fotografije: tanjug ap photo
BUDUĆNOST IZA ZIDA: Berlin, 10. novembar 1989.


trideset godina od pada berlinskog zida >

Od dana radosti do decenija razočarenja

Nakon ujedinjenja Nemačke ljudi sa istoka zemlje su dobili toliko dugo snevanu slobodu da putuju gde hoće i kupuju šta hoće, samo što za to nisu imali para. Životni standard na istoku države je počeo da opada, a na gotovo sve rukovodeće funkcije su postavljani zapadni Nemci, čak i za šefove baleta ili direktore muzeja. Tri decenije nakon pada Berlinskog zida nemačko društvo je i dalje podeljeno, baš kao i raspodela bogatstva. Još jednom se pokazalo da demokratiju i slobodu veličaju samo oni koji je nemaju

U Berlin sam prvi put doputovao 1957. godine kao dopisnik nedeljnog lista "Mladost". Pre toga sam 1952. i 1953. za list "Omladina" bio u Minhenu, Frankfurtu, Kelnu, Hamburgu i Bonu. Dok sam 17. juna 1953. večerao kod sekretarice naše ambasade u Bonu, procurila je vest da je u istočnom Berlinu izbila pobuna radnika, da su na ulice izašli sovjetski tenkovi, da ima krvoprolića. Ja sam smesta hteo da krenem tamo, ali su mi energično savetovali da to nikako ne činim, uz obrazloženje: "Mogli bi da te uhapse i kažu da si jugoslovenski provokator, da si učestvovao u organizaciji ustanka, pa da onda imamo muke kako da te izbavimo, ako bi to uopšte bilo moguće." Za istočnonemačku propagandu Tito je tada bio "besan pas pušten s lanca", Jugoslavija pod njegovim rukovodstvom oličenje zla.

Takvi su tada bili odnosi između Jugoslavije i Nemačke Demokratske Republike (NDR) zbog razlaza oko Rezolucije Informbiroa 1948. godine. Potom je umro Staljin, Hruščov je došao u Beograd 1955. da se izvini u ime SSSR, za sve je okrivio Lavrentija Beriju, koga su već bili ubili. Nakon toga je 1957. Jugoslavija uspostavila diplomatske odnose sa istočnom Nemačkom, iako je zapadna, Savezna Republika Nemačka zbog toga sa nama prekinula diplomatske odnose. Iznenada je Jugoslavija bila uzor, Tito kao najmiliji gost pozvan da dođe u NDR. Tada sam konačno mogao da otputujem u Berlin i na licu mesta vidim kako to tamo izgleda.


KAPIJA KA ZAPADU

Odmah posle pobede Berlin je podeljen na četiri zone – sovjetsku, američku, britansku i francusku. Kada su se tri zapadne zone u Nemačkoj ujedinile u Saveznu Republiku Nemačku (SRN), istočna zona Berlina je priključena NDR i postala njen glavni grad. U SRN je 1948. sprovedena monetarna reforma, zdrava nemačka marka došla je u opticaj i u zapadnom Berlinu, istok je zbog toga zatvorio sve granice i počeo bojkot tog dela grada.

U zapadnom Berlinu je pretila glad. Sledovanja su snižena na 1500 kalorija po stanovniku sa izgledom da se smanje još više, došlo je do nestašice lekova, goriva, svega. Tada je američko ratno vazduhoplovstvo uspostavilo "vazdušni most", više puta dnevno su bombarderi sletali na zastarelom aerodromu Tempelhof. To je trajalo od 24. juna 1948. do 30. septembra 1949.

Uvidevši da se zapadni Berlin ugušiti ne može, blokada je prekinuta. Zapadni Berlin je postao posebna teritorija formalno odvojena od Savezne Republike Nemačke, ali u praksi sa njenom valutom i bogatstvom. Mladi muškarci sa sedištem u zapadnom Berlinu nisu morali da služe vojsku ni u NDR ni u SRN. Za Nemce koji su sa istoka hteli da pređu – pobegnu – na zapad, put preko zapadnog Berlina je bio otvoren. Bilo ih je mnogo. Između 1945. i 1961. oko tri miliona građana je napustilo istočnu Nemačku. Kada su drugi granični prelazi bili zatvoreni, podeljeni Berlin je ostao porozna kapija ka Zapadu.

