Autor

putevi oko znakova >

Medijska injekcija

Teško je oteti se utisku da mnogi oko nas teturaju kroz život i društvo kao da su omamljeni baš tom otrovnom injekcijom masovnih medija

U jednom trenutku vladavine Slobodana Miloševića, Srbija je osetila prvu paniku potencijalnog građanskog rata. U želji da propagandno umanji efekat ogromnog mitinga opozicije, Milošević je u Beograd doveo svoje pristalice na kontramiting. Čarki je bilo svuda; nova, do tada neviđena eskalacija bila je u vazduhu. Ipak, od čitavog dana najviše sam zapamtio zapanjenu izjavu jednog opozicionog simpatizera. Sav zajapuren od verbalnih okršaja s pristalicama režima, zavapio je: "To nisu ljudi, to su televizori!"

Postoji u teoriji medija jedna interesantna ideja, poznata kao "medijska injekcija" (ili "teorija hipodermičke igle", u akademskoj verziji). Suština je jednostavna: na neke ljude, smatra se, mediji deluju tako što im direktno "ubrizgavaju" stavove u glavu; šta da misle, koga da vole ili mrze, kako da čitaju život i ljude oko sebe, kako da se ponašaju… Ova teorija medije vidi kao jedan masivni (i masovni) propagandni špric. Ko ga kontroliše, upravlja mislima, osećanjima i ponašanjem onih koji te medije prate.

Teorija injekcije se bazirala na nacističkoj propagandnoj mašini iz Drugog svetskog rata i strahu od moći tada novih masovnih medija, posebno filma. U svom jezgru, pozdrazumevala je pasivnu populaciju, intelektualno umrtvljene zombije koji slepo slede i slepo veruju u to što im se kaže ukoliko dolazi iz njima kredibilnih izvora, najčešće zvaničnih.

Teorija "injekcije" je u svetskoj akademskoj praksi već odavno i značajno odbačena. U razvijenim zemljama sa slobodnijim medijima, ide argument, s manjom političkom i većom komercijalnom kontrolom, gde se nacionalna konverzacija vodi na više suprotstavljenih platformi, javno mnjenje je razuđenije. Ljudi nisu samo pasivni primaoci poruka, već i aktivni tragaoci za sadržajima. U toj raznolikosti, stavovi se formiraju na kompleksnije načine.

A, opet…

Teško je oteti se utisku da mnogi oko nas teturaju kroz život i društvo kao da su omamljeni baš tom otrovnom injekcijom masovnih medija. U politizovanim sistemima i mediji su politizovani, i zabava je politizovana, i sport je politizovan i – da parafraziram decu iz knjige "Olovka piše srcem" kada su govorili o Kraljeviću Marku – i sve nam je poraslo na politizovani način.

Dovoljno je proći pored klupa na Kalemegdanu, na kojima kao vrapci ćućore penzioneri ponavljajući mantre vlasti, osluškivati mrzovoljne ili vrele huškačke debate za susednim kafanskim stolom, posetiti rodbinu u provinciji, čiji su orgijastički ručkovi otrovani zadrtim režimskim sloganima i idolopokloničkim liturgijama Vođi, čitati istraživanja političkih stavova stanovništva, i shvatiti da medijski špric, ipak, u ovakvim društvima, nije odbačeni akademski koncept.

Postoji u našem vazduhu – i sličnih društava s kojima volimo da se družimo – čudna atmosfera anestezije, mentalne blokiranosti koja sve svodi na samo nekoliko somnabulno ponavljanih fraza. Robotski, klonovski tonalitet je onoliko opipljiv koliko i mučan, jer kreira melodiju beznadežnosti, nebrige, konflikta, patnje, besa, osvete…

Medijska drogiranost u današnje vreme kao da ima dva "mirisa": onaj nacionalistički, zagoreli, težak vonj zapečenosti u dogmu i mitsku prošlost, i onaj trivijalni, zašećereni, vašarski parfem zabave i eskapizma.

Ima li protivotrova za ovu eutanazičnu medijsku injekciju, za "fiks" koji nas čini sve slabijima, sve nemoćnijima da upravljamo sopstvenom sudbinom i da svetu pogledamo u oči? Nažalost, najbolji lek je preuzeti kontrolu nad iglom. Ali, to je retko moguće bez velikih ličnih i društvenih kriza. Ono što ostaje je ekvivalent tretiranja simptoma polenske groznice: jeftini aerosol društvenih mreža i digitalnog prostora, ukoliko znamo kako. Ne leči uzrok, ali smo makar manje slinavi. Manje kijamo. U suprotnom, ošamućenost prevladava.

Upozorenje je već dao engleski pisac Martin Ejmis u jednom svom intervjuu, govoreći o Iraku: "… ne možeš da uvedeš demokratiju u naciju koja nikada nije poznavala koncept istine, nije nikada imala otvorenost za slobodnu razmenu mišljenja, niti slobodu štampe..." U naciju na medijskom špricu, nekom i nečijem, bez obzira na boju otrova u njemu: crvenu ili crnu, vrišteće žutu ili samo smrtonosno ružičastu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net