fotografije: nebojša paraušić
DAN KOJI SE NE ZABORAVLJA: Zvezda do finala preko Bajerna


Crvena zvezda i Bajern su do ove godine odigrali svega pet duela u Evropi: dva u Kupu šampiona 1991. i tri u Kupu UEFA 1979. i 2007. uz odnos 2-1-2. Utakmice su uvek bile više od samog meča, što zbog ratne istorije dva naroda, što zbog činjenice da kad pobediš Nemce u fudbalu, izgleda kao da prkosiš božanskom poretku. Nije bilo šanse da Zvezda osvoji naslov prvaka Evrope a da ne prođe dva nemačka kluba, prvo istočnonemački, pa potom zapadnonemački, i to Bajern koji se u međuvremenu od otpadničkog "juden-kluba" transformisao u svenemački simbol tevtonske nadmoći, postavši u svega pola veka najuspešniji klub ikada od Odre na istoku do Rajne na zapadu

Bio je lep, sunčan septembarski dan godine 2000. Nalazim se u sedištu Lufthanzinog mlaznjaka na putu za Dansku. Avion je došao u Beograd s zakašnjenjem od tri sata zbog problema s papirima jednog od putnika i pilot, očito besan, dade gas do daske – dok si rek’o keks, već smo kružili oko Minhena u kojem smo presedali na SAS-ov let za Kopenhagen. Iz misli o, činilo se tad, već beskrajnoj vladavini supruga braničevske ledi Magbet, prenuo me iznenadni prizor svetlošću okupanog Olimpijskog stadiona, jednog od najviših dometa savremene arhitekture i inženjerstva svog doba. Čak i s tih visina delovao je upečatljivo i monumentalno i neko čudesno osećanje je prostrujalo mojim telom kao one prolećne večeri s početka devedesetih kad je Zvezda u tom zdanju odigrala verovatno najbolju utakmicu u svojoj istoriji na putu do besmrtnosti, koja je istovremeno bila i kraj jedne ere i načina života, u kojem je za manje od mesec dana krenuo oficijalni, dugo pripremani sunovrat svega što smo do tad poznavali kao život u Jugoslaviji. Mesec dana pošto sam Bajernov stadion čekirao iz vazduha, pao je Sloba.

Svega pola godine ranije, zahvaljujući odustajanju i preporuci Milice Tomić, zadesio sam se s velikanima istočnoevropske savremene umetnosti u Parizu izlažući na izložbi "Druga strana Evrope" održanoj u Galerie Nationale du Jeu de Paume kraj trga Konkord. Bugarski umetnik Lučezar Bojadžijev je osmislio rad u kojem će u prostoru koji mu je namenjen kreirati rezidencijalni boravak za umetnike sa područja pogođenim NATO intervencijom 1999, te tako provedoh mesec dana s dva umetnika iz Tirane i Peći i umetnicom iz Skoplja. Prvobitna ideja je bila da živimo danonoćno u muzejskom prostoru, ali nam francuske vlasti nisu izdale dozvolu uz formalno obrazloženje da se park Tiljeri u kojem se muzejski kompleks nalazi zatvara svake večeri u osam. Verovatno su strahovali da ćemo se ili pobiti ili napraviti neku nenadoknadivu štetu s obzirom da prema kulturrasističkim standardima, koji su još uvek prisutni u genetskom kodu tamošnjeg društva, dolazimo s nedovoljno civilizovanog područja. Tako su nas za svaki slučaj i razdvojili – Makedonku i mene smestiše u stan na Port de Saine Ounes, a Albance u drugi, takođe negde u majčini. Dnevni boravak u muzeju opremili smo kao zajednički biro s četiri kancelarijska stola i radovima na svakom od zidova iznad njih. Pored prozora koji je zauzimao prostor od poda do plafona, tačno preko puta ulaza u "ofis", instalirao sam ogroman televizor s nekoliko stolica na kom sam po ceo dan na smenu vrteo dve iste VHS kasete. Na jednoj su bili dokumentarci koje sam pokupio s B92 – "Vidimo se u čitulji" Janka Baljka, "Zombitaun" Marka Hokera, "Totalni ratnik" Đorđa Šargasa i "Poludeli ljudi" Gorana Markovića, a na drugoj BBC-jev prenos polufinalne utakmice Kupa evropskih šampiona između Bajerna i Crvene zvezde odigrane u Minhenu 10. aprila 1991.

