fotografije: bojan stekić

Intervju – Siniša Janković, policijski inspektor u penziji >

Sve boje prljavog novca

"Nivo političke korupcije i korumpiranja je vrlo sofisticiran. Imate korumpiranog policajca koji nikada nije uzeo nijedan dinar. Ali mu je zato supruga primljena u firmu u kojoj ima platu 300.000 dinara, a mogla bi realno da radi negde za 30.000. I šta ćete vi sada, da rizikujete? Jel’ mi živimo u Norveškoj, kako se ovde posao dobija i zadržava? Onaj ko ima platu 300 ili 400 hiljada, on vrlo lako može da ostane bez te plate ako je neposlušan"

Siniša Janković je na kraju svoje policijske karijere bio član Radne grupe MUP za ispitivanje 24 sporne privatizacije. Radna grupa je bila formirana nakon što je Srpska napredna stranka došla na vlast 2012, a rasformirana u oktobru 2014. zbog štednje. Ubrzo po rasturanju Radne grupe Janković je otišao u penziju.

O periodu provedenom u Radnoj grupi Janković je napisao knjigu "Oči u oči sa političkom korupcijom". Javnost će tako moći da se izbliza upozna sa još jednom propuštenom prilikom za pravdu i posledičnim brzim upadanjem društva u još dublji glib korupcije.

"VREME": Knjiga počinje događajima iz 2010, dve godine pre formiranja radne grupe. Pišete da ste u dva navrata, 2010. i 2011. bili sprečeni da uđete u Azotaru.

SINIŠA JANKOVIĆ: U dve godine smo bili sprečavani, ali nisam brojao, mislim da ima 7-8 opstrukcionih metoda koji su primenjivani nad predmetom i nad nama. Lep prikaz te lepeze nezakonitosti koja se u MUP-u primenjuje.

Pišete u knjizi da je ekipa policije bukvalno došla na parking Azotare i da ste ih pozvali da se vrate. Kako se to radi, ko to može da uradi?

Sistem komandovanja i taj lanac hijerarhije je jasan. To krene sa vrha, spušta se sve niže i niže, do najnižeg izvršioca, policijskog inspektora. Kad gledate odozdo i iznutra kao ja, najbolje se vidi. Njima sam javio ja, kao prvi neposredno pretpostavljeni, meni jedan od rukovodilaca iz MUP-a, ali sa nižih nivoa, a njemu je verovatno javio njegov pretpostavljeni. Ni tu nije početak, jer počinje neko sa vrha – tom pretpostavljenom je javio neko sa najvećeg vrha.

Šta je najveći vrh?

Ministar, direktor policije, teorijski je tu i predsednik vlade i predsednik države.

Kako je to moguće da dođe policija i da, u tom konkretnom slučaju, iz Azotare kažune damo dokumentaciju? Ko može da ima veću moć od policije, odnosno od države?

Može kada imate ekvivalentnu ili veću moć, tad sve može. Politika ima najveću moć. Vlast ima veću moć od policije, ja mislim da tako i treba da bude, policija je izvršni organ. E sad, reč je o zloupotrebi političke moći, to je na delu. Može kada znaju da imaju tako veliku zaleđinu i kada znaju da će ti tragovi dovesti direktno do njih. To smo mi i dokazali – nakon dve godine uhapsili smo ministra poljoprivrede. Naravno, ni on nije radio taj kriminal sam za sebe i on je bio jedan u nizu, jedan u lancu. Niste jedini koji postavlja takvo pitanje – kako to da policija može da ne dobije dokumentaciju? Zna se za koga zakoni važe, a za koga ne važe, za koga malo važe, malo ne važe, a za koga važe samo donekle. To se zna.

Vi ste sad u penziji, koliko je to dugo tako u policiji? Otkad ste došli?

Pa, jeste. Ja sam počeo da radim u policiji 1984. u vreme dok je komunizam bio apsolutno na snazi, međutim, i tad je u nekoj maloj meri tako nešto postojalo. A sad, kad me vide, kolege kažu da je još nešto i moglo da se radi pre par godina, a sad ne može baš ništa.

