fotografije: marija janković

Intervju – akademik Ljubomir Simović >

Ovde je ozakonjen sveopšti grabež

"Posle oslobođenja Užica, na samom kraju Drugog svetskog rata, na Žitnoj pijaci – sad je to Trg partizana – održavao se miting. Sećam se da je na krovu pijačne vage, na kojoj su nastupali učesnici i govornici, profesor muzike Dragoljub Jovašević pevao: ‘Granuo je, evo, već i Prvi maj / Rusi u Berlinu sada piju čaj.’ Ja sam na tom mitingu, kao učenik trećeg razreda osnovne, recitovao neku satiričnu pesmu o okupiranom Beogradu. Zaboravio sam, davno, i tu pesmu, i ko je njen autor. Ali, gledajući šta se u Beogradu dešava poslednjih godina – od Slavije i Savamale, preko Beograda na vodi, preko ukidanja Glavne železničke stanice, do raskopanih bulevara, do Trga republike, do premeštanja živog Starog savskog mosta sa reke na livadu, do jarbola, i do žičare i gondole na kalemegdanskoj tvrđavi, posle toliko godina, setio sam se početnih stihova te satire: ‘Beograde, slavni stari grade / šta od tebe u ludilu rade!’"

Akademik Ljubomir Simović, najpre pesnik. Autor čuvenih drama koje se i dalje igraju u pozorištima širom Srbije i sveta, dobitnik mnoštva nagrada. Odrastao u Užicu, živi i piše u Beogradu. Trenutno priprema knjigu poezije Riba sa dva repa (Arhipelag), a uskoro će izaći i knjiga njegovih intervjua (Vukotić media), što je svojevrsni nastavak onih njegovih knjiga – Kovačnica na Čakovini, Galop na puževima, Novi galop na puževima, Guske u magli, Obećana zemlja, "Titanik" u akvarijumu i Žabe u redu pred potkivačnicom – u kojima piše o društvenim i političkim temama. Ljubomir Simović ne želi da ostane nem na stvarnost koja nam se događa.

Zato, nažalost, ovo neće biti razgovor o životu i stvaralaštvu, o snazi književnosti i pozorišta, već o ovom trenutku, o ljudima koji vode državu, o neznanju i zaboravu, o harangama koje vrši vlast i o odsustvu odgovornosti. Konačno, čak i o stihovima Laze Kostića koji se prirodno nametnu kada se sluša govor predsednika zemlje.

Moramo da se bavimo, kako reče Ljubomir Simović, onim od čega bežimo.

"VREME": Šta današnji odnos prema reči otkriva o društvu u kome živimo i o ljudima koji nas vode. Kada kažem "reč", mislim i na odnos prema datoj reči, ali i odabiru reči u javnom prostoru, o obrascima koji se ponavljaju, o načinu komunikacije, o pismenosti, o znanju

LJUBOMIR SIMOVIĆ: U našem današnjem političkom životu naprosto buja govor mržnje, a neznanje nikada nije toliko vladalo javnom scenom kao danas. Već sam ukazivao na neverovatnu činjenicu da smo mi u svoje vreme za predsednika republike izabrali čoveka koji je izjavio da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija! Koliko su bolesni oni koji pretenduju da upravljaju sudbinom ove zemlje pokazuje i saopštenje organizacije "Zdrava Srbija", koja kaže da "nema ništa protiv da se organizuje referendum sa pitanjem da li su građani Srbije saglasni da se Kosovo privremeno ustupi Rusiji na upravljanje!" Možete li da zamislite mozak koji stoji iza ovakvog saopštenja? Kakav odnos možemo imati prema rečima i prema njihovom značenju, i koliko nas može obavezivati ono što govorimo, ako nam se misao i znanje nalaze na ovakvom nivou?

Slušajući naše govornike, ne mogu a da se ne setim rečenice Gintera Grasa: "On nepokolebivo govori ni o čemu."

Kod nas kao da vlada organizovano zaboravljanje svega. A možda je reč i o nekakvom kompromisu, na koji dobar deo ljudi pristaje?

