foto: marija janković

Intervju – Jovo Bakić >

Zašto osnivam partiju

"Od 1990. naovamo to će idejno, politički i ideološki biti najjasnije profilisana levičarska partija. Osnivaju je iskreni levičari, svesni da Socijalistička partija Srbije ili Pokret socijalista nisu levičarske stranke jer sprovode neoliberalnu politiku. Naša nova partija će biti posve drugačija"

Afere se smenjuju jedna za drugom. Napadi vlasti na neistomišljenike i nezavisne medije sve su žešći. Dijaloga nema, društvo je podeljeno. Podeljena je i opozicija po pitanju bojkota ili izlaska na izbore, a masovan građanski protest "1 od 5 miliona", koji je obeležio početak godine, pred kraj godine se sveo na nekolicinu najupornijih šetača.

U takvoj situaciji sociolog i docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu se odlučio da osnuje političku stranku jasno leve orijentacije, za koju se nada da bi dobar deo građana mogla da trgne iz političke apatije i "na juriš" osvoji veliki broj glasova.

Za odluku o izlasku ili bojkotu izbora kaže da je to jedan od onih izbora kada ćeš se kajati bez obzira na to za šta se opredeliš. Ipak misli da treba izaći na izbore, jer bi bojkot imao smisla samo ako ga prati snažan pritisak društva na vlast, a za tako nešto u ovom trenutku ne vidi energiju.

"VREME": Da li gledate televiziju Pink?

JOVO BAKIĆ: Ne.

Zbog čega?

Zato što se tu emituje neizdrživa količina primitivizma i gluposti. Nisam gledao Pink ni dok su na vlasti bile Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, i smatram da je jedna od najvećih grešaka što čitava imovina Željka Mitrovića nije konfiskovana posle 5. oktobra. Svakako to treba uraditi posle rasturanja ovog režima.

Da li čitate "Informer", "Kurir", "Srpski telegraf" i tako dalje?

Ne.

Zbog čega?

Nikada me nije zanimalo da pratim takvu vrstu intelektualno isprazne propagande. Zajednički imenitelj Pinka i svih tih tabloida je primitivizam. Svakako sve to treba konfiskovati po promeni sistema.

Da li lično poznajete nekog člana Srpske napredne stranke?

Sa jednim članom Glavnog odbora SNS-a sam razgovarao do 2014; do tada je on smeo sa mnom da se viđa. Reč je o pristojnom, kultivisanom čoveku.

Kako jedan član Glavnog odbora SNS-a objašnjava stanje u kome se Srbija nalazi pod njihovom vlašću, odnosno u kom se pravcu kreće te 2014. kada ste još razgovarali?

Takvi ljudi ulaze u stranku iz koristoljubljivih motiva. To nije samo slučaj sa SNS-om. Naše stranke su takve da se u njih učlanjuju lovci na plen, stranke u Srbiji su sve odreda patronažno-klijentelističkog tipa. Vi se učlanite u stranku, glasate za svog patrona a on vam zauzvrat obezbeđuje određene pogodnosti. Ako ste na višem nivou hijerarhijske lestvice u stranci, ulazite u razna tela, upravne odbore javnih ustanova i preduzeća, dobijate sinekure i raznovrsne lukrativne poslove, a na nižem nivou dobijaju se zaposlenja koja se otplaćuju tzv. sigurnim glasovima porodice i prijatelja. To je razrađen i uhodan sistem koji SNS nije izmislio, ali ga je unapredio.

Vi često dajete intervjue malom broju kritičkih medija, ali ne Pinku, "Kuriru"...

Dao sam jedan intervju "Kuriru" u trenutku kada je izgledalo da menja uređivačku politiku, kada je jedan dotad ozbiljan novinar došao na mesto glavnog urednika. Iako su me do 2012. često zvali, nikada nisam gostovao na Pinku, kao uostalom ni kod Milomira Marića na televiziji Happy niti kod Predraga Sarape dok je još bio na Studiju B, jer smatram da je sve to negacija novinarstva. Mislim da je greška naše, hajde da je tako nazovem, intelektualne elite što prihvata pozive novinara koji svoj posao ne rade profesionalno.

Znači, vi ne gledate i ne čitate "njihove" medije, ne biste se odazvali njihovom pozivu, nemate kontakt sa članovima SNS-a, a "oni" neće da imaju veze sa kritičkim medijima i ljudima koji drugačije misle. Kako onda uopšte može da dođe do dijaloga između dve strane?