Izašlo je bilo u javnost, ja ne znam kolegu, novoprimljeni je: otišao je u opštinu u Vršcu i pitao zaposlene da li je određena osoba član SNS-a. Ljudi mu rekli: "Ne znamo, zašto pitate", a kolega je rekao: "ako je član SNS-a, onda nam je rečeno da ne proveravamo ništa". On je to naivno tako rekao, mlad. Neka opoziciona struja je bila prisutna i ta informacija je prošla kroz deo javnosti, kroz nezavisne medije.

Neko vam je rekao da uđete u Azotaru, a onda vam je neko drugi rekao da ne uđete, to su dve struje, o čemu je reč?

Nisu to dve struje, nego takozvano policijsko lešinarenje. Pojedini rukovodioci kažu sami sebi: u redu, ja znam da taj predmet ne može da se izgura, ali ja ću da krenem u njega praveći se nevešt. A onda tvrdim pazar, tražim da me neko pozove pa da porazgovara sa mnom ili da ja oslušnem šta oni očekuju, a oni će očekivati da to ne može tako; onda ću ja da odradim šta oni traže, ali za uzvrat i ja tražim nešto.

Šta?

To nije ona trgovina – zaustavi vas saobraćajac, vi mu date 10 evra i gotovo. Nivo političke korupcije i korumpiranja je vrlo sofisticiran. Imate korumpiranog policajca koji nikada nije uzeo nijedan dinar. Ali mu je zato supruga primljena u firmu u kojoj ima platu 300.000 dinara, a mogla bi realno da radi negde za 30.000. I šta ćete vi sada, da rizikujete? Jel’ mi živimo u Norveškoj, kako se ovde posao dobija i zadržava? Onaj ko ima platu 300 ili 400 hiljada, on vrlo lako može da ostane bez te plate ako je neposlušan.

Svaki rukovodilac, od prvog dana kad bude postavljen, mora da zna da će u jednom trenutku to morati da plati. Na koji način? Tako, da, ako nekad neko bude proveravao, mi izađemo čistog obraza. Tako što kažemo – eto, nije nam stigao odgovor odande, tužilaštvo ne da, ili, nemamo dokaz, mi znamo, ali ne možemo da dokažemo… Naravno, sve je to laž.

Kada je došlo do promene vlasti 2012, odjednom ste mogli da uđete u Azotaru. Ko ima moć da skloni prepreku?

Politička vlast.

Dakle, od političke vlasti zavisi da li će policija da radi po zakonu.

Od Rezultata Izbora, sa velikim "r" i "i". Ovde je došla nova politička opcija, koja, i ako je imala neke veze sa kriminalom, nije mogla da ih ima u nekom značajnijem obimu, jer pozicija u kojoj se ona nalazila, a bila je u opoziciji, nije joj dozvoljavala takav pristup i takvu moć. I ona je onda, normalno, rekla – ljudi, kriminal treba da se suzbija, mi nemamo veze ni sa kakvim kriminalom, nikoga ne štitimo, izvolite, radite. A naročito što je jedan od glavnih izbornih aduta 2012. sadašnjoj vlasti dok je bila opozicija bila – obračun sa tzv. kriminalom i korupcijom.

Dobro, vi ste onda ušli u Azotaru 2012. Na jednom mestu kažete da neki optuženi u tom slučaju, dok je sa vama išao hodnikom, pokazuje na vrata kabineta ministra policije. I onda vi tu pišete: "Da sam tada imao neku službenu belešku, ceo tok istrage bih preusmerio", i ta bi istraga bila usmerena na vrh političke korupcije. O čemu se tu radi?

SPS je bio u vlasti i pre 2012. i posle 2012. Eksponent SPS-a je Ivica Dačić. On je bio ministar unutrašnjih poslova i pre i posle 2012. Kada pogledamo regresiranje đubriva, mi vidimo da je ono počelo 2008, tu negde kada su oni ušli u vlast. Ali, oni su ušli u vlast iz "ljute opozicije" i nisu mogli da traže ništa, bili su sretni da su dobili neki deo vlasti, da su se vratili u život.

