foto: andrea rossetti / zahvaljujući fondaciji prada
NEKI NOVI MUZEJ: Autori i detalj sa izložbe

Muzeji >

Sarkofag mumije miša

Veliko pitanje ovdašnjih muzeja je kako napraviti izložbu koja će zainteresovati publiku naviklu na spektakl i tehnološke novotarije. Primer Umetničko-istorijskog muzeja u Beču deluje i lako ostvarljivo, i lako primenljivo

Iz Italije za "Vreme"

Upravni odbor čuvenog Kunsthistorisches muzeja u Beču već duži niz godina promišlja nove načine predstavljanja svojih kolekcija kroz inovativni, nekonvencionalni pristup koncipiranja izložbi, što je dovelo u pitanje sve one koji muzeje vide kao mesta sa nepromenljivim i večnim postavkama.

Naime, 2012. godine Kunsthistorisches započinje seriju inovativnih izložbi nudeći eminentnim savremenim umetnicima priliku da predstave sopstvenu selekciju predmeta iz 14 muzejskih kolekcija i da se tako okušaju u ulozi kustosa. Muzej je umetnicima stavio na raspolaganje celokupan inventar uključujući muzejske predmete iz depoa, ostavio im potpunu slobodu kriterijuma izbora i dao im priliku da odabrane predmete izmeste iz njihovog uobičajenog konteksta, u nadi da će na taj način slike i predmeti dobiti novi smisao, ili možda i neko novo značenje. Taj smeli korak bio je odlična marketinška strategija koja je ponudila nesvakidašnje svež dijalog između živog umetnika-kustosa koji sastavlja izložbu sledeći sopstveni ukus i slobodne asocijacije, i izloženih muzejskih predmeta koji vekovima čame na istim mestima, u istim vitrinama.


ANDERSON I MALOUF

Prvi umetnik kome je pripala čast da sastavi kolekciju u Kunsthistorisches-u bio je američki slikar i fotograf Ed Rusej (Ruscha), pripadnik umetničkog pokreta pop-art, čije slike danas vrede milione dolara. Rusej je priredio izložbu sastavljenu od 35 predmeta nazvavši je Preci su nam ukrali sve dobre ideje. Engleski keramičar Edmund de Val (Waal) je 2016. godine postavio izlozbu U toku noći inspirisanu apokaliptičnim akvarelom Albrehta Direra koji je renesansni genije naslikao u gluvo doba noći, pod svežim utiskom noćne more. Godine 2018. došao je red na američkog filmskog reditelja i scenaristu Vesa Andersona i njegovu suprugu, ilustratorku i dizajnerku Juman Malouf koji su osmislili izložbu Mumija rovčice u sarkofagu i ostala blaga, koja upravo gostuje u Fondaciji Prada u Milanu.

Novi ne-kustos u svetu kustosa, Teksašanin Ves Anderson poznat je po bizarnim i surealnim filmovima, koji odražavaju njegov pogled na svet filtriran kroz stilizovane scenografije, logoroično-komične scenarije, rigoroznu geometrijsku strukturu kadrova i muziku iz šezdesetih. Najuspešniji igrani filmovi Rojal Tenenbaums (2001), Grand Hotel Budapest (2014), Moonrise Kingdom (2012) otkrivaju rediteljevu predilekciju za pastelne boje, rigoroznu simetriju kadra, ljubav za arhitekturu, minijature i slikarstvo. Radoznali Anderson se uspešno oprobao i u animiranoj formi: Fantastični gospodin Lisac (2009) i Ostrvo pasa (2018), rađeni su u tehnici stop motion, u kojima je posebno došla do izražaja njegova opsednutost detaljima, ironičnim humorom i težnja za vizuelnom perfekcijom. Pomenuti afiniteti ovog reditelja mogu se prepoznati i u njegovoj muzejskoj postavci.

Uz pomoć mnogobrojnih kustosa i konzervatora muzeja Kunsthistorisches, bračni par Anderson-Malouf je krajem 2018. godine izložio postavku od oko 400 predmeta preuzetih iz svih 14 muzejskih kolekcija, ali i iz fundusa Pozorišnog i Etnografskog muzeja, Muzeja carskih kočija, Prirodno-istorijskog muzeja, kao i iz čuvenog dvorca Ambras u Insbruku, koji još nazivaju i najstarijim muzejom na svetu. Muzej Kunsthistoriches je u slučaju izložbe Anderson-Malouf napravio presedan – organizovao ju je u saradnji sa Fondacijom Prada iz Milana, pa se bečka postavka, obogaćena sa još stotinak izložbenih predmeta, početkom ove jeseni preselila u Milano.

Fondacija Prada je privatni izložbeni prostor Mjučije Prade i Patricija Bertelija, osnivača italijanskog modnog kolosa Prada, pasioniranih kolekcionara savremene umetnosti. Njihov miljenik Ves Anderson je pre nekoliko godina redizajnirao Bar Luče koji se nalazi u sklopu Fondacije u stilu italijanskih šezdesetih, a režirao je i reklamu za jedan od Pradinih parfema.

