<< VESTI | | 02.11.2019 18:15


Autor

komentar dana >

Atentat na trolejbus

Šta grad čini Gradom, pri čemu ovo veliko početno slovo ima simbolizovati da se radi o nečemu važnijem i trajnijem, naposletku i boljem, od proizvoljne nakupine slučajnih građevina i još slučajnijih – samim tim i nepotrebnih, nevažnih, lako zamenjivih – ljudi? Između ostalog, i osećanje elementarne sigurnosti, koje je, pak, nešto šire od puke bezbednosti: to je osećanje da živite u svom prostoru, poznatom i na neki način intimnom, koji je deo vašeg identiteta (i obrnuto) i čije se bitne postavke ne mogu menjati tek tako, ponajmanje onako kako u nekom nepredvidljivom trenutku dune bilo kojoj slučajnoj zamlati, po nesreći zadešenoj na mestu sa kojeg se odlučuje. Kad ne bi bilo, tako, uostalom, ne bi nastao samo haos, nego nešto mnogo gore od haosa: konfuzija i nesreća, idealno tlo za bujanje frustracije, agresije, otuđenja. Grad bi od intimnog, a zajedničkog prostora postao mešavina savane i bojnog polja.

A kako izgleda to nemilo "hobsovsko" stanje, sasvim se dobro vidi na primeru sadašnjeg Beograda. Neću da nabrajam i neću da ponavljam: nismo li već sve te priče ispričali onoliko puta? I, da li se otada nešto promenilo? Nije, jer promena nije gomilanje novih primera istog; promena je raskid, rez, početak povratka u tihu, humanu normalu. Pa ipak, pred nekim primerima daljeg bujanja tog Istog, a sve mahnitijeg, čovek ostane nem, a kad mu se vrati dar govora, poželi da ostavi trag o tome, neka je i uzalud, tek da ne bude da smo baš slepi, gluvi i glupi otišli u rezalište, na reciklažu.

Evo taman što se agonija u više epizoda s Trgom republike navodno okončala, servirana nam je vest, iznebuha i s weba pa u rebra, da su saobraćajni Gradski oci presudili, s rokom izvršenja od odmah i sad i s važenjem do kraja sveta ili nešto dalje, da se trolejbuske linije 19 i 28 jednostavno ukidaju. A da linije 21 i 22 ubuduće idu samo do Slavije, na "oduševljenje" desetina hiljada ljudi koje će to nepotrebno izmaltretirati. Mada tako nešto nikada nije najavljivano, osim možda u jednom sasvim drugom kontekstu (garaža na Studentskom trgu), koji više ne važi.

Koliko su stare ove linije? Ne zna se, neki kažu pola veka, drugi više. Kako god, iako mi je brada odavno seda, ne pamtim vreme kad ih nije bilo. One su urezane u krvotok grada, one su deo istorije i kulture svakodnevice, ali i živa svakodnevna navika i potreba ljudi zbog kojih su postojale tako dugo. Pa dobro, ne mora sve da postoji zauvek samo zato što je jednom nastalo i što je uspelo da potraje? Tačno, ali to se menja, to jest ukida, kada za tim prestane potreba, dakle, kada se bitno promene ili sasvim nestanu okolnosti u kojima je nastalo.

A šta se u okolnostima promenilo? Baš ništa, osim nagore. Nije izgrađen metro, ni tramvajske šine, niti je život u Gradu na bilo koji drugi način vidljivo smanjio ili obesmislio potrebu za tim linijama. Sve ono što je važilo onih dana kada su neki pametniji i dostojniji ljudi pustili ove linije u promet, važi i danas, još i više nego tada. To, uostalom, zna svako ko se njima skorije vozio. Razloga racionalnog, kamoli prema Gradu, njegovim ljudima i njegovim posetiocima prijateljskog, naprosto nema. Biće da to slute i oni koji iza ovih malih gradskih mučkih atentata stoje, inače ne bi sve obznanili i sproveli na prepad, ne čak ni preko noći, nego odmah-sad-ovog-trena.

Možda – kao da slutim prigovor - ne bi trebalo da pišem o nečemu što, bogufala, više nije moja svakodnevica i sa čime se sad gombaju neki drugi ljudi, a ja ću već nekako istrpeti sve to kao povremeni gost na ovim otužnelim i poružnelim ulicama. Ali opet, nije li najlakše pronaći neki razlog da se proglasiš nenadležnim dok gledaš kako sila hulja i lopova, koja je maestralno ujedinila osionost, pokvarenost i neznanje, ruinira naše živote na sitno, potuljeno ali temeljito? Toliko su toga već uzeli tom gradu, a onda i svima drugima, od Glavne stanice pa nadalje, okuraženi pasivnošću i ćutnjom svojih žrtava. Pa zašto onda ne bi i tamo neki trolejbus ili neku sličnu tricu i kučinu? Ili je (i) to jedna od onih tačaka na kojima pukne trpilo, pa ugnjavljeni i poniženi čovek, štaviše Građanin, ustane i kaže: Dosta!? Ja ne znam odgovor na to pitanje, a možda me se više i ne tiče, ja samo gledam i vas i njih pitam se dokle ćete? I ko će duže?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net