Već su 2008. godine počela oko tog regresiranja malo da se postavljaju pitanja – u čiju korist se to radi? U krajnjoj instanci, u korist tadašnje vladajuće opcije. E, a SPS je hteo svoj deo. SPS je dobio Srbijagas, koji je direktno vezan za Azotaru, koja pravi đubrivo. A vi sponzorišete đubrivo iz uvoza koje radi Fertil, dok postoji domaća proizvodnja. Ekonomska je logika da regresiramo domaće, ali je to sada bilo vezano za jednu političku opciju. Jer, kad se deli vlast, ona se deli na taj način što se dele ti posedi. Onda se 2009. donosi nova Uredba gde se kaže da sad svi koji ostvare to pravo mogu da dobiju regresirano đubrivo. Tako da tu ulazi i Azotara. Tu nije bilo pitanje kako da se pomogne seljaku, nego kako da to dobiju drugi. Gazdinstva su dobila tu mogućnost da nabave đubriva do 500 hektara, a prosečna veličina gazdinstva je oko 3 hektara, dok su zadruge mogle do 1000 hektara. Enormna količina da bi se olakšalo izvršenje krivičnih dela. Zadruga će da aplicira i dobiće to pravo, ali šta će zadruzi za 1000 hektara? I zadruge kažu – nama ne treba toliko, a onda im kažu "nema veze, ti konkuriši da kupiš". Ako kažu da nemaju para, odgovore im – "ti samo konkurišeš, mi pravimo ugovor o preuzimanju tvog duga". Policiju ne zanima politika, ali bi svaki aspekt kriminaliteta koji istražuje morao da je zanima, pa i politički jer on svakako postoji. Uostalom, zato se politička korupcija i zove politička.

Ali Saša Dragin nije bio njihov ministar.

Nije, ali oni dele kolač vlasti. Kad su ušli 2008, oni su ćutali, 2009. su rekli – "hoćemo svoj deo, ušli ste u našu strukturu". Greška DS-a je što su dali Srbijagas SPS-u. Jer, bilo je prirodno da onda dobiju i Azotaru, a kad su dobili Azotaru, bilo je prirodno da dobiju i deo robnih rezervi, deo Ministarstva poljoprivrede i sve što se radi u vezi s tim, a to je regresiranje đubriva. I ako radite za vašu vezu, odsad morate da radite i za našu vezu.

Onda su to raširili i u Azotari pravili dokumentaciju iz koje se vidi gde đubrivo stvarno ide, kod onih koji nemaju pravo na regres, a kada se dostavljaju papiri Ministarstvu poljoprivrede, za njih se pravi druga dokumentacija u kojoj se prikazuje da je đubrivo otišlo tamo gde je trebalo, a gde zapravo nije otišlo. Za jednu isporuku su pravljene dve različite otpremnice. Regresiranje je trajalo tri godine, u četiri navrata je vršeno. Ogromna količina je prošla, tu je kriminal bio neverovatno duboko spušten i otkriveni su pojedinačni elementi. Posebno je bilo zanimljivo u Somboru, kolege iz privrednog kriminaliteta i iz poljoprivredne inspekcije imali su jako dobru saradnju i ušli su u jednu od firmi koja je bila fiktivni kupac. Već sutradan došao je tim inspektora iz sedišta Ministarstva poljoprivrede – navodno da im pomogne – a oni su, u stvari, predmet bukvalno ukrali i već trećeg dana nije se dešavalo ništa.

Da ste imali tada tu službenu belešku o ministru unutrašnjih poslova, šta biste uradili? Da li biste mogli nešto da uradite?

