foto: marija janković

Finansiranje zaštite životne sredine >

Zadnja rupa na svirali

Ne samo da država nije preterano zainteresovana da poboljša stanje u oblasti zaštite životne sredine, već se ni sav novac koji se u budžet slije po principu "zagađivač plaća" – ne utroši u svrhu za koju je prikupljen

Pred kraj 2019. godine građane i privredu dočekala je još jedna taksa – ekološka. Uredbom Vlade Srbije od 12. decembra, sva pravna lica razvrstana su prema veličini i stepenu negativnog uticaja na životnu sredinu, a taksu, odnosno naknadu za zaštitu i unapređivanje životne sredine moraće da plaćaju i praktično svi građani. Kako piše u uredbi, plaćaće svi oni koji obavljaju neku od aktivnosti koja utiče na životnu sredinu, a prva navedena takva aktivnost je – korišćenje električne energije. Dakle, praktično svi koji imaju stan u svom posedu.

Za fizička lica naknada je 1200 dinara godišnje, a za pravna, u zavisnosti od veličine i koliko zagađuju životnu sredinu, naknada će se kretati od 5000 do dva miliona dinara godišnje.

Da li će ova nova naknada pomoći u otklanjanju štete i popravljanju stanja životne sredine? Da li će to značiti da zagađivač zbilja plaća za štetu koju napravi? Ne nužno. Tačnije, zagađivač će da plaća – ako bude valjano kontrolisan – ali, kao i do sada, nema garancije da će ta sredstva otići za popravku štete. Kao i svaka naknada, i ova će ići u budžet, a onda će od diskrecione odluke Vlade, odnosno Ministarstva finansija, zavisiti koliko će pripasti Ministarstvu zaštite životne sredine.

Već treću godinu, na papiru, u Srbiji postoji nešto što se zove "Zeleni fond". Osnovan je odlukom Vlade Srbije u novembru 2016. godine (nakon što je prethodni ugašen 2012), ali, niti je do dana današnjeg postao u potpunosti operativan – i dalje nedostaju podzakonska akta koja bliže uređuju njegovo funkcionisanje – niti je to uopšte fond u pravom smislu reči.

Čitamo pomenutu odluku Vlade: "Osniva se budžetski Zeleni fond Republike Srbije kao evidencioni račun u okviru glavne knjige trezora", a to zarad "evidentiranja sredstava namenjenih finansiranju pripreme, sprovođenja i razvoja programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti očuvanja, održivog korišćenja, zaštite i unapređivanja životne sredine".

Dakle, umesto fonda koji će raspolagati sredstvima koja dođu do njega – na primer, uplatama firmi i pojedinaca po osnovu naknada za zaštitu životne sredine – formirana je još jedna budžetska stavka "radi evidentiranja sredstava", a ta sredstva se dalje dele – javnim konkursom.

No, kakve su uopšte potrebe Republike Srbije za novcem kojim će unaprediti i zaštititi životnu sredinu? Najkraći odgovor bio bi – ogromne.

Situacija je takva da Fiskalni savet, poznat po kredibilnim analizama ali i odmerenom i preciznom izražavanju, u svojoj studiji iz 2018. godine ali i kasnijim radovima stanje opisuje kao "katastrofalno" i "poražavajuće":

"Istražujući stanje u zaštiti životne sredine Fiskalni savet je došao do veoma zabrinjavajućih podataka. Zapravo, ni u jednom istraživanju koje smo sproveli do sada nismo uočili toliko poražavajuće zaostajanje Srbije kao u ovoj oblasti, ne samo u odnosu na razvijene zemlje EU, već i u odnosu na uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE) (...) Srbija je trenutno među ekološki najzagađenijim zemljama u Evropi – što ugrožava zdravlje stanovništva, skraćuje prosečan životni vek, pogoršava kvalitet života i utiče na neravnomeran regionalni razvoj", piše Fiskalni savet, preporučujući da su "problemi i potrebne investicije u zaštitu životne sredine toliko veliki da to mora da postane prioritet u vođenju javnih politika".

U radu iz oktobra 2019. Fiskalni savet detaljno opisuje devastiranost i nepostojanje osnovnih civilizacijskih dostignuća, poput ispravne vode za piće ili kanalizacije, i to kao rezultat dugogodišnjeg neulaganja u sve ove oblasti:

"Tek nešto preko polovine domaćinstava priključeno je na javnu kanalizacionu mrežu (u CIE oko 85 odsto), manje od 10 odsto komunalnih otpadnih voda se prečišćava pre ispuštanja u vodotokove (u CIE između 60 i 95 odsto), prikupi se tek oko 80 odsto stvorenog komunalnog otpada (u CIE skoro 100 odsto), koji uglavnom završi na deponijama koje ne zadovoljavaju sanitarne uslove i bez ikakve prerade (u CIE se preradi oko 50 odsto), voda za piće u Srbiji neispravna je u gotovo 40 odsto gradskih vodovoda."

Koja su rešenja za ovako katastrofalnu situaciju? Snažno povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine, odgovara Fiskalni savet. Oni ocenjuju da je potrebno godišnje povećanje izdvajanja iz budžeta za zaštitu životne sredine od oko 1,2–1,4 odsto BDP-a (oko 500 miliona evra), odnosno da su neophodne investicije države u zaštitu životne sredine u narednih desetak godina u iznosu od oko 8,5 milijardi evra.

