Autor

provetravanje >

Heroji društva na heroinu

Pre nekoliko meseci, na jednoj pozorišnoj konferenciji, mlada koleginica iz prvog reda postavila mi je jezivo pitanje: "Da li ste svesni na koga ta vaša priča podseća? I On isto tako radi", kazala je, " i On je isto tako posvećen." Poželela sam da je prekinem. Da je uvredim i da joj začepim usta

Poznajem ljude koji su se skidali sa heroina. U početku, kažu, strašan je fizički bol. Misliš da prolaziš kroz najgoru stvar u životu, a ne znaš da pravi pakao počinje tek posle: kada si fizički čist, ali u glavi prazan; nesposoban da pronađeš smisao, motiv i radost. Tvoje telo, bez stimulansa, ne proizvodi hormon sreće i potrebni su meseci ili čak godine terapije da bi se stvari vratile u normalu... Setim se toga kada na trafici preletim pogledom preko naslovnih stranica tabloida. Setim se dok skrolujem Tviter ili razgovaram s rendom ljudima, o bilo kojoj nasumičnoj temi... Skandalozno! Šokantno! Strašno!

Mi smo, pomislim, društvo navučeno na heroin! Još nismo doneli odluku da ćemo početi s lečenjem, ali sve i da ta odluka padne u martu, da padne na jesen ili u sledećem izbornom ciklusu, proces koji nam predstoji biće pakleno bolan i dug. U početku, bol će biti fizički... Bojim se: biće haos i neće proći bez nasilja... A posle – ko zna?! Koliko će vremena proći dok terapija ne bude delovala? Da li takva terapija uopšte postoji? Hoće li ono što se u nama slomilo ikada moći da se uspravi?

Predugo se fiksamo ljubavlju za vođe, fleširamo ratove, ignorišemo glad, tripujemo nebeski narod i budžetske suficite, mini-pice iz 3D štampača i leteće automobile... Padamo u stond od blama nad čuvenom "slikom koju šaljemo u svet", pa se budimo u krizi, spremni za novi fiks: za novu aferu, za novi spin, za novu haludžu i novi fleš. Svaki pokušaj skidanja sa ovih otrova brzo propada, tako da na situaciju gledam bez optimizma. Naravno, to nije način na koji mogu da živim, pa onda izmišljam svoje igračke, džepne borbe, mini-pobede i različite strategije odvlačenja pažnje. Ovo mi nije teško jer radim u pozorištu, pa uvek mogu da se sakrijem u probnu salu. Mogu da uvučem sve svoje misli u predstavu koja nastaje i zaboravim koje je godišnje doba, kakvo je vreme, koliko je sati i kada glumcima treba pauza... Probnu salu, u ovom slučaju, shvatam bukvalno i metaforično, jer isto tako umem da se sakrijem u tekst koji pišem; građu koju proučavam, iza tabele sa budžetom, u paralelni univerzum pozorišnog festivala... Budim se entuzijastična i hrlim u radni dan!

Uviđam, ipak, kako me ova relativno uspešna strategija vodi u drugu krajnost koja me podjednako plaši. Pitam se da li postajem osoba koja fetišizuje rad. Sama sam sebi najgora šefica, najbrutalniji izrabljivač i nema tog kapitaliste koji bi se prema mom ličnom životu odnosio surovije nego što to mogu ja. Iscrpljujem se, jer redovno zaboravljam da se zezam, pa se dovedem u stanje takvog umora da više nemam snage ni da zaspim... I to me podseća na nekog, a vi već znate i na koga!

Pre nekoliko meseci, na jednoj pozorišnoj konferenciji, mlada koleginica iz prvog reda postavila mi je jezivo pitanje: "Da li ste svesni na koga ta vaša priča podseća? I On isto tako radi", kazala je, " i On je isto tako posvećen." Poželela sam da je prekinem. Da je uvredim i da joj začepim usta nekakvim kontrapitanjem, od kog joj neće biti nimalo prijatno. I stvarno: na koga to podseća?! Da li je istina da pojedinici u totalitarnim društvima počinju da liče na svoje vladare i je li moguće da sam ta pojedinka čak i ja, koja mu nisam ni blizu i koja se uporno trudim da sve što radim bude kontra od njega i njegove klike? I to me pitanje vraća na tezu s početka ovog teksta: mi smo narkomansko društvo!

Navučeni smo na zlo. U zajednici skandaloznog-šokantnog-strašnog, nijedan čovek ne može ostati zdrav ili potpuno čist. Poznajem ljude koji baš dobro poznaju ljude koji su se skidali sa heroina. Čak i ako se sami nikada nisu drogirali, prošli su pakao straha za bližnje; prošli su scene, tuče, krađe, društvenu osudu i stid. Prošli su horor. Ostala im je trauma.

"Ne bojim se Vučića", kaže Vojkan, moj najdraži sagovornik, brat i drug "Bojim se malih Vučića, u svakom od nas." Kažem mu da ne razumem, a on slikovito objasni: "Zamisli da si danas ti na njegovom mestu! Oko tebe su poltroni, a u tvojim rukama vojska, policija, mediji, budžet i moć... Koliko bi demokratičnosti pokazala prema javnom skupu zvanom Porodična šetnja? Koliku dozu ljudskih prava bi ostavila za Mišu Vacića, u segmentu slobode govora i političkog delovanja?" Progutam odgovor, kao knedlu. "Eto, vidiš", zaključuje Vojkan. "A mi se pritom kunemo u demokratiju i ljudska prava... Zamisli onda kako na sve to gleda prosečan čovek, sa manje političkog obrazovanja!"

Taj prosečan čovek, pomislim, može da postane heroj, samo ukoliko opasno dobro ovlada veštinom samokontrole. Ako se odupre napadu besa i impulsu da na neprijatno pitanje odgovori kontrapitanjam. Ako na nasilje ne uzvrati nasiljem. Ako, na neku čudnu foru, pronađe smisao, motiv i radost, uprkos hororu koji je prošao i traumi koja ostaje. Verujem u tog čoveka! Biram da verujem da postoji, jer to je način na koji mogu da živim, u ovom društvu koje se fiksa skandaloznim, šokantnim i strašnim. Navijam za malog čoveka i veliku samokontrolu.

Autorka je dramska spisateljica i upravnica Šabačkog pozorišta


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net