Do dijaloga ne može doći jer je vlast sve učinila da ga u korenu saseče. Dijalog sa ovom vlašću je i teorijski nemoguć; da jeste, bilo bi ga u proteklih sedam godina. Aleksandar Vučić, Aleksandar Martinović, Vulin ili Đukanović, spadaju u ljude koji ne umeju da razgovaraju. Oni umeju isključivo da vređaju i klevetaju, a neki od njihovih saradnika su vični mukanju i burukanju u Skupštini, ali ništa od toga ne spada u razgovor. Njihova politika je svedena na ogoljenu suštinu, a to je borba za moć.

Iz toga proizilazi da je pod tim uslovima bojkot izbora koji vodi dodatnoj polarizaciji društva jedina moguća taktika opozicije. Da li se i dalje zalažete za bojkot?

U ovom trenutku sam bliži tome da se izađe na izbore. Glavni razlog je procena da će deo opoziciono orijentisanih građana svakako izaći i glasati za nekoga za koga proceni da spada u opoziciju. Naravno da će jedan deo građana bojkotovati izbore ili će prosto nastaviti da ne glasa. Ali po mom mišljenju broj tih ljudi neće biti dovoljno velik da dovede u pitanje legitimitet izbora.

Izaći ili ne izaći jeste jedan od onih izbora kada ćete se kajati šta god da uradite. Stvar je procene šta je manje loše. Meni se u ovom trenutku čini da je manje loše da se izađe na izbore, iako razumem sve razloge za bojkot. Izborni uslovi sa apsolutnom dominacijom vladajućih stranaka na televizijama s nacionalnom frekvencijom zaista nisu korektni, a najveći broj građana se o svemu informiše posredstvom tih televizija.

Sistem dezinformisanja upotpunjuju jeftini tabloidi, koje osiromašeni građani za razliku od "Vremena" ili NIN-a sebi mogu da priušte. Takva situacija u medijima duboko hendikepira svako opoziciono delanje.

Iskustvo iz devedesetih godina nas uči da je razjedinjenost najpogubnija za opoziciju. Zar ne bi u najboljem interesu vlasti bilo da tek donekle ujedinjena opozicija ne može da se dogovori, pa se neke opozicione partije opredele za bojkot, a druge izađu na izbore?

Moguće, ali ne mora da bude tako. Može, recimo, da se pojavi neka nova, istinski opoziciona politička snaga koja bi na juriš osvojila značajan broj glasova...

Imate li nekog konkretnog u vidu?

Pa, imam u vidu stranku koja još nije stvorena, ali je u fazi nastajanja...

Koja će imati ime "Samoodbrana" ili neko drugo?

"Samoodbrana" je odustala od političkog angažmana, jer je premalo njenih članova bilo spremno da uđe u aktivnu političku borbu. Ali će njeni članovi nastaviti da kritikuju vlast i biće prisutni u političkom životu s ciljem civilizovanja uslova društvenog života.

Da li već imate neki radni naziv za tu partiju u nastajanju?

Više naziva je u opticaju, u toku je referendum o imenu među ljudima koji su spremni da učestvuju u radu te političke organizacije.

Ko su ti ljudi?

Reč je o ljudima koji već deceniju do dve aktivno rade na javnoj sceni, neki i duže, ali nisu bili aktivni u praktičnom, odnosno stranačkom političkom životu. Sada je među njima sazrelo uverenje da je trenutak da se krene sa stranačkim delanjem.

Sudeći po vašem liku i delu, pretpostavljam da će ta partija biti jasno levo profilisana?

Da. Od 1990. naovamo to će ideološki biti najjasnije profilisana levičarska partija. Osnivaju je iskreni levičari, svesni da Socijalistička partija Srbije ili Pokret socijalista nisu levičarske stranke jer sprovode neoliberalnu politiku i pribegavaju jeftinoj nacionalističkoj i socijalnoj demagogiji. Naša nova partija će biti posve drugačija.

foto: marija janković

Zar Pokret levica Srbije Borka Stefanovića nije levičarska partija?

Ona je koncipirana kao levičarska partija, ali kao takva nije napravljena. Stoga u nju nisam ni ušao. Ona, uostalom, više ni ne postoji pošto se utopila u Đilasovu stranku (kojoj je teško i ime zapamtiti, a program i ideologiju ne treba ni pominjati).

Iz svega ovoga, dakle, možemo da zaključimo da će se na proleće 2020. godine na izborima pojaviti nova, levičarska partija?

