foto: promo rshc

Autor

lični stav >

Interes humanitarnog regionalizma

Vladimir Aleksandrovič Solovjov iz Federalne službe bezbednosti, kao karijerni obaveštajac i čovek od najvećeg poverenja ruskog ministra za vanredne situacije general-pukovnika Jevgenija Ziničeva, rukovodi svim ruskim humanitarnim centrima u inostranstvu – u Srbiji, Jermeniji i na Kubi

Nedavni zemljotres u Albaniji ponovo nam je pokazao svu moć prirode, a istovremeno i ranjivost čoveka i naših života. U takvim trenucima ne pomaže ni napredak na Biznis Duing listi, niti statistički podaci o visinama plate, već samo empatija i altruizam. I bez obzira na diskutabilni standard življenja, Srbija nikad nije odbila pomoć drugima u nevolji, već ju je nesebično davala. Posebno prijateljima i susedima. Upravo zato smo svi ponosni na pripadnike Specijalističkog tima za pretragu i spasavanje iz ruševina Sektora za vanredne situacije MUP-a, koji su bili raspoređeni na lokaciji mesta Tumane, koje je najteže pogođeno zemljotresom. Spasilački tim iz Srbije sa 13 članova intervenisao je sa opremom za otklanjanje posledica zemljotresa, odnosno za bušenje i lomljenje betona i podizanje tereta nastalih urušavanjem objekata.

Javnost je očekivala da se u Albaniji angažuju i resursi Srpsko-ruskog humanitarnog centra (SRHC) u Nišu, ali se to, nažalost, nije desilo. Zvanično otvoren 25. aprila 2012. godine u cilju brzog reagovanja kod požara, prirodnih katastrofa i tehnoloških havarija u Srbiji i u drugim zemljama regiona, SRHC i dalje zadržava svoj uglavnom protokolarni karakter, osim u slučajevima kada se uplate troškovi angažovanja. Princip rada je veoma jednostavan: bez odluke Vlade Srbije i uplate koja mora da legne na bankovni račun Ministarstva za civilnu zaštitu, vanredne situacije i uklanjanje posledica elementarnih nepogoda Ruske Federacije, nema ni angažovanja. Tako smo iz budžeta 2017. godine platili 8 miliona dinara za nejasno angažovanje ruskog helikoptera Mi-8, dok smo ove godine izdvojili 22,5 miliona dinara za virtuelno angažovanje aviona-tankera Iljušina 76. Naime, dok je ruska strana čekala da se sredstva uplate, požar na Staroj planini je već bio lokalizovan, uglavnom zahvaljujući kiši i našim vatrogascima, tako da su građani dobili priliku da se za oko 190.000 evra dive namenskom avionu na stajanci. S obzirom da za zemljotres u Albaniji nisu ni razmatrali angažovanje, stiče se utisak da se ipak SRHC ne angažuje na veresiju, pa makar u pitanju bila i braća Srbi.


OPERATIVCI NA DELU

Iako se u Srbiji veoma lako politički profitira na mitologiji naših odnosa sa Istokom i fotografisanjem ispod ruske zastave, činjenica je da je SRHC nefunkcionalan. Njihova regionalna funkcija je potpuno zapostavljena, pa tako nismo videli njihovo angažovanje u gašenju požara u Crnoj Gori 2017. godine, ni u Grčkoj 2018. godine kada je vatrena stihija odnela 80 ljudskih života. Blagovremenost reakcije SHRC u kriznim situacijama takođe je sporna jer u Nišu nema stalno stacioniranih namenskih letelica, već je neophodno proći birokratsku proceduru sa zvaničnim zahtevom za angažovanjem. Srbiji i regionu su potrebni upravo spasilački timovi i vatrogasci koji se nakon par sati od elementarne nepogode mogu naći na terenu i pomagati poput 13-orice odvažnih u Albaniji. To je humanost, bez ikakvih zahteva za angažovanjem, odluka vlada ili uplata na račun. Jer parodija je ukoliko kišu dočekamo pre Iljušina.