Anderson i Maloufova su proveli nekoliko godina u strpljivom ali i frustrirajućem pregovaranju, gorkim debatama i iracionalnim sučeljavanjima sa kustosima koji su često rezultirali u "makijavelističkoj dvojnosti i obmanama", kako kaže Anderson. Zaobišli su muzejska remek-dela i izložili predmete koji retko imaju priliku da vide svetlost dana. Zapravo, uglavnom su pažnju fokusirali na predmete koji su zaboravljeni ležali u muzejskom depou i od kojih su neki prvi put izloženi. U međuvremenu su svojim neobičnim zahtevima izludeli kustose nekih kolekcija i odeljenja. Komentariše jedan viši kustos: "Od Vesa bismo dobili imejl u kome nas pita – imate li listu zelenih predmeta? Možete li nam poslati popis svega onoga što je žuto? Naša banka podataka ne sadrži takve kategorije."


RUBENS I PREPARIRANA SOVA

Milanska izložba, neznatno promenjenog naziva u odnosu na bečku – Sarkofag rovčice i ostala blaga, smeštena je u topli, usuškani prostor Podijuma u Fondaciji Prada, prijatno zamračen dugim i debelim zavesama boje šafrana, postaje lavirint od nekoliko paviljona presvučenim čojom različitih boja: u zelenu, karmin crvenu, kamilju bež, kestenjastu braon. Postavka jasno asocira na tzv. Wunderkammern iliti Sobe čudesa, iliti Kabinete neobičnih predmeta koji su predstavljali neku vrstu statusnog simbola svakog velikog evropskog renesansnog vladara. Nije slučajno što je slika koja otvara izložbu izvrsno Rubensovo platno, portret renesansne vladarke Isabele D’Este, markize od Mantove. To je direktni omaž obrazovanoj italijanskoj vladarki, pasioniranoj kolekcionarki i modnoj ikoni svog vremena. Izabeline privatne odaje na mantovanskom dvoru pohranjivale su neobičnu i vrednu kolekciju prirodnih čuda, antičkih i savremenih knjiga i skulptura, kameja i medaljona, kao i zbirku slika najprestižnijih slikara onog vremena. Zamršenim spletom okolnosti mnogi izuzetni primerci iz Izabeline privatne kolekcije završili su na dvoru Ambras u Insbruku, u Kunst i Wunderkammer-i nadvojvode Ferdinanda II Habzburškog, u kolekciji koja je bračnom paru Anderson poslužila kao glavna vizuelna i konceptualna referenca izložbe.

Kako da shvatimo način odabira eksponata Vesa Andersona i Juman Malouf? Šta povezuje Rubensova i Arčimboldijeva platna, prepariranu sovu, tri jaja emua, jabuke od mermera, zmiju u formaldehidu, portrete dece aristokrata iz 16. veka, uloške za mačeve, minijature od dragog kamenja, lišće iz herbarijuma, polinezijsku ogrlicu? Zašto oni misle da je interesantno baš to delo koje su oni izabrali da izlože? Da li je to zbog boje, veličine, teme, stila, tehnike, materijala od kojeg je ono načinjeno? Nijedan izloženi predmet ne prati pisano obrazloženje autora izložbe niti objašnjenje njihovog izbora. Ali, ukoliko poznajemo estetiku Andersonovih filmova, potpuno će nam biti jasno zašto je stavio u dijalog pozorišni kostim iz predstave Heda Gabler iz 1978. godine, prekrasnu zelenu haljinu od šantung svile, preko puta velikog komada zelenog malahita. Biće nam jasno zašto su portret jedne bogato odevene italijanske markize stavili pored maestoznog portreta Petrusa Gonsalvusa i njegove dece, koji su patili od hipertrikoze. I zašto su u crvenom paviljonu crteže malih dimenzija grotesknih glava stavili iznad dugog niza minijaturnih bista od mermera i bronze, slavnih i nepoznatih protagonista iz raznih epoha. I zašto je baš sarkofag jednog egipatskog miša izloženog u maloj vitrini u centru paviljona, po kome izložba nosi ime, dobio posebno mesto. I zaista, mnoge od izloženih eksponata (slike jelena, mrtvih priroda, portreta grofa Drakule i Rokselane žene Sulejmana Veličanstvenog, dečjeg oklopa iz perioda renesanse) lako možemo da zamislimo u pozadini Andersonovih artističkih, otkačenih i pseudo-naivnih filmova, a najlepše je što na osnovu njegove postavke možemo da pravimo i sopstvene slobodne asocijacije i veze.

Ova očigledno autoreferencijalna izložba namenjena je pre svega ljubiteljima Andersonovih filmova, koji već poznaju njegovu neobičnu vizuelnu estetiku. Izložba bi istovremeno mogla da bude zanimljiva i onima koji nikada nisu posetili Kunsthistorisches i ostale bečke muzeje iz kojih su Ves Anderson i Juman Malouf izvukli na svetlost dana blago koje ti muzeji čuvaju. Blago koje, na kraju, reflektuje ukus svih onih evropskih vladara i aristokratije iz davno prohujalih vremena, koji su iza sebe ostavili kolekcije raznih kurioziteta, prirodnih čuda i umetnina. Zadovoljni autori izložbe se skromno nadaju da će "možda trivijalan, ali svakako prepoznatljiv način nekonvencionalnog grupisanja i postavke izloženih predmeta uticati na buduće generacije koje će se baviti proučavanjem umetnosti i antikviteta", dok vlasnici Fondacije Prada smatraju da u današnje vreme ovakav tip izložbe predstavlja "razigrani, demokratski povod za uživanje u renesansnim Sobama čudesa."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net