliko godina pre ovog događaja, skriveni junak naše priče Dejan Gršić, kao četrnaestogodišnjak, fasciniran astronautikom i svemirom, započinje novinarski zanat u "Oto zabavniku". Donka Špiček, legendarna urednica Programa za decu TV Beograda, u njemu prepoznaje žar i energiju za bavljenje novinarstvom te ga preporučuje pesnikinji i novinarki lista "Kekec" Gordani Brajović, a nedugo zatim i Milivoju Juginu, vazduhoplovnom inženjeru i publicisti koji se astronautikom bavio od 1954. godine. Jugin je tokom sletanja na Mesec direktno izveštavao za RTV Beograd iz baze Kejp Kenedi na Floridi, a njegov komentar je prenošen putem celokupne mrežu tadašnjeg JRT-a. Čitava Jugoslavija je tada Juginu verovala "da se zemlja trese pri poletanju broda" i da to "izgleda veličanstveno i strašno", kako je on to u dahu opisao.

Zanimljivo je napomenuti da je Jugoslavija u tom momentu imala televiziju, za razliku od mnogih danas razvijenijih zemalja, poput Turske. Radio Beograd je tada napravio najdužu radijsku emisiju u svojoj istoriji "Dolazak prvih ljudi na Mesec – najduža radio emisija", i imao je dopisnike na svim tačkama planete – Radivoje Marković je, na primer, bio istambulski dopisnik. Na radiju je premijerno emitovana i pesma Himna čoveku, koju je komponovao Vojislav Kostić, a izvela Olivera Katarina.

Dejanov mukotrpni rad podržan strašću i talentom, ubrzo biva nagrađen.

Iako tek u prvom razredu srednje škole, iz koje je neretko bežao kako bi sledio svoje novinarske instinkte, akreditovan je u pres-centru američke ambasade kao zvanično najmlađi novinar koji će dočekati astronaute. Ondašnja Udba pravila je ogroman problem zbog njegovih godina, i samo je zahvaljujući Donki Špiček njemu ipak omogućeno da se pojavi na konferenciji u RTV Beogradu, gde je uredno i prijavljen.

...astronauti na Slaviji...

Dejan je strpljivo čekao da astronauti napuste Niksonov avion, a ljubaznošću tadašnjeg ambasadora Vilijama Lenharta, američki administrativci su ga dovezli do Slavije. Odlazak na Dedinje ipak mu je bio uskraćen. Kao šansa za ostvarenje dečačkih snova, ostali su mu RTV Beograd i Dom pionira. Nakon konferencije na televiziji gde su odgovarali na pitanja novinara Minje Subote i Tatomira Anđelića, astronauti su se uputili staklenim prolazom od RTV Beograda ka Domu pionira.


SUSRET U DOMU PIONIRA

Na insistiranje američkog ambasadora Lenharta i Donke Špiček, Dejan je mimo svih protokola ostao sa njima, da u hodniku među prvima dočeka astronaute. "Svi su se upoznali sa mnom, bilo im je čudno, svuda oko nas stariji ljudi, samo ja klinac, sa sve akreditacijom. Srce mi je tuklo, htelo je da izleti napolje. Bilo je puno agenata tajne službe oko njih, i prići im bilo je faktički nemoguće. Ipak, nekako sam uspeo. Pored mene je bio novinar magazina ‘Lajf’, koji mi je poklonio Kodakovo blokče jer ništa nije smelo da se unosi. Da nije bilo njega, od autograma ne bi bilo ništa", rekao je Gršić za "Vreme". Ali pošto naš junak nije imao ni olovku, Baz Oldrin mu je poklonio kultnu Fišerovu hemijsku kakvu su nosili sa sobom i na Mesec, a koja je mogla da se koristi i u nultoj gravitaciji.

"Majkl Kolins me je pitao koliko imam godina, mislim da je u većem šoku bio šta tu radi jedno dete nego što sam ja bio njegovim odlaskom na Mesec. Kažem mu – 16. Odgovorio je: ‘Ja sam u to vreme već počeo da letim’, a ja se nisam dao zbuniti: ‘Ja ne letim, ali zato pišem’, odgovorio sam. Bili su oduševljeni, nasmejani, svi u crnim odelima i belim košuljama sa značkama. Sva trojica su mi dali autograme, a Kolins mi je poklonio i originalni slajd na kojem se vide Zemlja i Mesec, pošto su oni koristili Hazelbad koji je imao oklop i Linholm (veliki 9/12 slajd dijapozitiv). Juginu nije bilo svejedno što ga nije on dobio."

