Transfer blama

Ministarstvo kulture i informisanja Srbije uputilo je medijima ovog petka meil u kome saopštava da je u okviru međunarodnog kulturnog foruma u Sankt Peterburgu održan bilateralni sastanak delegacija našeg i Ministarstva kulture Republike Slovenije, na kome su ministri Vladan Vukosavljević i Zoran Poznić razgovarali o nastavku zajedničke obnove Paviljona 17, bivšeg Jugoslovenskog paviljona, u Državnom muzeju Aušvic-Birkenau, na kome su usaglasili stavove „da što pre treba rešiti sva otvorena pitanja koja se tiču rekonstrukcije objekta i formirnja stalne postavke bivšeg Jugoslovenskog paviljona“ i sa koga su pozvali ostale države bivše SFRJ na aktivniji pristup u realizaciji pomenutog projekta, kako bi se Paviljon 17 nakon dugo godina stavio u funkciju.

Klinci imaju jedan izraz koji adekvatno i slikovito opisuje osećanje kad ti je neprijatno ili se osetiš krivim zbog nečeg lošeg/pogrešnog/glupog/itd što je neko drugi uradio: transfer blama. Sramota me je što mojoj zemlji nije do svojih ljudi stradalih u Aušvicu. Objašnjenje da Srbija nije jedina bivša jugoslovenska republika zadužena za Paviljon 17, nije opravdanje.

Državni muzej Aušvic-Birkenau osnovan je 1947. godine s namerom da bude centar za proučavanje holokausta, a UNESKO je logor 1979. godine proglasio delom Svetske baštine. U Aušvicu je prema nespornim saznanjima istoričara pobijeno i pomrlo od bolesti i zbog neljudskih uslova 1,1 milion ljudi, mahom Jevreja, iz Mađarske, Poljske, Francuske, Holandije, Grčke, Češke, Slovačke, Nemačke, Austrije… Iz Jugoslavije više od 10.000 ljudi. Od 1960. godine, države iz kojih su bili zarobljenici Aušvica, dobile su svoje paviljone u Memorijalnom centru Aušvica i u njima prikazuju nacionalne postavke u znak sećanja na žrtve sa svojih teritorija. Tako je oformljena i memorijalna postavka SFRJ. Nakon raspada zemlje, njen paviljon je zatvoren a natpis Jugoslavija je izbrisan. Godine 2008. eksponati izložbe premešteni su u Muzej revolucije u Beograd. Paviljon 17 je prazan. Ministarstvo kulture Srbije sazvalo je 2011. godine prvi konsultativni sastanak u cilju obnove izložbe, a predstavnici svih država na prostoru Jugoslavije izrazili su spremnost da učestvuju u projektu. Predstavnici njihovih ministarstava kulture i stručnjaci za holokaust, počeli su da pripremaju novu izložbu, očekivalo se da će biti otvorena 27. januara 2015. godine povodom sedamdesetogodišnjice oslobođenja logora, ali se i do danas o tome još uvek samo priča. U junu ove godine na Cetinju je održan ministarski sastanak povodom projekta obnove Jugoslovenskog paviljona uz učešće predstavnika Uneska, a kao što sam već napisala, u petak su o tome pričali i ministri kulture Slovenije i Srbije u Sankt Peterburgu. Nije teško izračunati da smo se tokom prethodnih 11 godina samo nekoliko puta setili svojih ljudi iz Aušvica.

Potpuno je nepojmljivo da država koja se od jutra do sutra busa u grudi slavnom prošlošću, koja u to ime postavlja neprimereno ružne i ogromne spomenike, odvaja silne pare za obeležavanje jubileja, koja na prošlosti bazira strategiju svoje kulture i da ne nabrajam više, ne oseća kao deo te iste svoje prošlosti i 10.000 stradalih u Aušvicu. Istini za volju, Srbija se ponaša kao da joj nije stalo ni do žrtava u nacističkim koncentracionim logorima na njenoj teritoriji. Staro sajmište je, doduše, 1987. godine proglašeno za kulturno dobro i postavljen je spomenik žrtvama, ali ništa od toga nije zasmetalo da se tamo otvore kafana, teretana i dečji vrtić, a spomen ploča postavljena na mestu na kome se nalazio logor Topovske šupe, odavno je ukradena.

U stvari, na žrtve se u Srbiji ne misli.

„Više ljudi je izginulo u Sićevačkoj klisuri nego u omanjem ratu koji smo imali 90-ih godina“ izjavio je otvarajući poslednju deonicu Koridora 10 predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. Okupljeni narod mu je tapšao.