Ubrzo po začetku našeg "rezidencijalnog boravka" u okviru postavke izložbe, primetili smo neobičnu pojavu – ispred ulaza u naš prostor počeli su da se smenjuju muzejski čuvari kad god bi se emitovala utakmica, što se u proseku dešavalo tri puta dnevno. Bili su to većinom mladići i sredovečni muškarci poreklom iz bivših francuskih kolonija i protektorata – Malija, Obale Slonovače, Alžira, Gvineje, Senegala, Tunisa, Maroka. Među njima je brzo prostrujala informacija da se u našoj prostoriji na TV-u prikazuje fudbal, što je u velikoj meri pomagalo da se prebrodi monoton posao osmočasovnog nadzora nad umetničkim delima. Potom me je neko od njih pitao ko igra, te su bili upućeni da je u pitanju "Bayern Munich contre Étoile rouge de Belgrade". Ako mi je nečeg žao, to je što u tom trenutku nisam imao sredstava da kupim kameru i snimim ih. Bio bi to video-rad za sva vremena. Dolazili su iz dana u dan i smeštali se tako da ne ometaju normalan protok publike. Na prvi pogled, to je samo jedna utakmica odigrana početkom decenije, ali za njih je bila mnogo više, gledali su je iznova, neprekidno, kao da je vide prvi put. U njihovom svetu Beograd i Jugoslavija su još uvek imali ogromno simboličko značenje. To su oni njihovi beli nesvrstani pajtosi, tretirani kao dno Evrope, koji su im sopstvenim primerom ukazali na mogućnosti, pomagali ih i predvodili na putu ka slobodi i emancipaciji. Stajali su fascinirani veštinama ovdašnjih mahera s loptom, u tesnoj, šahovski precizno izvojevanoj pobedi nad suparnikom koji potiče iz velesile koja stotinama godina unazad oblikuje tokove planetarne istorije i ekonomije. Puštali su uzdahe i reagovali uvek na istim mestima kao da se to upravo odigrava pred njihovim očima iako su isti sadržaj netremice promatrali i prethodnih dana. Osamnaest godina kasnije mogli su da posvedoče kako njihova deca, rođaci, poznanici i sunarodnici u dresu francuske reprezentacije sastavljene isključivo od potomaka migranata osvaja Svetsko prvenstvo u fudbalu igrajući u finalu protiv nekadašnje jugoslovenske federativne republike Hrvatske.

Ima neke neobične, nikad ispisane povezanosti između područja na kome živimo i Minhena, koja datira još iz vremena uspostavljanja novovekovne Srbije. Čim se u drugoj polovini devetnaestog veka razgranala železnička mreža u centralnoj Evropi, mladi željni znanja i novih mogućnosti nahrupiše do novih univerzitetskih destinacija iznad Budimpešte i Beča, te zaposeše Prag, Krakov i prestonicu Bavarske, netom prisajedinjene velikom Nemačkom carstvu, proglašenom 1871. u Galeriji ogledala u Versaju. U vreme školovanja Nadežde Petrović u ateljeima Antuna Ažbea i Julijusa Ekstera u Minhenu, osnovan je godine 1900. inicijativom fotografa Franca Jona i 11 entuzijasta fudbalski klub Bajern. U početku nije imao značajnije rezultate niti brojnije sledbeništvo s obzirom da su u njemu nalazili uhlebije lokalni Jevreji što u katoličkoj i konzervativnoj Bavarskoj i nije neka prednost, tako da je prevlast u lokalu imao rivalski Minhen 1860. Prvo i jedino prvenstvo međuratne Nemačke osvajaju u sezoni 1931/32, te su tako postali i poslednji šampioni Vajmarske republike koja nestaje Hitlerovim dolaskom na vlast u januaru 1933. Tadašnji kancelar se ubrzo obrušava na klub kao jevrejski, te predsednik Kurt Landauer i trener Rihard Dombi brže-bolje spakovaše kofere i zapališe spasavajući živu glavu. Klub je krenuo nizbrdo, tavoreći po nižerazrednim regionalnim takmičenjima, te po završetku Drugog svetskog rata, nakon reorganizacije takmičenja, 1963. nije ni uvršten u novoformiranu Bundes-ligu Savezne republike Nemačke.