To ne može da se zaključi, jer sam o bojkotu, odnosno izlasku na izbore izneo samo sopstveni stav. O tome ćemo tek u stranci razgovarati i demokratski odlučiti šta ćemo činiti, pri čemu ćemo u obzir uzeti ne samo stranački već i interes čitavog društva.

Ali možemo da zaključimo da će uskoro doći do zvaničnog osnivanja te partije?

Trebalo bi.

Kako objašnjavate da u društvu ovako velikog siromaštva nema nijedne prave levičarske partije?

Kod nas je nacionalizam, koji je pratio ratove za jugoslovensko nasleđe, zatro levičarske ideale, homogenizujući stanovništvo. Još je Slobodan Milošević, koji sam nije bio nacionalista, manipulisao nacionalizmom i radnike odvukao na tu stranu. Oni su onda lutali između SPS-a i Srpske radikalne stranke, a sada je tu i Srpska napredna stranka. Možda i najbitnije, SPS i JUL su duboko kompromitovali levičarsko ime, nikako ne i ideje, među građankama i građanima Srbije.

Mi smo društvo najizraženijih socijalnih nejednakosti u Evropi, ali i u centru svetskog kapitalističkog sistema u poslednje četiri decenije nejednakosti eksponencijalno rastu. Radnici, koje je socijaldemokratija izdala, ostali su na vetrometini, pa su taj prostor popunile krajnje desničarske partije. Danas su desničarske partije zapravo postale radničke partije. Utoliko ni Srbija nije u tom stepenu izuzetak, kao što na prvi pogled izgleda.

Socijaldemokratija u Evropi sve više tone u bezdan. Zašto mislite da bi u Srbiji u kojoj je prokazan komunizam jedna izrazito levičarska partija mogla da ima uspeha?

Zato što poslednje tri decenije svedoče o nesumnjivom nazadovanju u svim oblastima društvenog života. Počnimo od kulture...

Kultura baš ne donosi mnogo glasova.

Možemo da počnemo od kulture, jer ona stvara uslove za razvoj obrazovanih, svestrano razvijenih i slobodnih pojedinaca. U socijalizmu je kulturna produkcija (književnost, kinematografija, pozorište itd.) bila na daleko višem nivou nego sada, a kulturno takmičenje republičkih centara donosilo je deprovincijalizaciju društvenog i duhovnog života. Današnja kultura svih naslednica SFRJ duboko je provincijalna, gotovo da se guši u parohijalnosti. Pogledajte i privredu. Mi još nismo dostigli nivo bruto društvenog proizvoda iz 1989. godine. Nama Vučić priča da plate i penzije nikada u istoriji nisu bile tako visoke, a oni koji se sećaju doba Ante Markovića znaju da je tada standard bio neuporedivo viši no danas. S pojavom nacionalizma Marković je uzalud upozoravao da ćemo se sa žaljenjem sećati tada propuštenih prilika. Nacionalizam u koji smo tada utonuli, ne samo Srbi već i drugi južnoslovenski narodi, porinuo je sve te male nacije u ratno potonuće i duboko civilizacijsko propadanje.

I u politici je primetno nazadovanje, jer umesto jedne nenormalne stranke imamo čitav niz nenormalnih stranaka lovaca na plen. Od njihovog lova društvu ništa ne ostade.

I u vlasti i u opoziciji?

Tako je. Stranke služe za to da svojim članovima obezbede sinekure. I pre 2012. imali ste zaposlene u javnoj upravi koji su plaćeni da ne dolaze na posao. Toga naravno ima koliko god hoćete i u SNS-u. Samo na opštini Voždovac preko sedamdeset ljudi nije uopšte dolazilo na posao tokom 2014, a primali su platu.

Kada vas, recimo, Nebojša Bakarec u esenesovskim tabloidima upoređuje sa Polom Potom, Staljinom i Maoom, govori o vašoj krvožednoj ostrašćenosti i kaže da prizivate krvoproliće, kako se osećate?

Imam dovoljno godina da me mišljenja ljudi koje ne cenim nimalo ne dotiču. Štaviše, zabavlja me kada me prijatelji obaveste o naslovnicama u tabloidima, o Bakarecu, Krstiću, pojedinim poslanicima i njihovim napadima na mene. Ohrabrujem ih da nastave.

Ovakav tip izjave na vaš račun nije izolovan, da li se osećate ugroženim, da li se osvrćete kada se noću vraćate kući?

Čovek koji je rešio javno da govori mora da bude spreman i na posledice svog delovanja. I u uređenim zemljama uvek ima budala koje mogu da vas fizički napadnu, setimo se samo Olafa Palmea ili Džona Lenona.