Ja sam za svoj put u Berlin 1957. od redakcije dobio skromne dnevnice, trebalo je štedeti i za poklone. Iznajmio sam sobicu kod neke mrzovoljne starice u istočnom delu Berlina gde je sve bilo jeftinije, a kretao se slobodno između dva otuđena dela grada. Vozio sam se gradskom železnicom između istočne stanice Aleksanderplac i zapadne zvane po zoološkom vrtu Bahnhof Zoo. Uveče, odnosno u zoru, iz zapadnog sam se vraćao u istočni deo grada u 4.00 ujutro, jer između ponoći i tog prvog voza saobraćaja nije bilo. Tih putovanja kroz berlinsku zoru sam se setio kada je 1961. počela izgradnja Berlinskog zida. Ubrzo je Aleksanderplac postao jedini kontrolisani prolaz i gradskim vozom i automobilima. Sa zapadne strane kontrolni punkt se zvao Chekpoint Charlie.


MOJ DOMAĆIN ŠPIJUN

Pre izgradnje zida u Berlinu sam ponovo bio 1960. i napravio intervju sa socijaldemokratskim gradonačelnikom Vilijem Brantom. Tom prilikom mi je njegov bliski saradnik Egon Bar preneo poruku da Brant pregovara sa Kurtom Georgom Kizingerom iz Hrišćansko-demokratske unije da naprave koalicionu saveznu vladu u kojoj bi on bio ministar inostranih poslova, te da će u tom slučaju iz taktičkih razloga prvo uspostaviti diplomatske odnose sa Rumunijom, iako mu je lično više stalo do Jugoslavije. Odmah nakon toga uspostavio bi diplomatske odnose i sa Beogradom. U diplomatskoj praksi nije neuobičajeno da se poruke koje još ne treba da imaju zvaničan karakter prenose preko novinara ili poslovnih ljudi od poverenja. Ja sam je odmah posle povratka u Beograd preneo našem tadašnjem ministru inostranih poslova Marku Nikeziću.

Još uvek štedeći na bednim dnevnicama, ovog puta sam odseo besplatno u zapadnom Berlinu kod jednog člana socijaldemokratske omladine, sećam se samo da se prezivao Gromnika. Ranije je bio moj gost u Beogradu. Kratko vreme posle moje posete kod njega, on je navrat-nanos pobegao u istočni deo Berlina jer je otkriveno da je bio istočnonemački obaveštajac.

DANI KOJI SU PROMENILI SVET: Brandenburška kapija;...


KO JE REKAO ZID?

Nemačkoj Demokratskoj Republici, koja se sve više zatvarala u Istočni blok, Berlin je bez pravih granica sa svoja dva sistema bio sve bolniji trn u oku. Zbog toga je 15. juna 1961. novinarka "Fankfurter rundšaua" šefu istočnonemačke Socijalističke partije Valteru Ulbrihtu postavila pitanje da li nameravaju da kod Brandenburške kapije postave granični prelaz. Ulbriht je odgovorio: "Ja vaše pitanje razumem tako da u zapadnoj Nemačkoj ima ljudi koji bi želeli da mi građevinske radnike u glavnom gradu NDR mobilišemo za izgradnju zida. Meni takva namera nije poznata, pošto su građevinski radnici u našem glavnom gradu uglavnom uposleni na stambenoj izgradnji, njihova radna snaga je u potpunosti iskorišćena u tu svrhu. Niko nema nameru da izgradi zid." To je bio prvi put da je neki političar u kontekstu podele Berlina upotrebio reč "zid".

