Više para neće obavezno pomoći da naše pozorište bude bolje, nego nekako obrnuto – ako bude bolje, imaće više para. Ima tako mnogo toga što bi se dalo uraditi i bez države, a nekada i uprkos njoj

Na inicijativu Ministarstva kulture, početkom novembra započet je niz konsultacija sa pozorištima koji će, uz božju pomoć, rezultirati toliko očekivanim Zakonom o pozorištu.

Prvi signali govore da će osnovna tema ponovo biti to da li će glumci ostati na plati u pozorištima ili će biti angažovani po ugovoru, dok pitanje vlasništva – da li je dobro da država bude jedini vlasnik i jedini finansijer pozorišta; koncepta – repertoarska pozorišta sve slabijeg kvaliteta u mnogo gradova ili produkcija u većim centrima i distribucija predstava kroz turneje po celoj zemlji; pitanja dramskog obrazovanja – ima li posla za sto glumaca i dvadesetak reditelja koji godišnje završavaju fakultete; infrastrukture – kako renovirati pozorišne zgrade i pre nego što se uruše ili izgore ili da li su na ovom nivou produkcije potrebne krojačnice i radionice u većini pozorišta ili je racionalnije imati njih nekoliko koje bi opsluživale sva ostala; problemi statusa članova Udruženja dramskih umetnika, pitanja arhiviranja i prezentacije pozorišne građe, umrežavanja i međunarodne saradnje, pozorišnog izdavaštva, stimulisanje sponzorstava, pitanja pozorišnog amaterizma, razvoja školskih scena i pozorišta "deca za decu", Sterijinog pozorja, Bitefa i drugih festivala, i mnoga druga pitanja – kao da ne dolaze na red.


PUBLIKA JE NAJBOLJI SPONZOR

Bilo bi, svakako, lepo i ugodno da dobijemo narečeni zakon, ama nam je strepnja dublja od nade da se, kao i mnogo puta do sada, stvar ne izjalovi, što bi možda bilo i manje zlo nego da se on donese kao alibi i njime regulišu samo način zapošljavanja glumaca i neki sindikalni problemi, a propusti prilika da se reformuliše i na zdrave osnove postavi ceo naš pozorišni sistem.

Teatar se može finansirati ili državnim novcem ili novcem sponzora, a od vajkada je poznato da je najbolji sponzor svakog pozorišta gledalac koji dođe na blagajnu i kupi kartu. A ako mi očekujemo od države da će shvatiti da je kultura resurs a ne trošak ili da će prestati da sipa novac u subvencije propalim kompanijama u kojima su im desetine hiljada potencijalnih birača i ta sredstva preusmeriti u kulturu i nauku, onda smo prosto naivni. I još gore od toga – gubimo dragoceno vreme.

Nažalost, oba naša finansijera gube interes za nas. I država i publika.

Ove iz Struktura mnogo više brine šta će neki dramski umetnik reći u kakvoj god TV emisiji nego u svojoj predstavi. Predstava se oni ne plaše. I to je naš najveći problem, ostali smo bez najjačeg aduta koji je pozorište vazda imalo – strah vladara. Oni bi mogli da strepe ne samo zbog nekih političkih žaoka na sceni, nego još i više zbog te čudne moći pozorišta da svome društvu pokaže ne samo njegovu sliku, nego što je još mnogo opasnije – pozove ga da tu slika menja, pa da mu čak pokaže i kako. A koji vladari pa vole da se išta menja?! I zato su se oni mudriji uvek trudili da im glumci ne budu gladni, jer siromašno pozorište nema šta da izgubi i tada je najopasnije. Mi smo danas u paradoksalnoj situaciji da nam pozorište, još od ubogog Joakima Vujića, nije bilo siromašnije a istovremeno i bezopasnije. A to vlasti vrlo dobro znaju i zato ih je baš briga za nas.

Što je još gore, gubimo i publiku. Od 1941. do 1944. godine u okupiranom Beogradu je radilo osamnaest pozorišta, a 2019. ih imamo jedanaest. U Srbiji je 2016. godine, prema zvaničnim podacima, radilo 35 profesionalnih pozorišta, izvedeno je 4768 predstava pred 995.000 gledalaca. Naša pozorišta, dakle, igraju u proseku 136 predstava godišnje, odnosno 229 dana u godini ona ne primaju publiku. Jedan od osnovnih razloga za to, reći će vam iz svih uprava pozorišta, jeste to što nema dovoljno osoblja, posebno u tehničkom sektoru, pa bi tako isti tehničari imali pre podne probu, po podne nameštanje scene, a uveče predstavu. Država tvrdoglavo ostaje pri svome da nema zapošljavanja. Prosečna poseta je jedva dvesta gledalaca po predstavi, a to je ukupan broj onih sa plaćenim i besplatnim ulaznicama. Najgore od svega je što bi neka predstava koja se u Beogradu igra pred dvadesetak gledalaca, u Užicu ili Vranju imala punu salu.

