fotografije: marija janković

Iz ateljea >

Ja sam konceptualno delo

Sa Rašom Todosijevićem i Marinelom Kožulj, razgovor povodom najnovijeg uspeha u njegovoj karijeri, o svemu i svačemu, a najviše o umetniku i umetnosti u Srbiji

Nedavno je prestižni Tejt muzej u Londonu otkupio 12 radova Raše Todosijevića. To je važna vest, ne samo za umetnika nego i za sredinu iz koje potiče, ali ne i za naše medije. Koliko mi je poznato, tekst o tome objavio je portal SEEcult, a jedna kratka informacija pojavila se i u Kulturnom dnevniku RTS-a.

Otkupljeni Todosijevićevi radovi su crteži mastilom na papiru iz čuvene serije Ni jedan dan bez crte iz 1976. godine. Otkupljen je i tekstualni rad Umesto toga iz istog perioda, vezan za pomenutu seriju, u dve verzije, na srpskom i na engleskom jeziku. U Tejt muzeju se, inače, od 2014. godine čuva i poznati Rašin video-performans Was ist kunstMarinela Koželj iz 1978. godine, posle koga naša likovna scena više nije bila ista. Sličan rad realizovan je, inače, od 1975. do 1981. godine sa raznim ženama kojima Raša vičući neprijatno zapovedničkim tonom postavlja pitanje "Was ist kunst?" bez odgovora.


ZNA GDE ŽIVI

Da je vest o Tejtovom otkupu prošla bez odjeka u javnosti, autora nimalo ne ljuti i ne iznenađuje zato što, kako kaže, zna gde živi i zato što mu se to ne dešava prvi put. "To da mi je Moderna Museet iz Stokholma kupio rad od desetak metara, ovde znamo samo moja supruga Marinela i ja. Kada mi je pariski Bobur kupio sedam radova iz 1973. godine, u Beogradu su tvrdili da sam lažov. Kada sam na Bijenalu u Veneciji 2011. godine dobio Unikreditovu nagradu za izložbu ‘Svetlost i tama simbola’ održanu u Paviljonu ‘Srbija’, priznanje koje smo čekali 100 godina, pronele su se glasine kako sam podmitio međunarodni žiri. Sa izložbe ‘Krv i Med’ otkupljeni su svi moji radovi: dva ogromna bilborda Ubistvo i Srborandža i kukasti krst sa kofama i magnetofonima, i sve je to preuzeo veliki svetski kustos i kolekcionar Harold Zeman i sad je u Americi, ali u Beogradu o tome nije objavljeno ni slovce. Mogao bih unedogled da nabrajam slične situacije. Mene kao nedarovitog nisu primili ni na poslediplomske studije na Akademiji likovnih umetnosti! Ali zato mi se dela nalaze u Ludvig muzeju u Beču, u muzejima moderne umetnosti u Sankt Peterburgu, Varšavi, Barseloni, Gracu, Ganu, Zagrebu, Ljubljani..." Šta to znači, čiji je umetnik Raša Todosijević? Srpski? "Ne, ja nisam srpski umetnik, ja sam konceptualno delo zvano – srpski umetnik."

Konceptualni umetnik Dragoljub Raša Todosijević decenijama se bavi performansom, video-umetnošću, instalacijama, skulpturom i slikarstvom, fotografijom, teorijom umetnosti, i neosporno je jedan od naših najuspešnijih predstavnika vizuelne umetnosti širom planete. Činjenicu da se vesti o njegovim uspesima ovde izostavljaju ne objašnjava neznanjem, nezainteresovanošću za savremenu likovnu scenu, površnošću i neobaveštenošću, već rezignirano tvrdi da je reč jedino o pakosti i zlu. Mnogo više ga ipak sekira što strani muzeji uvek traže radove iz sedamdesetih godina prošlog veka, a ne aktuelna dela. Oni to objašnjavaju željom da hronološki popunjavaju svoje zbirke, pa do ovog trenutka još nisu stigli.