Vreme kada je radna grupa mogla da radi bez sputavanja i po zakonu je sasvim sigurno postojalo. SNS je obećao borbu protiv kriminala i korupcije. I pre nego što je radna grupa bila osnovana, oni su najavljivali brza hapšenja. Ona ne mogu da budu brza, to je smešno, ali, počeo je da teče septembar, a mi smo tek počeli sa radnom grupom, oktobar… Vučić je i tada bio najmoćniji čovek u državi, u skupštini je iz kožne tašne vadio i pokazivao preseke naših izveštaja, timova po pojedinim predmetima i najavljivao hapšenje iz nedelje u nedelju, iz dana u dan. A to nije moglo tako brzo da ide.

Odakle njemu ti papiri? Po osnovu Biroa za koordinaciju službi bezbednosti?

Da. To je bio prvi zakon koji je donet. Sve imaju – predsednika države, parlamentarnu većinu, relativno čistu, novu vlast, sve poluge moći – a njemu treba da bude šef Biroa. To je malo ponižavajuće za čoveka na tako visokom položaju. Ali, u suštini, tu je vlast i nad službama. Onda je skupio službe i rekao – da vidim šta imate. A službe su servilne i sve ono što nisu mogli da rade, oni su rekli – eto, bile su nam vezane ruke, nismo mogli, izvolite, mi smo dobri i pošteni, nego oni su zli prethodni, nisu dali, evo, iznosimo prljav veš, sad sve to može da se radi.

Vi se tu pitate zašto bezbednosno-obaveštajni sistem nije reagovao u vezi s kriminalom, pa navodite Miodraga Rakića, Snežanu Malović. Zašto?

Brisel pred izbore 2012. godine intenzivno postavlja pitanje šta je sa 24 sporne privatizacije i traži da se to uradi. Radna grupa uopšte nije trebalo da se osniva, trebalo je timovi da rade svoj posao, a šta smo mi radili sa privatizacijom Azotare, to je još jedna priča…

Da, radna grupa je osnovana zbog 24 privatizacije, ali niste uradili to, nego ovo sa regresom đubriva.

Tako je. Ali mi smo i priču o privatizaciji radili i uradili, predmet je urađen.

Gde je on?

Ostao je gde i svi drugi predmeti, sve je ostalo na stolu.

Imate li saznanja da li se tim predmetima bavio neko drugi?

Imam saznanja da se niko nije bavio. Bilo je puno slučajeva, ali je od ovog što je radio moj tim, samo jako mali deo slučajeva o robnim rezervama urađen, realizovan do kraja, ali to je samo jedan segment, iščupan je, osakaćen predmet, tek da se kaže da se nešto uradilo. One druge stvari, kapitalne, to je ostalo netaknuto.

Na jednom mestu u knjizi kažete da je taj optuženi, koji je ukazao na umešanost ministra policije, kasnije progovorio o tome u istrazi. Zašto onda nakon tih saznanja nije postupano?

Već je prošlo mnogo vremena. Prvi udar je politička korupcija pretrpela sa nekim gubicima, ali se onda stabilizovala i opet zauzela svoju poziciju – novi igrači, dresovi isti – i čak je postala jača nego što je bila prethodna.

Tada, 2013. i 2014, već je postala jača nego što je bila?

Da, da, početkom 2013. godine.

Pa, kakva je sada?

Uf… Koliko se ja u ovo razumem, nešto malo, kriminal je postojao u svakoj državi i u svakoj vlasti. Ona prethodna vlast je bila u vezi sa kriminalom, ali je ipak znala da je to jedna prljava stvar i gledala da se od toga distancira. Nova vlast je teorijski imala priliku da bira da li da se od kriminala distancira, da li da mu se oštro suprotstavi ili da ga na neki način stavi sebi u funkciju. Šta se u praksi desilo, ostaje nam svima da sami zaključimo ili na svojoj koži osetimo. Do tada novac radi svoj posao.

Najbolje vezivno tkivo kriminala i vlasti je novac. Neprevaziđeno, ne postoji injekcija koja bi dala imunitet. Da li postoji toliko poštenih ljudi u Srbiji koji bi mogli da dođu na vlast, a da ne reaguju na tu količinu novca? Prost primer koji nema nikakve veze sa ovim: Pink. Šta mislite, kad se promeni vlast, da će on ostati opozicija, da će braniti Vučića? Uostalom, fenomen preletanja ne postoji samo u politici, on postoji i u svetu kriminaliteta tj. političke korupcije, ali i u svim bitnim segmentima društva.