Na pitanje kako onda privući pažnju naših finansijera, države i publike, odgovor je poražavajuće jednostavan – moramo praviti bolje, uzbudljivije, hrabrije, zabavnije, pametnije, bezobraznije, istinitije, profesionalnije, uigranije, iskrenije, opremljenije, provokativnije, poštenije predstave. Sa njih glumci moraju izlaziti mokrih kostima i drhtavih ruku, a publika u čudu šta ih je snašlo.

I to nas vodi do neobične spoznaje da više para neće obavezno pomoći da naše pozorište bude bolje, nego nekako obrnuto – ako bude bolje, imaće više para. A kako da postane bolje bez više državnog novca, ostaje nama da smislimo. Da ne bude zabune, to nikako ne znači da bi trebalo ćutati i pristati na ponižavajući položaj u koji nas država stavlja. Nipošto! Treba se buniti, svađati, pretiti, objašnjavati, graktati iz grla koliko god treba, a naše Strukture su nežne, osetljivih ušića, graja njima ne prija, brzo bi se oni sračunali da im je to sitan bakšiš da njime plate za svoj duševni mir i blagostanje svojih, umal ne rekosmo podanika, nego građana.


ZAMISLITE

Ima tako mnogo toga što bi se dalo uraditi i bez države, a nekada i uprkos njoj. Recimo, pritisak na državu da se uozbilji, i sopstvene inicijative. To su dva neophodna uslova za oporavak pozorišta. Samo jedan od ta dva nije dovoljan. Uprave naših kuća se snalaze i dovijaju, sa manje ili više uspeha u okvirima pozorišnog sistema koji je prevaziđen još pre dvadeset godina. I nisu nama potrebna čudesna nova otkrića, mnogo toga smo već imali a ponešto imamo i sada. Često je dovoljno samo osvrnuti se okolo i videti kako je u drugim zemljama uspostavljen pozorišni sistem koji daje bolje rezultate od našeg i da ta rešenja nisu neverovatna i neostvariva.

Zamislite menadžera pozorišta izabranog na konkursu, uz elaborat sa finansijskim planom, vizijom repertoara i kadrovskim rešenjima. Zamislite onda da ga vlasnici, bila to država ili akcionari, ne zaborave, nego mu pruže svu pomoć na šest godina da taj svoj program i sprovede. Zamislite onda da ako ljudi iz tog pozorišta pomisle – tesno nam je, zašto da nam tržište bude samo naš grad i država, kaže – hajde onda, ako je tako, da odvojimo nešto para i da u svakom gradu uredimo i tehnikom opremimo već postojeće zgrade starih pozorišta, bioskopa, domova kulture i zaposlimo par ljudi u menadžmentu i nešto tehničkog osoblja, pa krenite na gostovanja. Zamislite sada da to pozorište u istom danu igra predstavu na svojoj sceni, a da se ostatak ansambla zaputi u neki grad i da tamo predveče odigra neku Dragu Jelenu Sergejevnu ili Priču sa zapadne strane za gimnazijace, a kasnije drugu predstavu za svu ostalu publiku. Zamislite još i da to pozorište u svojoj zgradi otvori škole glume ili baleta ili mjuzikla za klince. Zamislite da ima i svoju malu knjižaru i kafanicu u prizemlju. Zamislite i da se umreži sa kolegama iz drugih zemalja i da zajedno osmisle projekte za koje potraže finansiranje kroz evropske fondove. Zamislite da tog dana prihodi stižu ne samo od predstave u njihovoj zgradi, nego i od one dve sa gostovanja, časova za decu, grantova iz EU fondova, prodaje knjiga, a ponešto i iz kafea. Zamislite da to pozorište postane toliko alavo, pa da tokom letnje pauze pripremi predstavu po drami nekog od proverenih hitmejkera i da je u septembru, pre nego što počne sezona igra svako veče, dokle god ima publike. Zamislite sada, molim vas, državu ili akcionare koji će smeti da takvom pozorištu odbiju bilo koji zahtev za dodatnim finansiranjem, nekim promenama u zakonima ili zapošljavanjem ljudi koji im nedostaju. Zamislite kako bi izgledala sledeća velika premijera, kako se potežu sva poznanstva da se dođe do karata i kako se podmićuju portiri da se uđe makar na koktel, ako se već na predstavu nije moglo.

Zaista, učinite nam plezir, zatvorite oči i zamislite – graju i gungulu u pozorištu i ispred njega, znojave i nasmejane glumce sa ostacima šminke na licu, unezverene novinare kako ih love za izjave, upravnika kako objašnjava nekima da bi oni i njihove lepojke mogli imati privatne lože tokom cele sezone, zamislite zavist i blazirane čestitke konkurencije, blaženi osmeh blagajnika pozorišta, žestoku raspravu kritičara u ćošku da li je to inovativno tumačenje ili čist egzibicionizam, sjaj u očima studenata glume koji su uspeli da se ušunjaju na žurku, žamor i vrevu od one vrste kakvi se mogu čuti samo u pozorištu posle trijumfalne premijere...

A sada zamislite da je to pozorište u Beogradu ili u Novom Sadu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net