Ali u Švedskoj i Americi mediji nisu od Palmea i Lenona pravili mete, a u Srbiji esenesovski tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom sistematski neistomišljenike demonizuju kao narodne neprijatelje. Kad smo kod toga, kako objašnjavate pojavu Srpske desnice i Miše Vacića?

Vacić je navođeni projektil, intelektualno nedostatan čovek koji Aleksandru Vučiću, kao i njegov politički otac Vojislav Šešelj ili razne navijačke grupe, služi kao batina. Oni nemaju snagu sami od sebe, već nju crpu iz od nas otete države.

Da li to onda znači da država raspolaže paradržavnim trupama?

Na neki način, ali ne sasvim, iako kriminalci koji se skrivaju iza navijačkih grupa često za sobom imaju krivično delo neovlašćenog nošenja oružja, a zbog čega najčešće nisu bili u zatvoru. Pre možemo da govorimo o batinaškim grupama pod kontrolom vlasti koje će biti aktivirane u trenutku najveće slabosti režima, kada se bude odlučivalo o tome da li će Aleksandar Vučić i ekipa oko njega ostati na vlasti, ili otići u zatvor.

Što položaj vlasti bude slabiji, to će represija biti jača. Još nismo došli do te tačke. Srpska desnica sa Vacićem na čelu, dok se drugačije ne naredi, samo verbalno zastrašuje protivnike Aleksandra Vučića.

Pokušaj ubistva Borka Stefanovića bio je incident, njega nije vlast naručila, već je, naprotiv, u tom trenutku bio suprotan interesima vlasti, koja je nakon tog napada bila oslabljena. Uvek neka budala, misleći da radi u korist režima, može na svoju ruku oslabiti isti taj režim.

Nikada ne znate kada će neki lokalni bandit napraviti tešku glupost i vlast dovesti u nezavidan položaj, jer vlast takve budalaste bandite sprema za odsudni čas, ali ne može kontrolisati svaki njihov korak.

Da li vidite promene u srpskom društvu u poslednjih sedam godina koliko je SNS na vlasti?

Dodatno su porasle nejednakosti. Uz svu socijalnu demagogiju, ovaj režim radi u korist najbogatijih, za oligarhiju koja vlada. Ona je vladala i do 2012, samo što je sada disciplinovana, pripitomljena. Nekada je oligarhija vodila glavnu reč, sada mora da sluša autoritarnog vođu. Ako je do 2012. bila reč o oligarhiji u izvornom značenju tog pojma, tj. o vladavini manjine najbogatijih u sopstvenom sebičnom interesu, onda je ovo sada autoritarna oligarhija koja mora da sluša jednog čoveka i novac daje samo njegovoj stranci. Ranije je davala novac svim strankama, kupujući tako donošenje zakona u sopstvenom interesu.

Posle svega što ste rekli, ako smatrate da dijalog nije moguć, da ova vladajuća garnitura neće prepustiti nekom drugom vlast ni po koju cenu, da će u nuždi pustiti s lanca i batinaške odrede, šta je onda po vama rešenje?

Rešenje je stalni građanski pritisak. Ne bih bio protiv bojkota izbora da je građanski pritisak masovniji i jači. Kada bi na dan izbora na ulice izašlo makar sto hiljada ljudi da protestuje, onda bi to imalo smisla. Ali, bojim se da neće biti više od dve do tri hiljade.

Opozicija građanima mora da uliva poverenje. Bojim se da jedan značajan deo opozicije ne ispunjava taj kriterijum zbog toga što su njene vođe prokockale poverenje građana do 2012, pa ga je sada veoma teško vratiti, za njih verovatno i nemoguće.

Neke od njih sam pitao zbog čega ulaze u politiku, ako njihovo ime predstavlja hipoteku za stranke koje predstavljaju, pa i za celu opoziciju. Zar nije bolje da se povuku i rade iz pozadine, ukoliko žele dobro opoziciji. Ako sa takvim balastom pošto-poto hoćeš da budeš na čelu partije, svesno ili nesvesno zapravo radiš u korist režima.

U starim oligarhijama s demokratskim pravdanjem vlasti praksa je da se posle poraza, ili nekog skandala, povučeš. Ne znam koliko toga lošeg neko treba da uradi da bi se u Srbiji povukao s čela neke političke partije. Kod nas u politici ne postoji osećaj odgovornosti.

Na početku protesta "1 od 5 miliona" veliki broj ljudi je bio na ulicama. Ta energija za promenama, dakle, postoji u društvu. Gde je nestala?