Kod nas se mnogo štošta zasniva na temeljnom zaboravljanju svega što je bilo juče. Kad bismo pamtili šta su neki političari govorili, zastupali, radili, tokom devedesetih godina, zar bi se ijedan od njih danas nalazio u vrhu vlasti? Slikar Dušan Otašević nije slučajno napravio onaj svoj objekat, "Amnezijator", mašinu koja briše sećanje, koja briše veze između uzroka i posledica, i koju danas po ko zna koji put pominjem.

Pominjete kompromis "na koji dobar deo ljudi pristaje". Mnogi ljudi su ucenjeni i zastrašeni, i u tom strahu pristaju na sve. Pogledajte harangu koja se vodi protiv profesorke Dane Popović i sudije Majića, pa ćete videti kako prolaze oni koji im se suprotstave. U toj harangi se ne biraju ni reči, ni sredstva. Prateći sve to, ne mogu a da se ne setim stihova Česlava Miloša:

Bilo nam je slobodno da se oglašavamo kreštanjem patuljaka i demona,
Ali čiste i dostojne reči bile su zabranjene
Pod pretnjom tako stroge kazne, da ko se usudio da jednu od njih izusti,
Sam je sebe već smatrao izgubljenim.

Inače, ljudi sa vrha vlasti svoje interese štite najneočekivanijim kompromisima. Vučić je, na primer, preuzeo stranku koju je osnovao Toma Nikolić. Ali ni Toma iz toga nije izašao bez obeštećenja: postavljen je, verovatno kao ekspert, za šefa neke kancelarije za ekonomsku saradnju sa Kinom i Rusijom. U njegovom namirivanju išlo se i dalje, pa mu je dopušteno da, iako odavno nije predsednik republike, i dalje boravi u rezidenciji predsednika. Tako je rezidencija predsednika Srbije pretvorena u "Čika Tominu kolibu". A nedavno sam u nekim novinama pročitao da bivši predsednik namerava da i sam na nekoj planinskoj reci podigne malu hidroelektranu.

Ja se odavno više ničemu ne čudim. Kod nas je sve moguće. Pa i da dan oslobođenja Beograda, 20. oktobar, nekada bude šesnaestog, nekad devetnaestog, a možda ćemo doživeti da nekad osvane i u novembru. Zavisno od rasporeda obaveza neke visoke ličnosti koja nam dolazi u posetu.

Šta je sa pitanjem odgovornosti? Kako je, na primer, moguće da predsednik države nešto kaže i obećaa kaže i obeća mnogo togaa da od svega toga što je obećao ne bude ništa, i on zbog toga ni na koji način ne bude pozvan na odgovornost?

A ko da ga pozove na odgovornost? Predsednik je, koliko čujem, izjavio da on legne da spava tri sata posle svih i da se budi četiri sata pre svih. Hoće da naglasi da je stalno budan, a ja bih pre rekao da je, ako je istina to što kaže, stalno neispavan. Što će reći, stalno dekoncentrisan. Njegove brojne i beskrajne monologe je katkad teško pratiti. Ne samo novinarima, on često i samom sebi upada u reč. Ali ja bih vašu pažnju, ako dozvoljavate, zadržao na jednom tekstu u kome je njegova koncentracija neosporna. Radi se o autorskom tekstu "Elita i plebs". Definicija "Stil je čovek" odavno mi se nije učinila toliko tačna i ubedljiva kao kada sam čitao taj rad. O "eliti" i "plebsu", i o njihovom odnosu on, praktično, nije rekao ništa, ali je, i nehotice, o sebi, o svojoj prirodi, svom mentalitetu i karakteru rekao mnogo. Zapravo, njegov stil je o njemu rekao i ono što on o sebi možda ne bi ni hteo da kaže.