Dva meseca posle toga, 13. avgusta 1961, počela je ubrzana izgradnja zida koji je hermetički zatvorio zapadni Berlin, onemogućio svojim građanima NDR da bez posebne dozvole, koja se izdavala samo u izuzetnim slučajevima, napuste zemlju. Za strane državljane, posebno za diplomate i nosioce službenih pasoša, ostala je mogućnost prelaska kod Aleksanderplaca, ali i tu je vršena kontrola da ne bi nekog prošvercovali.

...Čekpoint Čarli;...


TURISTIČKA ATRAKCIJA

Tito je u prvoj poseti istočnom Berlinu bio od 8. do 13. juna 1965. godine. Na Guglu sam našao podatak da mu je Ulbriht tom prilikom ponosno pokazao zid. To nije tačno – Ulbriht je hteo da Tito obiđe zid, ali u tome nije uspeo. Tokom vožnje najavljene kao razgledanje grada, kolona automobila je stala pred zidom na mestu gde je bio malo niži nego drugde da bi mogla da se vidi čuvena Brandenburška kapija. Istočnonemački protokol je predložio Titu da izađe iz auta i sve pogleda na miru, međutim, on je shvatio da se radi o propagandnoj klopci i nije napustio vozilo. Umesto Tita kako razgleda ozloglašeni zid, fotografija sa tog mesta pokazuje samo veliku stražnjicu istočnonemačkog generala iz pratnje koji se nagnuo kroz prozor auta u kome se nalazio Tito ne bi li nagovorio jugoslovenskog maršala da izađe.

Pogled na zid ubrzo je u zapadnom Berlinu postao turistička atrakcija. Čak je na sigurnom odstojanju sagrađena posebna tribina da bi publika što bolje videla tu sramotu. Prodaja tuđe tragedije nije ništa novo u turizmu. U pokušaju da prebegne na Zapad preko zida u Berlinu poginulo je najmanje 400 ljudi i osam vojnika istočne Nemačke.

...rušenje zida;...

Nakon rušenja komadići zida su prodavani kao suveniri. Tako se parče zida ugrađeno u plastičnu kockicu i danas može kupiti po ceni od 9,90 do 12,90 evra, sertifikat da se radi o originalima košta oko pet evra. Zli jezici kažu da je prodato tri puta više takvih kamenčića nego što bi se dobilo kad bi se ceo zid razdrobio. I ja posedujem jednu takvu kockicu sa parčetom Berlinskog zida, poklonila mi je nemačka ambasada, ne sećam se više kojom svečanom prilikom. U Muzeju Jugoslavije čuvaju slično obrađen kamenčić sa Meseca koji je jedan od američkih predsednika poklonio Titu. Izgledaju isto, mogli bi da se zamene.


KRAJ MOSKOVSKE GERONTOKRATIJE

Ako bi se malo dublje zaronilo u prošlost, mislim da bi moglo da se dođe do zaključka da je Andropov, makar nehotice, posejao klicu koja je dovela do rušenja Berlinskog zida, upravo "strašni" Jurij Andrejevič Andropov koji je kao ambasador SSSR u Budimpešti 1956. organizovao krvavo gušenje mađarskog ustanka. Mnogo kasnije je na jednom predavanju na Spoljnopolitičkoj akademiji u Moskvi 1967. godine mladim diplomatama rekao da je Moskva počinila strašne greške, da se u Mađarskoj dogodila "revolucija", a ne "kontrarevolucija", kako se zvanično tumačilo. "Vi, buduće mlade diplomate, treba da znate istinu da jednog dana ne biste ponovili iste greške", rekao je tom prilikom Andropov.

Jedan od slušalaca mi je posle pričao da je pomislio da je Andropov poludeo, da će ga uhapsiti NKVD. Umesto toga Andropov je sledećeg dana postao šef NKVD-a, a od 1982. do 1984. generalni sekretar Partije i predsednik Predsedništva, to jest šef države. Taj isti Andropov je pisao i nežne ljubavne sonete svojoj supruzi.