Liberalizacijom izdavanja pasoša u Jugoslaviji krajem pedesetih godina XX veka došlo je do prvog poratnog talasa migracija prevashodno u Zapadnu Nemačku, čijoj je rastućoj privredi nedostajalo radne snage. Negde u tom naletu nađoše se i fudbaleri koji su u periodu od 1948. do 1968. bili među vodećim selekcijama sveta. Danas se zaboravlja da su u to vreme postojala svega dva relevantna svetska takmičenja – Kup Žila Rimea, danas poznatiji kao Svetsko prvenstvo u fudbalu i nešto stariji olimpijski turnir. Pre rata, Jugoslavija je bila treća u Montevideu, a u poratnom periodu je, počev od 1948, igrala četiri uzastopna finala na Olimpijadi, što je do danas nezabeležen rekord, osvojivši tri srebra i zlato u Rimu 1960. Te iste godine je pokrenuto i prvenstvo Evrope na kojem je u tri prva saziva Jugoslavija odigrala dva finala, postavši vicešampion u oba navrata, kao i Partizan protiv Reala u finalu KEŠ-a na Hejselu 1966. Sve je to uticalo da ovdašnji igrači postanu tražena roba među imućnim fudbalskim nacijama, s naglaskom na Francusku, Nemačku i Holandiju.

Prvi koji se dočepao Bavarske bio je beogradski mangup Perica Radenković zvani Radi, koji posle kratkotrajne epizode u Crvenoj zvezdi, gde je započeo profesionalnu karijeru golmana, prelazi u BSK, da bi 1962. s 28 godina dospeo u Minhen 1860 i postao kultna figura Bundes-lige. Atraktivni dugonogi čuvar mreže bio je senzacija tamošnjih terena jer osim spektakularnih odbrana nije imao nikakav zort da krene s loptom preko polovine igrališta uspešno driblujući usput sve koji mu se prepreče na putu ka suparničkoj mreži. Minhen 1860 je s njim na golu osvojio Kup Nemačke 1964, sledeće godine igrao je finale evropskog Kupa kupova protiv londonskog Vest Hema i uzeo jedinu titulu šampiona Nemačke u svojoj istoriji 1966. Na vrhuncu popularnosti Perica Radenković je snimio hit singl "Bin i Radi, bin i König" (Ja sam Radi, ja sam kralj) koji je prodat u 400 hiljada primeraka i ko zna kako bi ova priča tekla dalje da u uveliko zaboravljeni Bajern na mesto trenera sredinom 60-ih nije došao nekadašnji Peričin sugrađanin, rodom iz Zagreba, Zlatko Čajkovski zvani Čik.