Aktuelni ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan ide i dalje: "Da bi dostigli kvalitet životne sredine kakav je u razvijenim zemljama Evropske unije, ali pre svega poboljšali kvalitet života naših građana, u zaštitu životne sredine u Srbiji bi trebalo uložiti oko 15 milijardi evra u narednim godinama", izjavio je u martu ove godine.

Dakle, trenutna ulaganja države u zaštitu životne sredine trebalo bi da se povećaju bar za pola milijarde evra godišnje. A koliko trenutno država troši?

Možda bi i tu mogla da se upotrebi reč "poražavajuće". U budžetu za 2020. godinu, Ministarstvu zaštite životne sredine namenjeno je 7,9 milijardi dinara, odnosno oko 67,2 miliona evra, po kursu iz sredine decembra 2019. Za tzv. Zeleni fond – iz koga se finansiraju zaštita i unapređivanje životne sredine – ide skoro upola manje: 4,34 milijarde dinara, tj. 36,9 miliona evra.

No, moglo bi se reći, to je što je, siromašna zemlja, štednja, troši se onoliko koliko se ima i može... Moglo bi, osim što ne bi bilo tačno. Procenjuje se da se godišnje od naknada za zaštitu životne sredine u budžet slije između 90 i 100 miliona evra, dakle, daleko više nego što se na tu istu zaštitu životne sredine potroši. Problem je što se taj novac namenski skuplja – za zaštitu životne sredine – ali deo onda nestane po drugim budžetskim linijama, a deo se udeli ministarstvu i Zelenom fondu.

To da je ukinut namenski karakter sredstava prikupljenih na osnovu naknada za zaštitu životne sredine (što je bila karakteristika Fonda ugašenog 2012. godine) jedna je od osnovnih zamerki u izveštaju grupe nevladinih organizacija okupljenih u Koaliciju 27 pod nazivom "Malo para, još manje muzike", objavljenog u maju ove godine.

Da li je ovaj problem poznat nadležnima? Naravno da jeste: "Opšta karakteristika sistema finansiranja zaštite životne sredine je nedovoljnost namenskih sredstava i decentralizovanih izvora finansiranja (...) Kazne za nepoštovanje propisa u oblasti zaštite životne sredine su uključene u opšti državni budžet i ne predstavljaju namenska sredstva za rashode za zaštitu životne sredine", piše na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine. Pa, gde je onda problem? U tome što deluje da država jednostavno ne želi da se ozbiljnije pozabavi ovim stvarima. Više je razloga za ovakvu ocenu.

Da želi, država bi lako mogla da promeni propise tako da se sav novac koji se prikupi za zaštitu životne sredine za tu svrhu i potroši.

Dalje, ni ovaj novac koji je udeljen ministarstvu već godinama ne biva utrošen. Prošle godine je od 3,3 milijarde dinara ministarstvo potrošilo tek nešto više od polovine (Zeleni fond je potrošio blizu 90 odsto od "svojih" 2,9 milijardi dinara). U prvih deset meseci 2019. (dakle, u proteklih 83 odsto godine), ministarstvo je potrošilo tek 52,2 odsto predviđenih sredstava (Zeleni fond je na 90 odsto u odnosu na plan).

A napokon, da je iole zanima poboljšanje u ovoj oblasti, država bi, usred "zlatnog doba" i hvaljenog suficita, mogla da izdvoji znatno veće sume za investicije u komunalnu infrastrukturu.

Prema rečima Fiskalnog saveta, "reč je o nedopustivo malim ulaganjima u komunalnu infrastrukturu (zaštita životne sredine)", u odnosu na "nesrazmerno veliki budžet za sektor bezbednosti".

Još u junu 2018. Fiskalni savet piše da "Vlada ne bi smela da ponavlja iste greške iz prošlosti, kada je povoljnije fiskalne tokove koristila za populističke mere", e da bi država te iste populističke mere – neopravdano veliko povećanje plata u javnom sektoru – primenila i na kraju 2018. i na kraju 2019. godine (valja podsetiti da se u budžetu za 2020. našao i tzv. nacionalni stadion, sa cenom od 250 miliona evra):

"Već je budžet za 2019. godinu pružao mogućnost da se ozbiljno krene s rešavanjem nekih gorućih problema, ali je ta prilika propuštena. Prema našim analizama, investicije u zaštitu životne sredine bilo je moguće povećati u 2019. godini za oko 130 miliona evra, odnosno za oko 0,3 odsto BDP-a. Ne samo da je za to bilo dovoljno prostora u budžetu, već je bila reč o projektima sa spremnom projektno-tehničkom dokumentacijom iz nesporno prioritetnih oblasti", piše Fiskalni savet u oktobru 2019, uz ocenu da bi trebalo to isto sada uraditi u budžetu za 2020. godinu.

U budžetu za 2020, doduše, piše da je planirana pozajmica od Banke za razvoj Saveta Evrope u iznosu od pola milijarde evra za "Projekat unapređenja infrastrukture za zaštitu životne sredine", ali to isto pisalo je i u prethodnom budžetu, za 2019, bez ikakvog efekta po zbilju u kojoj živimo.

Nakon decenije u kojoj su, prema podacima Fiskalnog saveta, državni i privatni sektor u Srbiji izdvajali tek jednu trećinu sredstava za zaštitu životne sredine u odnosu na zemlje Centralne i Istočne Evrope, deluje nezamislivo da država već treću godinu zaredom propušta šanse da učini nešto više, u krajnjoj liniji, za dobrobit građana – no, tako je.


 

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net