Možda najznačajnije što je Andropov učinio je to što je za svog naslednika predvideo Mihaila Gorbačova. U tome nije neposredno uspeo, nasledio ga je matori – poslednji u nizu veoma starih sovjetskih lidera koje su nazivali "moskovskom gerontokratijom" – Konstantin Ustinovič Černjenko, ali je vladao samo godinu dana. Posle njega kormilo SSSR je zaista preuzeo Gorbačov i preokrenuo svet. Bez njega ne bi tako brzo došlo do pada berlinskog zida.

...Gorbačov i Honeker


GORBAČOV

Gorbačov je 6. i 7. oktobra 1989. bio u Berlinu povodom četrdesetogodišnjice NDR. Kada se pojavio na tribini pored Honekera, masa je počela da viče: "Gorbi! Gorbi!"

Gorbačov je i od zemalja "satelita" SSSR, pa tako i od NDR, zahtevao da sprovedu perestrojku i glasnost, što Honeker nikako nije želeo. Njih dvojica se nisu podnosili. Honekeru su uzde i inače već klizile iz ruku.

Na sastanku na vrhu zemalja Varšavskog pakta u Bukureštu 7. i 8. jula 1989. Gorbačov je objavio kraj "Brežnjevljeve doktrine" koja je bila na snazi od 1968. Ona je polazila od "ograničenog suvereniteta" socijalističkih država, što je značilo da SSSR ima pravo da interveniše ukoliko je u jednoj od tih država ugrožen socijalizam. O tome da li je socijalizam negde ugrožen ili ne, naravno da je odlučivao vrh SSSR. Teza vodilja je bila: "Suverenitet pojedinih država je ograničen interesima celokupne socijalističke zajednice."

Honeker je u Bukureštu doživeo bubrežni napad, morao je u bolnicu na operaciju, otkrili su mu i tumor na bubregu, prevezli ga u Berlin gde su ga ponovo operisali, izvadili žučnu kesu i deo debelog creva. U javnosti se ponovo pojavio u septembru, omršaveo i veoma lošeg izgleda. Njegovu zemlju su već potresali nemiri u gotovo svim većim gradovima. Masa je vikala: "Narod, to smo mi!"


HONEKER

Na sastanku politbiroa 16. oktobra 1989. Honeker je rutinski na kraju pitao da li neko još ima nešto da kaže, a predsednik vlade Vili Štof je rekao da ima, da on predlaže dodatnu tačku dnevnog reda na temu: "Oslobađanje Eriha Honekera položaja generalnog sekretara i izbor Egona Krenca za generalnog sekretara"! Honeker se zbunio, ali se brzo snašao i rekao: "Dobro, otvaram debatu!"

Diskutovalo se gotovo tri sata, svi prisutni su zahtevali Honekerovu ostavku, na kraju je predlog Štofa stavljen na glasanje i prihvaćen jednoglasno. Honeker je disciplinovano, kao što se očekivalo od komuniste, glasao "za", znači, za sopstvenu smenu i izbor Krenca. Usledio je sastanak Centralnog komiteta, prisutno je bilo 206 članova, odsutno 16 među kojima Honekerova supruga Margot. Predlog – to jest smena – prihvaćen je sa jednim jedinim glasom protiv.


PROBIJANJE ZIDA

Vrh partije se nadao da će žrtvovanjem teško obolelog Honekera smiriti mase, ali se prevario, za takve igrice bilo je prekasno. Kada su shvatili to, na brzinu je napisan novi nacrt zakona o putovanju po kome bi se svakom građaninu omogućilo da zatraži da putuje u inostranstvo i pređe preko bilo kojeg zvaničnog graničnog prelaza. Sloboda kretanja bila je suštinski zahtev demonstranata, o nekakvom ujedinjenju dve Nemačke nije bilo reči. Važan detalj novog zakona o putovanju bio je da prvo mora da se podnese zahtev i dobije dozvola. To građanima istočne Nemačke nije bilo dovoljno.

Do opšte jurnjave, pravog stampeda koji je na kraju probio zid, došlo je 9. novembra uveče. U opštoj zbrci je do navale na zid zapravo došlo greškom.