Legenda Partizana i jugoslovenske reprezentacije iz njihovih najslavnijih dana, Čik je, pošto je osvojio s Kelnom prvenstvo Nemačke, 1963. preuzeo Bajern koji je tada bio drugoligaš u polurasulu. U sledećih pet godina Čajkovski je uspostavio temelje Bajerna kakvog poznajemo danas – visokoorganizovanog kluba, gotovo militarističkog ustrojstva koje je pokupio iz vremena poratnog Partizana pod decenijskim upravljanjem s klupe budimpeštanskog vizionara Ileša Špica. Mađar je u Partizanu uspostavio transverzalu koja se zahvaljujući Čiku do danas uspešno primenjuje u Bajernu i reprezentaciji Nemačke, a koja je nekim čudom isparila na mestu na kojem je potekla i donosila uspeh. Transverzalu čine golman, centarhalf i centarfor (Šoštarić-Čajkovski-Bobek, kasnije Šoškić-Vasović-Galić), najkraći put od gola do gola i na tim mestima moraju da budu vrhunski igrači sa posebnim osećajem za prostor, svi ostali na terenu su u njihovoj službi i – ginu. Na te pozicije Čik je doveo trojicu tinejdžera – Sepa Majera, Franca Bekenbauera i Gerda Milera, poznatije kao Die Achse (osovina); ostalo je istorija. Ušli su iz druge u prvu ligu 1965. i u svojoj prvoj sezoni završili na trećem mestu u prvenstvu i osvojili Kup Nemačke, što im je omogućilo da se takmiče u Evropi. U svom debiju osvajaju Kup kupova 1967, postaju prvaci Nemačke 1969. i od tad, računajući i onu predratnu, skupiše 29 titula. Trio fantastikus potom s reprezentacijom postaje prvak Evrope 1972. i sveta 1974, a onda je usledila brutalna dominacija u Evropi preuzimanjem žezla od Krojfovog Ajaksa ponovivši trostruki uzastopni primat u Kupu šampiona između 1974. i 1976. Miler je po završetku karijere naglašavao da mu je taj prvi period rada s Čajkovskim najlepši deo života. Sve ih je izvukao iz poratne bede, organizovao klub tako da se stara o njima, imali su obezbeđena tri obroka dnevno na stadionu, faktički živeli zajedno i jedan za drugoga, što je stvorilo poseban osećaj prisnosti sličan apostolskoj misiji.

Iako se smatra da je Bekenbauer prvi libero u istoriji svetskog fudbala, mora se istaći da ga je Čik stvorio po ugledu na sebe, odnosno, po obrascu koji je za njegov neobični dar da s lakoćom igra u oba pravca i vešto barata loptom distribuirajući je pravovremeno tamo gde se najmanje očekuje, pa bivajući i golgeterom kad prigusti, osmislio Špic, a u reprezentaciji Jugoslavije preuzeli Mikica Arsenijević i Aca Tirnanić. A Tirke je bio veliki Miljanićev uzor. Miljan dolazi za šefa stručnog štaba Crvene zvezde 1966. u trenutku višegodišnje Partizanove dominacije i žrtvuje sezonu kako bi izvršio smenu generacija i postavio igru oko dvadestogodišnjeg Džaje, koji predvodi plejadu besmrtnih Zvezdinih veličina poput Coleta Jankovića, Dujkovića, Karasija, Kuleta Aćimovića, Lazarevića, Dojčinovskog, Pavlike, Fileta, Olje Petrovića, Krivokuće, Kerija, Staje, Pižona, Duleta i, slično Čiku, postavlja temelj za Zvezdino usmeravanje ka Evropi koje je krunisano četvrt veka kasnije, osvajanjem Kupa šampiona u Bariju 1991.