Naravno da ta energija postoji, i sam sam bio na ulicama, ali postoji mnogo veći potencijal, a on ne dolazi do izražaja zbog ovoga što sam prethodno govorio.

Jedan deo građana, koji bi se verovatno aktivirao da na čelu protesta nisu političari u koje oni nemaju poverenje, sedi rezignirano kod kuće, iako ne podnosi vlast.

Ako je cilj opozicije da u Srbiji zavladaju osnovni demokratski principi, da se normalizuje stanje u društvu, da li vi zarad tog interesa možete da sarađujete sa Boškom Obradovićem i Dverima?

Ne bismo mogli da sarađujemo u izbornom smislu, kao izborna koalicija. To bi bilo sasvim nenačelno. Mislim da je koalicija Savez za Srbiju veoma problematična i sa stanovišta nekih liberalnijih pristalica opozicije, ali i sa stanovišta nekih radikalnijih pristalica desnice. Tu obe strane gube, jer ne mogu da ostvare sav svoj potencijal.

Treba ići na čista rešenja. A uvek je moguće da jedna strana, na primer, podrži nečiju manjinsku vladu.

Da, ali je prosto matematički problem da samostalno mnoge opozicione partije ne mogu da pređu cenzus za ulazak u Skupštinu.

Ovako mogu da uđu u Skupštinu, ali nikako ne mogu da pobede. A onda je za njih, s obzirom na uslove u Skupštini, bojkot najlogičnija opcija.

Mislim da je potrebno da se stvore političke snage koje imaju jasnu podršku u biračkom telu na osnovu svojih ideja i lične neukaljanosti njihovih vođa. U tom smislu Dveri jesu politička snaga koja ima jasno profilisanu ideologiju; dugo je bila konzervativna dok nije prešla u radikalnu desnicu. Sada to moraju da ublažavaju jer su ušli u SzS.

Demokratska stranka takođe je ideološki profilisana socijalno-liberalna stranka, i sada na čelu ima pristojnog vođu bez političke hipoteke, što je veoma važno. Ali i ona u koaliciji s Dverima ograničava svoj potencijal.

Krušik se razvija u aferu nad aferama. Zašto je pored svih drugih afera ona očigledno toliko bitna?

To je za vlast opasna afera zbog spoljnopolitičkih činilaca. Ta afera ima veoma negativan odjek na Zapadu, jer otac ministra unutrašnjih poslova učestvuje u trgovini oružjem. Samo zbog toga se u civilizovanim društvima silazi sa vlasti i sprovodi se istraga.

To brine ovu vlast, koja je do sada imala blanko podršku Zapada ne bi li rešila problem Kosova, a sada razmišljaju da su se možda kladili na pogrešnog konja. Vučić je iz devedesetih godina izvukao pouku, da čak i ako imaš podršku kod kuće, u globalizovanom svetu ne možeš da opstaneš ako nemaš podršku spolja. On je shvatio šta se desilo Miloševiću i da zbog sopstvenih, a ne zbog interesa Srbije, mora da ima dobre odnose sa Zapadom. Ova afera direktno dovodi u pitanje takvu spoljnu politiku.

foto: marija janković

Predstavnici Zapada često objašnjavaju da i dalje podržavaju Vučića jer u opoziciji nema stranke koja bi bila spremna da prizna nezavisnost Kosova. Koji je vaš stav po pitanju priznanja nezavisnosti Kosova?

Kosovo je odavno nezavisno. Kada nemate vojsku i policiju na nekoj teritoriji, ta teritorija nije vaša. Vi to možete da priznate ili da istrajavate u nepriznavanju te činjenice. Meni se čini da Kosovo predstavlja teg na leđima Srbije, ali da postoji prostor da se za srpsku zajednicu na Kosovu obezbede međunarodna jemstva, da se srpske crkve i manastiri stave pod međunarodnu zaštitu, da imaju eksteritorijalni status. To je nešto realno i to bi se moglo ostvariti, kao i personalna autonomija.

Znači, pod određenim uslovima Srbija bi trebalo da se pomiri sa tim da je Kosovo nezavisna država? Da li će to ući u program partije koju osnivate?

Nisam predsednik te stranke, neće ni biti predsednika, već će strankom rukovoditi predsedništvo. O stavu stranke prema priznavanju nezavisnosti Kosova još se raspravlja. Nama su potrebni miran život i usredsređenost na privredni i kulturni razvoj. Ako se stalno bavimo Kosovom, nacionalnim pitanjem, kao nacija ćemo izumreti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net