Ali vi stemožda ne vi ličnoali radna grupa je poverovala u jednom trenutku Vučiću da je toto.

Jeste, poverovali smo, skoro svi. Krajem 2012. godine kada je nama bilo naređeno da moramo da radimo, da damo rezultate.

Još jedna rečenica iz knjige, takođe poražavajuća, jeste kada pitate pretpostavljene: "A baš sve možemo da radimo?"

Ja sam razgovarao sa istim ljudima koji dve godine pre toga na neki način nisu dozvoljavali da se radi kvalitetno, suštinski. Čemu sve kad vi dve godine razvlačite provere, kad je sve nešto drugo bitnije. I onda, kad je formirana radna grupa, nije bilo nikakvog sputavanja, nikakvih administrativnih, birokratskih prepreka, svi resursi stoje na raspolaganju – resursi za koje nisam znao da ih uopšte imamo. I deluju – rešavaju se problemi u realnom vremenu, ja razgovaram telefonom o nečemu, problem se direktno rešava, odmah.

Kada ste prestali da verujete da je moguće da uradite svoj posao?

Negde 2013, mada sad vidim da sam zakasnio, da se to mnogo ranije videlo, po svim detaljima. Na primer, taj ulazak u Srbijagas. Mi dve godine pre radne grupe nismo smeli da spomenemo Srbijagas. Uopšte. Azotaru još i nekako, ali Srbijagas nikako. A logično je, kada vršite te velike provere, to je pravilo struke, kriminalistike, ona je vrlo egzaktna nauka. Ona kaže da se pravi prvo uopšteni, pa detaljni plan rada, i kaže – provere u svim povezanim fizičkim i pravnim licima. A ovde sa Azotarom imate najveće povezano pravno lice, Srbijagas, i ne smemo ga da spomenemo.

Kada je počela da radi radna grupa, onda smo mogli da pominjemo sve i da proveravamo. Mislili smo da ćemo ući u Srbijagas, međutim, počelo je da se oteže – mi smo dobili nalog tužioca, ali bez datuma. To je kao da date detetu sladoled, ali mu ne kažete kad sme da ga pojede. Sme da ga gleda i sladoled se topi, i onda kad prođe neko vreme, vi mu kažete da može da ga pojede, ali šta da pojede – otopio se.

I kada smo najzad bili pušteni, bili smo dočekani po njihovoj proceduri, da na njihov način radimo. Zakon o krivičnom postupku propisuje proceduru, a njihova procedura je bila da mi radimo na Novom Beogradu, da im tražimo pismeno i oni da nam dostavljaju dokumentaciju iz Novog Sada. Takozvana dopisna kontrola, pišete narkodileru da izvrši pretres sam kod sebe. Mi na to nismo pristali i zato smo došli do toga – nezvanično, naravno, niko to nije rekao – da kad nećete ovako, onda ne može nikako. Ja sam još samo jednom uspeo da uđem u Srbijagas kada smo videli i stavili sve na svoje mesto.

Šta ste videli?

Kada sam napisao taj izveštaj, plan rada, i kada su načelnici to pročitali, jedan od njih je rekao da bi za to bilo potrebno 100 ljudi i još 6 meseci. Onda možete da mislite šta je sve tu uočeno, da vam treba 6 meseci i toliko ljudi da sve dokumentujete. I Srbijagas je time "završen".

Direktor je i dalje isti

Isti, sve je isto, mi smo i taj predmet ostavili nakon nas, nakon što je rasformirana radna grupa. Prvo se pojavila informacija da će raditi neke druge službe, pa onda da ćemo mi da nastavimo tako rasformirani, ali od toga nije bilo ništa.

Mišković je bio uhapšen 12. decembra 2012. A vi pišete o nekom noćnom sastanku 17. decembra između Vučića, Dačića i Bajatovića. I kažete "posle toga mi je bilo jasno".