GENIJE: Dejan Savićević u šampionskoj Zvezdi

Crvena zvezda i Bajern su do ove godine odigrali svega pet duela u Evropi: dva u Kupu šampiona 1991. i tri u Kupu UEFA 1979. i 2007. uz odnos 2-1-2. Utakmice su uvek bile više od samog meča, što zbog ratne istorije dva naroda, što zbog činjenice da kad pobediš Nemce u fudbalu, izgleda kao da prkosiš božanskom poretku. Nije bilo šanse da Zvezda osvoji naslov prvaka Evrope a da ne prođe dva nemačka kluba, prvo istočnonemački, pa potom zapadnonemački, i to Bajern koji se u međuvremenu od otpadničkog "juden-kluba" transformisao u svenemački simbol tevtonske nadmoći, postavši u svega pola veka najuspešniji klub ikada od Odre na istoku do Rajne na zapadu. Godinu ranije, nemačka selekcija je u Italiji po treći put postala prvak sveta posle sumnjivog penala, da bi se nad voždovačkom rupom nekadašnjeg stadiona FK Jugoslavije nebo otvorilo nekom drugom, te se u provaliju neispunjenih očekivanja strovalila generacija Efenberga, Augentalera, Bendera, Kolera, Aumana, Volfarta, Brajana Laudrupa, Olafa Tona, Švabla, Štrunca, sa sve Jupom Hajnkesom na klupi.

Iako su prošle četiri decenije, i dalje ne mogu da nađem razumevanje za suludi postupak Branka Stankovića koji na prvu utakmicu osmine finala Kupa UEFA igranu u gostima u Minhenu krajem novembra 1979. nije poveo Duleta Savića zato što na aerodrom nije došao u klupskom odelu. Pukli smo 2:0. I je li vredelo? Naravno da nije. Ambasador, kako su ga zvali, nije pokazao nimalo diplomatskog takta, a pogotovo sad kad sam u njegovim tadašnjim godinama daje mi za pravo da kažem – ni vaspitnog, ako je to trebalo da bude pouka. To se tako ne rešava, ne ostavljaš ekipu bez najboljeg špica ovog dela Evrope zarad autoritativnih kaprica. Džaja, koji je još uvek bio mladi direktor tima, očito je morao da pređe preko toga, ali mu se ista greška sa sledećom generacijom nije ponovila, pa je Stanković u drugom sazivu posle svega tri meseca dobio otkaz 1988. ubrzo posle utakmice s Milanom i sitnih čarki s Piksijem, kako ne bi još jedna besprekorna generacija otišla u nepovrat kad je veliki ulog u igri. Te 1979. imao sam 15, nije bilo TV prenosa, karte razgrabljene, poseta nikad veća i slušali smo radio-prenos na času u Osmoj. U pedesetom minutu vodili smo 3:0 golovima Duleta, Pižona i Repčića i onda nas je ukopao Diter Henes s dva komada. Pirova pobeda, dobismo, a oni dočekaše proleće.

Ona iz 2007. nije nimalo zaostajala za prethodnim. Bilo je to doba kad se igrala samo po jedna utakmica u Kupu UEFA i igrala se u Beogradu. Bilo je 2:2 do devedesetog minuta i onda nam je Toni Kros, koji je tad imao svega 17 godina, uvalio u mrežu s nekih dvadesetak metara iskosa traljavim udarcem iz slobodnjaka, tokom kojeg je lopta odskočila barem pet puta o izrovanu zemlju i prošla tik pored Ranđelovića ko pijanac na pešačkom.

Dobro je što dolaze. Zvezda može da shvati gde je i da se povrati samo igrajući protiv velikih. Usponi i padovi su prirodni deo životnih ciklusa. Utakmica odigrana jesenas u Minhenu je očigledan pokazatelj kojim putem treba ići i ono što se ovde često zaboravlja – utakmica se igra do kraja, a ne do 78. minuta i propuštene šanse za izjednačenje. Jer potom popiješ još dva gola. Setite se Bajerna protiv Mančestera 1999. Početak i kraj te decenije dobro su zapamtili i od tada su dodali kolekciji iz sedamdesetih još dva ušata pehara. Nama predstoji dug i trnovit put otrežnjenja, ali ako ikad više završi kao one majske večeri na Stadionu Sveti Nikola, vredi pomučiti se, jer samo je nebo granica.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: nebojša paraušić

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net