Inače, poseta Domu pionira bila je dirljiva i plod je entuzijazma neponovljive Donke Špiček. Mališani, njih 1200 umesto predviđenih 700, napravili su neponovljiv štimung. Uzbuđenje je bilo ogromno, a na sceni je astronaute čekao voditelj programa Dejan Đurović. Kada se euforija malo stišala, oni su sa prevodiocima ušli sa strane, kuda se inače unosi dekor. Nakon Armstronga i Kolinsa na binu je izašao Baz Oldrin, a Đurović je potpuno zbunjen i uzbuđen, sa tek nagoveštajem engleskog jezika, upitao: "Da li ste vi stvarno bili na Mesecu?" Baz ga je pogledao, premišljajući se sa nekom tugom, i sa glasom koji je nosio notu izvinjenja odgovorio: "Bili smo."

Pesmu koju je astronautima u čast napisao Ljubivoje Ršumović, zdušno su svi pevali, a njen početak je glasio: "Dragi Edvine, Majkle i Nile, dobro nam došli – baš ste sile./ Život nije Kumova slama, nego je ovde sada sa nama." Pesma nikada nije objavljena niti je štampana, i jedino svedočanstvo o njoj je Ršumovo sećanje.

...i izložba na Sajmu

Dejan Gršić je upisao žurnalistiku kod profesora Juga Grizelja, čije se prve rečenice sa fakultetskog predavanja seća i danas: "Dragi kolege novinari, piskarala, bagro, sedači u kafani, ne postoji nezavisno slobodno novinarstvo, već postoji manje ili više angažovano." Životni put ga je kasnije odveo u Libiju, gde je radio za časopis "Start". Njegove fotografije u okviru izveštaja iz drevne Leptis Magne, "Start" je prodao čuvenom "Pari maču". Bio je to prvi put da je neko sa ovih prostora u tom magazinu objavio slike – naslovna i četiri kolor strane. Godine 1970. Gršić je dobio zaduženje da vodi računa o izloženom kamenu sa Meseca na Beogradskom sajmu. Ujutru, u Ulici kneza Miloša, preuzimao je šifrovani kožni kofer u kojem je u cilindru bio smešten kamen, a uveče ga je vraćao u ambasadu, uvek u pratnji jedne osobe iz tajne službe. Jednom prilikom je na Sajmu nadomak izložbe dovučena cisterna piva, te je par pijanih mladića pokušao kamen da ukrade, srećom bez uspeha.

Mladi junak epskog dočeka nagrađen je večnim uspomenama i relikvijama 20. veka.


DAN DRUGI

Drugi dan bio je neformalan i neuobičajeno prisan, što je govorilo o naglašeno toploj atmosferi koja je zavladala između delegacija Sjedinjenih Država i Jugoslavije. Omekšavanje krute i često rigidne diplomatske forme zaista je moguće jedino kroz iskrenost i spontanost. U restoranu Vinogradi beogradskog naselja Grocka, graševina i šljivovica su zalivale srpsko pečenje i sremske kobasice. Živa muzika je dala svoj doprinos kompletnoj atmosferi. a Armstrong, oduševljen intimnim prijemom i ručkom, zamolio je Tita i Jovanku da mu se potpišu na jelovniku. Profesorka Radina Vučetić pronašla je i zanimljivo svedočanstvo Ženeve Barns, člana Nasine delegacije u Beogradu, koja se prisetila ručka na kome su služeni srpski specijaliteti, i koja upravo ovaj doček izdvaja kao "iskustvo koje nikada neće zaboraviti".

Tito je na ručku predložio da zajedno pođu u lov. Ne časeći časa, zatekli su se u lovištu u Dobanovcima, a ceh su platile divlje patke, kojih je Oldrin ulovio dvadesetak, Kolins desetak, dok je Nil Armstrong stao na broju pet. Nakon toga zaputili su se u kafanu Vinogradi u Grockoj. Za to vreme su njihove supruge plovile Dunavom brodom Raketa do Smedereva, gde su fotografisale tvrđavu.

Posle celog dana prejedanja na insistiranje astronauta ulovljene patke odnesene su u Hotel "Jugoslavija", gde su pripremljene i servirane za večeru.

Ovakva dobrodošlica ponukala je i tadašnjeg američkog predsednika Ričarda Niksona da izrazi duboku zahvalnost jugoslovenskom državnom vođstvu u ime američkog naroda. Nil Armstrong je, tri meseca nakon svog moon walka u magnovenju igrao srpsko kolo. Mašinka Lukić je snimila ploču posle misije Apolo 9 u kojoj je jedna strofa iskočila – "spavam jadna u drveni krevet, a moj Mile u Apolo 9". Olja Ivanjicki je nešto pre misije Apolo 11 naslikala tri ulja inspirisana ovom temom. Američka čitaonica u Čika Ljubinoj, u kojoj su Nada i Kosta Carina bili prevodioci, vrvela je od znatiželjnih prolaznika. Neko drugo vreme i senzibiliteti, koji mogu da budu klica za neke nove, afirmativne događaje koji će se tek prepričavati.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net