SEDAMDESETE

A tih neponovljivih sedamdesetih, koje su tražene među muzejima, neformalna umetnička grupa okupljena oko Studentskog kulturnog centra i kustoskinje Dunje Blažević, stvarala je Novu umetnost. Marina Abramović, Era Milivojević, Zoran Popović, Neša Paripović, Gergelj Urkom i Raša Todosijević obračunavali su se sa važećim likovnim normama i, uvodeći konceptualnu umetnost u našu sredinu, ispoljavali beskompromisni kritički stav prema društvu, koji uz političku angažovanost u slučaju Todosijević živi do danas. Dokumentacija o tim vremenima, nažalost, nije brižljivo sačuvana. "Posle 1975. godine došlo je do krize sa Studentskim kulturnim centrom, a posebno sa Aprilskim susretima, iako smo mi u tom trenutku bili svetla tačka na evropskoj avangardnoj kulturnoj sceni. Dolazili su veliki umetnici iz Nemačke, Amerike, Italije, Britanije… ali kada se vlastima učinilo da se preteralo, da je tu previše slobode i razbarušenosti, smanjen nam je budžet i tako je došlo do cenzure bez cenzure. Posle osamdesetih godina prošlog veka sve što je od moderne umetnosti iz prethodne decenije bilo okačeno po zidovima SKC-a, nestalo je, čak je u požaru stradao i veliki rad čuvenog Jozefa Bojsa. Zahvaljujući prijatelju, koga ne želim da pomenem, sačuvana je dragocena dobro snimljena dokumentacija o mojim radovima velikih formata. To sam dobio, ali ostatak sam našao u obližnjem kontejneru. Moglo bi se učiniti da je reč o nemaru, nezainteresovanosti za avangardnu umetnost, ali ja mislim da je to više bio strah od znatiželjne i nepotkupljive mladosti, pa je zato trebalo zataškati celu priču o pojavi SKC-a u Beogradu."

Muzej savremene umetnosti u Beogradu, u poređenju sa onim što imaju svetski muzeji, poseduje malo radova Dragoljuba Raše Todosijevića. U pokušaju da nabrojimo dela koja se tamo čuvaju, ispostavilo se da ih nema ni desetak, i to ako se uzme u obzir i dragoceni Klavir koji im je poklonio. U vezi s tim muzejom, Raša se priseća vremena bivše Jugoslavije kada se vlast silno trudila da svetu pokaže kako podržava Novu umetnost. "Bilo je organizovano mnogo naših izložbi u inostranstvu, mnogo putovanja, od Nemačke do Filipina, ne znam gde sve nisam izlagao. Kada je čovek mlad, izuzetno mu je drago što se sve tako dešava, ali nažalost, dođeš kući i vratiš se u štenaru. Toga postaneš svestan tek mnogo kasnije. U suštini je animozitet prema modernim stvarima ovde bio intenzivan, a traje do danas, i to u žestokoj formi."


NE, NIKO NIKADA

Raša Todosijević kaže da kukasti krst, iako je markantan pa zato i uočljiv, nema centralno mesto u njegovoj umetnosti. "Ljudi neće da poveruju da sam bio inspirisan Gustavom Kurbeom i Marselom Dišanom. Kurbea smatraju realistom, a kasnije će biti inspiracija i za socijalistički realizam i za modernu umetnost. Imao je rad Umetnik u svom studiju, koji više ne postoji: slikar je u sredini ateljea, tu je uobičajeni akt, kuče, desno sirotinja, levo bogataši, ništa istorijski – ni prikaz bitke ni religiozna scena, ništa što bi publici reklo šta ta slika znači. Doživljaj je zavisio samo od posmatrača. Sa druge strane, Dišan je izlagao pisoar, sušilicu za flaše, veliko staklo, kavez sa mermernim kockicama koje liče na šećer, a kako ćemo to tumačiti, zavisi samo od nas. Tako i kukasti krst doživljavamo kako hoćemo. Pojavio se na ivici istorije, u svim civilizacijama, u Evropi, Aziji, Kini, Indiji, Americi… sa hrišćanstvom kao politeistički simbol nestaje sa scene. Opet se rađa u neoklasicizmu, zato što je dekorativan koristi se u arhitekturi. Bitan je i u folkloru mnogih zemalja. Sa pojavom Hitlera kukasti krst postaje simbol nacizma, holokausta, i od benignog pretvara se u simbol zla. Ali u Indiji to je i dalje deo politeističkog sistema i nema zločinačko značenje, naprotiv, svastika je na sanskritu ono što donosi dobro. Suština je u tome da simboli nemaju trajno značenje već se ono menja u zavisnosti od vremena i okolnosti u kojima se koriste." Klavir kao deo instalacije, objašnjava Todosijević, nije redak slučaj u njegovom opusu. "Bilo je skulptura nastalih po sličnoj ideji, Betoven na primer, ili posmrtna maska sa štapom. Moji se radovi često prenose iz jednog vremenskog perioda u drugi, iz forme u formu, i na takvim tragovima je nastao Klavir, kao neka klasična stvar koju upotrebljavam u drugom ključu. Ja sam u klavijaturu zabadao 33 štapa a oni imaju dvostruko značenje – papski gospodarski simbol i staračka nemoć."