Ginter Šabovski, nekada novinar, u to vreme član najvišeg tela partije, odnedavno je postao i njen portparol. Sticajem okolnosti on tog dana nije bio prisutan na svim sastancima, a trebalo je uveče da održi konferenciju za medije na kojoj će obelodaniti novi zakon o putovanju. Konferenciju su uživo prenosili televizija i radio. Krenc mu je u poslednjem trenutku doturio rukom napisanu cedulju sa odlukama. Šabovski je očigledno nepripremljen stao pred novinare, počeo je da govori o predlogu novog zakona koji će svakom građaninu omogućiti putovanja u inostranstvo. Prevrtao je papire i rekao nešto o dozvoli da se prelazi preko granice. Toj konferenciji za medije je kao dopisnik RTS-a prisustvovao i Mihajlo Kovač. Jedan od novinara je pitao od kada važi ta odluka. Šabovski je opet počeo da nešto traži po ceduljama i promrmljao: "Ja mislim odmah! Smesta!"

Na te reči je masa krenula na granične prelaze Aleksanderplac i Čekpoint Čarli. Iako je tamo do zuba naoružana stajala specijalna jedinica vojske, puk "Džernjinski", niko nije reagovao. Sa zapadne strane već su se pojavile grupe za dobrodošlicu sa šampanjcem. Mihajlo Kovač svedoči da su prvi koji su krenuli preko tog prelaza koračali oprezno, korak po korak, jurnuli su i počeli da se vesele tek kad su bili uvereni da su na tlu zapadnog Berlina. Mlada Angela Merkel, koja je pre toga učestvovala na mnogim protestnim zborovima, nije bila na licu mesta. Ne sluteći šta bi moglo da se desi, upravo je bila u sauni.

Berlinski zid nije bio srušen te noći, rušen je kasnije danima i mesecima. Probijeni su prolazi na pojedinim mestima.

Šabovski, koji je u istoriju ušao kao "čovek sa ceduljama", u ujedinjenoj Nemačkoj je osuđen na tri godine zatvora.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«USPOMENE: Stradali na zidu;...


OTREŽNJENJE

U toku demonstracija u NDR koje su dovele do pada zida nije se čula ni jedna jedina parola koja bi prizivala ujedinjenje sa zapadnom Nemačkom. Demonstranti su tražili slobodu, demokratske promene u "svojoj državi". Zapad im se dopadao i zbog reklama na zapadnonemačkoj televiziji, zbog izobilja u potrošačkom društvu o kome su mogli samo da sanjaju. Katalozi velikih robnih kuća kao Nekerman bile su kultno štivo za istočnonemačke potrošače, iako su bili bolje snabdeveni od SSSR i većine zemalja bloka u kome su se nalazili.

Do otrežnjenja je došlo nakon ujedinjenja dve Nemačke 3. oktobra 1990. Sloboda je bila tu, demokratija je bila tu, moglo je da se putuje, da se kupuje sve o čemu se decenijama sanjalo – samo što je za sve to trebalo imati para. Životni standard na istoku ujedinjene Nemačke počeo je da opada, mnoge fabrike su propale ili privatizovane, veliki broj radnika je otpušten.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«...komad zida u Sijetlu, SAD

Ubrzo se pokazalo da su naročito u ruralnim sredinama školstvo i predškolske ustanove, ali i zdravstvo, postali gori nego ranije. Razočaranje je bilo veliko i još uvek traje.

Rekao bih da je nostalgija za NDR čak i veće i rasprostranjenija nego jugonostalgija kod nas. To pokazuje i niz reportaža na televiziji RTL, u kojima novinar posećuje "nove krajeve" (kako gotovo tri decenije posle ujedinjenja i dalje često NDR nazivaju na zapadu zemlje) i to u vartburgu, istočnonemačkom modelu automobila. Žal mnogih Nemaca sa istoka za bivšom državom mogu da potvrdim i na osnovu ličnog iskustva, naročito u Tiringiji, centralnom delu sada ujedinjene Nemačke.