Od samog osnivanja, ruska strana je zahtevala diplomatski status za SRHC kako bi, po njima, prevazišli opstruirajuće faktore za punu operativnost. Pri tome se posebno apostrofira izuzeće od poreza. Međutim, to bi, prema Bečkoj konvenciji, podrazumevao status poput onog koje uživaju ambasade u svetu odnosno imunitet za stalno i privremeno osoblje, imovinu i prostorije, kao i oslobađanje od svih poreza, taksi i akciza za nabavku robe i usluga za potrebe SRHC. Takođe, sve pošiljke za SRHC i od strane njega bile bi diplomatske, što podrazumeva izuzeće od pregleda, čak i na aerodromu. Poznavaoci rada obaveštajnih i bezbednosnih službi znaju da bi dodeljivanje takvog statusa humanitarnom centru bio bez presedana, ali potencijalno veoma korisna alatka u operativnom radu. Hipotetičko dodeljivanje diplomatskog statusa osoblju SRHC značilo bi da se operativcima uhvaćenim u neprijateljskoj delatnosti samo može uskratiti dalji boravak u Srbiji, poput nedavnog slučaja potpukovnika Klebana, kojem se Beograd "zahvalio" na njegovim aktivnostima.

Zbog toga i ne iznenađuje ponovljeni zahtev za diplomatskim statusom SRHC od direktora Spoljnoobaveštajne službe Sergeja Nariškina, ali je čudna slična argumentacija našeg ministra spoljnih poslova, koji očigledno ruske interese stavlja ispred srpskih. Ministar Dačić pokušava da takav status za SRHC uporedi sa Sporazumom o statusu snaga (SOFA) kojim se na recipročnoj osnovi reguliše prolazak vojnih snaga zemalja NATO i njihov diplomatski imunitet. Treba naglasiti da nam je sporazum SOFA neophodan imajući u vidu geopolitički kontekst regiona i potrebu imuniteta za pripadnike Vojske Srbije kada se nalaze na teritorijama zemalja NATO. Prvi čovek spoljne politike trebalo bi da obrazloži da li je opravdano da se svim registrovanim humanitarnim organizacijama u Srbiji dodeli identičan diplomatski status i zbog čega bi trebalo da se SRHC razlikuje od njih. S obzirom na predstojeću predizbornu kampanju, verovatno bi neodgovorni političari svojom populističkom retorikom mogli dobiti na rejtingu kada bi promovisali radikalski prošlogodišnji predlog u Skupštini Vojvodine o otvaranju još jednog SRHC, ovog puta u Novom Sadu. A dva regionalna SRHC u Srbiji, koja insistiraju na imunitetu svog osoblja, mogli bi predstavljati idealne geografski locirane obaveštajne punktove u inostranstvu.

Pre nepunih mesec dana, bez obrazloženja je smenjen ruski kodirektor SRHC Viktor Guljevič i postavljen novi, Andrej Mančenkov, koji je do sada obavljao dužnost zamenika načelnika Nacionalnog centra za upravljanje u kriznim situacijama resornog ruskog ministarstva. Da ruski zvaničnici nisu zadovoljni ostvarenjem postavljenih ciljeva, pokazali su u martu ove godine kada su, prema navodima moskovskog dnevnika "Komersant", zbog lošeg rada SRHC smenili i direktora Uprave za međunarodni rad Ministarstva za civilnu zaštitu, vanredne situacije i uklanjanje posledica elementarnih nepogoda Ruske Federacije Aleksandra Romanova. Na njegovo mesto je postavljen Vladimir Aleksandrovič Solovjov iz Federalne službe bezbednosti. Podsećanja radi, Federalna služba bezbednosti (FSB) predstavlja glavnu obaveštajnu službu Ruske Federacije sa transparentnim zadacima: kontraobaveštajna, unutrašnja i granična bezbednost, sprečavanje terorizma, špijunaža i istraživanje najtežih oblika kriminala. Solovjov, kao karijerni obaveštajac i čovek od najvećeg poverenja ruskog ministra za vanredne situacije general-pukovnika Jevgenija Ziničeva, rukovodi svim ruskim humanitarnim centrima u inostranstvu – u Srbiji, Jermeniji i na Kubi. Kada se sagleda aktuelni geopolitički kontekst na Balkanu, sasvim je razumljivo da Moskva želi veći uticaj u regionu i zato postavlja svoje najsposobnije operativce na rukovodeće pozicije.