Tokom ovog razgovora, složili smo se moj sagovornik i ja više puta, da publika ovde nikako nije naklonjena inovacijama, pogotovo ne konceptualnoj umetnosti koju uopšte ne razume. Zato ni Nagrada za životno delo na 50. Oktobarskom salonu nije ništa promenila u Rašinoj svakodnevici. (Da na ovom mestu podsetim da je 2009. godine Raša dobio i "Politikinu nagradu" za najbolju izložbu, bila je to "Dnevnik III" u Galeriji Ozon.) Pitam ipak, ima li možda domaćih kupaca zainteresovanih za njegove radove, na primer među kolekcionarima, i kada je neko poslednji put zakucao na Rašina vrata sa željom da se makar raspita o nekom delu. Odgovor je – ne, niko nikada.

Sa velikom, slavnom, svetskom zvezdom Marinom Abramović je prijatelj, zajedno su studirali, delili ista ubeđenja o umetnosti. Sada, kada je njena retrospektivna izložba ovde izuzetno uspešna a on je "neshvaćeni autor", nije li se pokajao što i sam odavno nije otišao u beli svet? "Problem je u tome što sam ja uvek vrlo mnogo putovao. Od ranih studentskih dana auto-stopom, od Amerike do Australije, radio sam u inostranstvu i ono najbednije, prao sudove. Tako sam imao iluziju da nisam potpuno izolovan. U jednom trenutku sam hteo da ostanem u Velikoj Britaniji, ali sam se vratio jer su me pozvali zbog neke saradnje Bitefa i Studentskog kulturnog centra. Ne može da vam bude žao zbog nečeg što niste odlučili sami, nego razni sticaji okolnosti. Jedno vreme sam predavao u Kaliforniji, bio sam profesor na Berkliju, ali su se moji roditelji razboleli pa potom i Marinelini, i ja sam se vratio. Tako je život od mene zahtevao. Ovde se pogrešno razmišlja. Kada umetnik ode, često se naglašava da ima međunarodnu reputaciju. To nije istina. Mislim pre svega na ono što se dešava u Parizu. Ali isto je i ako si u Rimu ili Minhenu. Naša čobanizirana elita smislila je da smo mi najtalentovaniji na svetu, da pre nas nije bilo i da posle nas neće biti ništa na ovoj planeti. S druge strane, jedan broj izuzetno darovitih umetnika koji je živeo i radio u Americi, ovde nikada nije predstavljen publici. Pomenuta naša čobansko-evropska elita blokirala je svaku informaciju o njima."

Beogradsku Marininu izložbu ocenjuje kao "veoma pozitivan poduhvat. Žao mi je što je došlo do politizacije koja je izazvala začuđujuće negativnu reakciju, pa je takozvana liberalna srednja klasa počela u velikom zamahu da je kritikuje. U medijima i na društvenim mrežama pišu se kojekakvi nakaradni tekstovi i komentari, pojavljuju se karikature, delimično i zato što slava nije pripala samo Marini nego i vladajućoj garnituri, i zato što je izdvojen izuzetno veliki novac, za naše prilike. Za inostranstvo su takve sume normalne i uobičajene."