Logično je da su na čelo privrednih jedinica postavljani menadžeri sa zapada, jer je valjalo snaći se u svetu tržišne privrede, ali su kao šefovi na gotovo sva rukovodeća mesta, čak i kao šefovi baleta, postavljeni "zapadnjaci iako je makar balet u NDR bio mnogo bolji od onog u zapadnoj Nemačkoj.

Ni trideset godina posle pada zida Nemačka nije srasla u jedno društvo. To pokazuje i sve veća snaga ultradesne partije Alternativa za Nemačku, AFD, ali i neokomunistička partija pod nazivom Levica.


NOVI ZIDOVI

Pao je zid koji je delio Nemačku, ali za protekle tri decenija izrasli su mnogi novi zidovi. Oni, doduše, ne brane da se izlazi iz neke zemlje, nego da se ulazi preko granica, ali zid je zid, gvozdena zavesa je gvozdena zavesa. Primer je "antimigrantski" zid koji je Mađarska izgradila prema Srbiji i Hrvatskoj sa zastrašujućim bodljikavim žicama i surovim policijskim patrolama. Najduži, najskuplji zid gradi Donald Tramp u SAD na granici sa Meksikom. Mnogo ne zaostaje ni Izrael ograđujući se od palestinskih naseobina koje sebe vide kao državu. Zid u Maroku, koji sprečava ljude iz južnijih krajeva da se dokopaju obale sa koje mogu da se prebace u Španiju, visok je šest metara, videli smo zastrašujuće slike kako ljudi pokušavaju da se prebace preko njega i padaju sa te visine neretko u smrt.

Za migrante koji beže sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike more je zid koji valja savladati na putu do slobode, sigurnosti, normalnog života ili blagostanja. Zahtevalo je mnogo žrtava. Možda je nemoguće sabrati sve mrtve na novim zidovima, pogotovu poginule u moru, ali svakako ih je mnogo više od četiri stotine za 29 godina na Berlinskom zidu.

Iskusni jugoslovenski izdavač Bato Tomašević prešao je u London i postao urednik "Flint Reever Press". Tamo je počeo da izdaje seriju knjiga o pojedinim zemljama, autori nisu smeli da budu iz te, nego iz neke druge države. Zbog toga je meni poverio da napišem knjigu o Nemačkoj. Rukopis je već bio gotov, posebno sam pisao o zapadnoj, posebno o istočnoj Nemačkoj, ali je u međuvremenu došlo do ujedinjenja dve Nemačke, pa sam kraj morao da napišem ponovo kao poglavlje koje sam nazvao "Ujedinjenje". Knjiga je izašla na engleskom jeziku kao prva o ujedinjenoj Nemačkoj. Srpski original je štampan 1991. u izdanju Yutela. Nemačka izdavačka kuća APA Guides negde u isto vreme mi je poverila da kao urednik sastavim zbornik o Jugoslaviji. Ta knjiga je takođe objavljena 1991. godine. Tako sam igrom slučaja napisao prvu knjigu o ujedinjenoj Nemačkoj i uredio verovatno poslednju knjigu o Jugoslaviji.


 

Podeljeno društvo

U ovogodišnjem izveštaju o stanju nemačkog ujedinjenja samo 38 odsto građana sa istoka Nemačke smatra da je ujedinjenje uspešna priča. To nije pitanje nostalgije, jer je kod mlađih od 40 godina taj procenat čak i manji i iznosi 20 odsto. Čak 57 odsto građana sa istoka Nemačke osećaju se kao "građani drugog reda".

O dubokoj podeli svedoče i druge ankete, kao o pojmu "država nepravde", koji se na zapadu zemlje obavezno koristi kada je reč o Nemačkoj Demokratskoj Republici. Onima koji odbijaju taj novogovor, recimo pojedinim političarima Levice, spočitava se da podržavaju nekadašnju diktaturu. U anketi koju je u oktobru objavio list "Berliner morgenpost" 49,2 odsto Nemaca na istoku zemlje se slaže sa ovakvom oznakom, dok je odbacuje 40,3 odsto. Na zapadu takvu kvalifikaciju prihvata 80,9 odsto ljudi.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net