Ceo državni vrh sastao se hitno, u nedelju uveče. Demokratska stranka, iako je bila u opoziciji, imala je krajem 2012. mnogo veću moć i veću snagu nego danas. I onda je krenulo, nakon gubitka vlasti u maju, pa je prošlo leto, odmori, povratili su se. SPS je omogućavao tesnu skupštinsku većinu SNS-u, a trebalo je da odluči Dačić kome će da se privoli. E, on je počeo nešto da se buni, a DS je počela da govori o vanrednim izborima. I Vučić je morao da podvuče crtu i da vidi na čemu je. U to vreme obelodanjena je i afera "Banana" – sastanci Dačića sa narko-bosom. Da li to ima veze sa dogovorom vladajućih stranaka ili je ona slučajna, zanimljivo bi bilo saznati. Ali, u politici nema slučajnosti, sve ima svoju svrhu, bez obzira što velika većina suštinu ne vidi.

To je bilo samo nekoliko meseci nakon stvaranja radne grupe.

Toliko. Taj period kad smo mogli sve da radimo je bio jako kratak, i odmah je postalo jasno da najjači predmeti ne mogu da se rade.

Kažete prvo za Srbijagas "ušli smo u srž kompleksnog kriminala" i da je tu sve zaustavljeno, a onda pišete o tome kako Državna revizorska institucija za skoro 50 milijardi dinara u Srbijagasu podnosi prekršajnu prijavu. Kakva je tu veza?

DRI je radila vrlo slične stvari koje smo i mi započeli, s tim što oni nisu išli u pravcu krivičnog dela.

Imaju li oni mogućnost da podnose krivične prijave?

Imaju, kako nemaju. To je ekstremno profesionalna služba, taj sektor finansija je toliko detaljan i razvijen da je to nešto neverovatno. Međutim, to je kao da imate ekstremno dobrog hirurga koji operiše mrtvog čoveka. Oni sve to rade da bi podneli prekršajnu prijavu. Kažu za krivično delo – to nije moj posao. Oni su završili to svoje što su imali pre nas, Dušan Bajatović im isto nije dao dokumentaciju, pa je onda bio sastanak između Srbijagasa i DRI.

Ali ja ne mogu da bacam drvlje i kamenje, njima zakon daje pravo na ogromne plate i daje im pravo da to rade, da traže dlaku u jajetu, a kuća srušena. I onda vidite, kažu, "nenamenski utrošeno". A oni kažu "nenamenski" kad neko umesto da uloži, na primer, u asfaltiranje, on te pare pokrade, prebaci na neku firmu, i nije asfaltirano. I oni to zovu "nenamenski" – nije za to, nego za nešto drugo. Koja je to zloupotreba termina? I svi stanu na tome – nenamenski. Oni su napisali taj izveštaj, ima 200 strana. Ali mene ne interesuju konta, da li si ti knjižio na jedan ili drugi konto, mene interesuje da li si ukrao pare ili nisi. Suština me interesuje.

U tom izveštaju se ukazuje da mnogo toga ne valja i da treba samo da se više začeprka, da se konkretno vidi. A oni su tu stali s tim i podneli prekršajnu prijavu. I ja to i pišem u knjizi – ja ne mogu tolike milijarde da uguram u prekršajnu prijavu. Ko može, nek ugura, zakon to dozvoljava. I eto, podneli prijavu, prošlo par meseci, ona zastarela, i nikom ništa, to je sad pokriveno. I zato je Bajatović njima dozvolio kontrolu.

Osim zaustavljanja svih tih slučajeva, još uvek tu nema upliva SNS-a u celoj toj priči do kraja delovanja te radne grupe, ne na način na koji je bio upleten SPS.

Ovde govorimo o političkoj korupciji. Ona je teorijski nemoguća bez glavnih političkih aktera. Oko političkih pitanja oni se spore i konfrontiraju u borbi za što veću vlast, ali na planu korupcije lepo sarađuju. Jednostavno znaju da im takav sukob može naneti samo štetu. Ovako kako se u Srbiji radi, štetu imaju samo građani.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net