MARINELA

Razgovarali smo u prijatnom, ušuškanom stanu u Resavskoj ulici, koji su Raša i Marinela Koželj, posle silnih peripetija, nasledili od njenih roditelja. Sedimo za starinskim trpezarijskim stolom, okruženi živopisnim Marinelinim radovima nastalim od prošivenih i vezenih raznobojnih tkanina. Rašine slike i Marineline ruke udahnule su im novi život u koji je utkano pet decenija međusobnog prožimanja. Jasno je da do te začudne, umetničke saradnje nije došlo slučajno.

"Marinela je ranije radila slike na svili i marame, uz mnogo truda, posla i problema. Trebalo je naći boje, preparirati materijal i slično, i tako smo se setili da pokušamo da i na osnovu mojih akvarela nešto uradimo. Prvo smo napravili Iliju Bosilja, potom sam uveličavao akvarele, inače malih formata, pa je Marinela tražila tekstil najpribližnijih boja. Mukotrpan je to posao, i zato je slika malo."

"Najviše nas sprečava da se razmahnemo, jer nemamo više mesta", iz susedne prostorije dobacuje Marinela, koja nikako, i pored mog svesrdnog zalaganja, nije želela da govori o proživljenom životu sa konceptualnim Rašom. Raša objašnjava za oboje: "Ovaj trpezarijski sto, to je naš atelje, pola moj, pola Marinelin." Pitam kako je došlo do toga da izgubi atelje na koji je čekao 30 godina i napokon ga dobio: "Pa, nisam ga izgubio, nije to novčanik da ti ispadne na ulici, uzeli su mi ga tačno na moj sedamdeseti rođendan. Ideja je bila da se Staro sajmište pretvori u Memorijalni centar posvećen holokaustu, pa su zato umetnici izbačeni iz svojih ateljea. Nudili su mi potom neku bakalnicu na Novom Beogradu, petnaestak kvadrata visine da ni štafelaj ne može da se unese, to nisam prihvatio."

Marinela Koželj, istoričarka umetnosti, Rašina saputnica, muza, fotomodel i objekt u video-radovima. Za nas koji Beograd dugo pamtimo, Marinela i Raša su nerazdvojni, uvek prepoznatljivi i deo ovog grada čak i kada možda nisu u njemu, urbane legende u pravom smislu te reči. Da li je bilo njenog stručnog uticaja na njegovo stvaralaštvo? "Naš prvi zajednički dramatičan rad bio je na izložbi ‘Drangularijum’ (taj naziv sam ja smislio) u Studentskom kulturnom centru. Doneo sam jednu stolicu i nahtkasnu i tu je u toku trajanja postavke nepomično sedela Marinela. Bilo je mnogo negativnih osvrta na našu inovaciju, pljuvanja na sve strane, a u svetu su se uveliko događale slične stvari. Mi se nismo osvrtali. Nekog većeg Marinelinog uticaja na moj rad nije bilo. Ja sam u suštini jedan bezobrazan, dominantan Srbenda, jedan veliki ego. Mada, nije da nisam osluškivao šta ona misli. Čim joj se nešto ne sviđa, ona počne da vrti glavom, da gleda u plafon. Priznajem, međutim, da mi je veoma važno što sam, makar dubio na glavi, uvek imao svu Marinelinu podršku. To se dogodilo i sa akvarelima. U početku nam se možda činilo da je tanko, glupo, a kasnije se pokazalo kao nešto kvalitetno. Ljudi iz belog sveta, prvo Englezi, shvatili su ih kao ozbiljnu rabotu, i zato mi je žao što sam neke prodao za sramno malo novca. Danas bi bili desetostruko skuplji."

Na kraju, bilo je prirodno pitati ga da li je posle pet decenija rada našao odgovor na pitanje zbog koga je nastao jedan od njegovih najčuvenijih radova Was ist kunst – šta je umetnost? "Otkud ja to znam. Da znam, digao bih ruke od umetnosti. Teško je reći, svodi se na lično i individualno. Od Egipta, preko Grčke i Rima, romanike, renesanse do impresionizma, umetnost se samo sužavala, da se skoncentriše oko čoveka, personaliteta, da se osvoji nezavisnost pojedinca od sredine. Umetnost je ispoljavanje svoje vlastite ličnosti."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net