"SPASIBA ZA DRUŽBU"

Ruske interese na Balkanu je lako definisati, ali šta je interes Republike Srbije? U Izveštaju Evropske komisije (EK) iz 2018. godine izraženo je očekivanje da Srbija ne duplira ulogu Koordinacionog centra za hitno reagovanje EK, te da njena saradnja nije kontradiktorna članstvu u Mehanizmu civilne zaštite EU. Drugim rečima, EU je zatražila da konačno rešenje SRHC bude "u duhu pristupnih pregovora". Evropski resursi civilne zaštite se aktiviraju odmah po izbijanju krizne situacije, a podrazumevaju sposobnosti i kapacitete iz 23 države učesnice koje u kratkom roku mogu da isporuče pomoć. Prošlogodišnja vežba u zajedničkoj organizaciji Evro-atlantskog koordinacionog centra za vanredne situacije (EADRCC) i Sektora za vanredne situacije MUP, sa oko 2000 učesnika iz 40 zemalja članica i partnera NATO, pokazala je koliko nam u oblasti vanrednih situacija znači koordinisana i blagovremena saradnja sa najbližim okruženjem. Da li je interes bliska saradnja sa susedima ili čekanje Iljušina?

Srbija se veoma teško odriče svojih zabluda, posebno ukoliko se one baziraju na emocijama. Ali nije teško da se brojkama argumentovano dokaže sav benefit od intenziviranja ekonomske saradnje u regionu. Zbog toga su i Skoplje, i Tirana, i Beograd lako i bez političkih opstrukcija odlučili da unaprede ekonomsku povezanost kroz potpisivanje zajedničke Deklaracije o uspostavljanju slobodnog protoka ljudi, robe, usluga i kapitala na Zapadnom Balkanu, poznatije kao "Mali Šengen". Regionalna ekonomska zona Zapadnog Balkana bi po svom značaju brzo mogla prerasti oblasti u kojima je predviđena saradnja. Privlačenje investicija i veći privredni rast će indukovati i saradnju u oblastima odbrane i bezbednosti jer malim zemljama je isplativije da razvijaju kompatibilne sposobnosti nego koncepte poput totalne odbrane. Upravo bi na kompatibilnosti trebalo zasnivati interes regiona i u oblasti vanrednih situacija.

Zbog svega navedenog, koncept SRHC u Nišu ne odgovara niti srpskom interesu, niti interesima regiona u oblasti vanrednih situacija. Sagledavajući situacije letnjih požara ili zemljotresa, regionalni interes bi bio da SRHC preraste bilateralni aranžman i postane Regionalni centar za vanredne situacije pod ingerencijom EU odnosno Koordinacionog centra za hitno reagovanje EK. Organizacijski bi trebalo da poseduje minimalnu administraciju sa delegiranim sposobnostima iz svih zemalja članica, stacioniranih u svojim matičnim zemljama, ali sa mogućnošću upotrebe u što je moguće kraćem roku. I to je regionalni interes na kojem možemo graditi poverenje i zajedničke interese. A karijernim obaveštajcima koji humanitarne misije sagledavaju kao alat za svoj rad – diplomatska zahvalnica "Spasiba za družbu".

Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net