Ali da se vratimo na vaše pitanje o odgovornosti. Ostajući dugo na vlasti, političari steknu toliku moć da izgube osećanje za realnost. Poveruju da im ta apsolutna moć prirodno pripada, i svaki otpor njihovom autoritarnom ponašanju doživljavaju kao napad na njihovo prirodno pravo, kao upad na njihov privatni posed. U tom osećanju neograničene moći osećajući se nadležnim i kompetentnim za sve. A zna se kako se to zove i kuda vodi.

Kada se osvrnete oko sebe, kada pogledate gde smo, da li se osećate poraženim?

Kad je za predsednika države izabran čovek čije se ime rimuje sa "diploma", mislio sam da smo dotakli dno, da se niže ne može pasti. Ubrzo sam shvatio da sam se prevario. Pad se nastavlja. Da li se zbog toga osećam poraženim? Da se osećam poraženim, ćutao bih u nekoj mišjoj rupi. I ne bih govorio sve ovo što govorim. A govorim zato što mislim da se mora govoriti, da bismo se podigli sa ovog dna koje nam se otvara pod nogama.

Svedok ste različitih vremena. Kako nam se ponovo dogodio Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin, kako su nam se desili Siniša Mali i Goran Vesić? Kako nam se desilo ovo vraćanje u prošlosti i okretanje leđa budućnosti? Ne mislim samo na konkretne ljude, već i na vraćanje i nazadovanje kao fenomen.

Da nisu ukinuti svi sistemi vrednosti, zar bi jedan od ljudi koje pominjete postao, ništa manje, nego ministar odbrane? Kad vidim generale i oficire kako, u stavu mirno, salutiraju tom ministru, pitam se kako se pritom osećaju. I pitam se kako se mogao osećati novoizabrani episkop dalmatinski Nikodim kada je na njegovo ustoličenje u crkvi u Šibeniku, kao zvanični Vučićev izaslanik, banuo ministar vojni. Aleksandar. Vulin. Šaljući ministra vojnog, kao svog izaslanika, na jednu crkvenu svečanost, Vučić je Hrvate podsetio na svoju ulogu u ratovima devedesetih. Ne verujem da je to uradio slučajno. A vi vidite da li je to bilo pametno.

Kada smo već kod pametnog činjenja ili nečinjenja, niko se ne opterećuje pitanjem šta struka ima da kaže o onome čime se bavi. Peticije niko ne čita i ne uzima u obzir. Nedavno, Odeljenje jezika i književnosti SANU, čiji ste član, podržalo je inicijativu Odeljenja istorijskih nauka da se pitanje izgleda Beogradske tvrđave i Beograda vrati u nadležnost stručnjaka. Vi ste tada pisali o uništavanju identiteta glavnog grada projektima poput Beograda na vodi. Da li ste očekivali da će jedina reakcija na to da bude to što je zamenik gradonačelnika optužio akademika Matiju Bećkovića da hoće Srbiju da vrati u srednji vek? Da li ste očekivali nešto ipak malo konstruktivnije?

Ruku na srce, videći da na tomove tekstova koje su o Beogradu na vodi pisali arhitekte, urbanisti, pravnici, ekonomisti, i mnogi drugi, nema nikakve reakcije, nikakvu "konstruktivnu reakciju", kako kažete, nisam očekivao ni na ovo saopštenje. Zamenik gradonačelnika je pokušao da umanji značaj tog saopštenja tvrdeći da iza njega ne stoji Akademija nego Matija. Vesić se, s razlogom, osetio pogođenim tim saopštenjem i branio se od njega onako kako on zna i ume. Biću slobodan da vas podsetim na rečenice kojima se to saopštenje završava:

"Svojom odlučnošću da, uprkos svim argumentima i upozorenjima, na Beogradskoj tvrđavi izgradi žičaru sa gondolom, Vesić preti da dovede u pitanje kulturno-istorijsku autentičnost ovog spomenika. Takvo njegovo reagovanje na sudove i upozorenja stručnjaka – čije argumente on kvalifikuje kao ‘histeriju’ – nalaže nam da se najodlučnije usprotivimo prepuštanju sudbine istorijskih i kulturnih spomenika, i identiteta naših gradova, ljudima čije su ambicije i moć u očiglednoj nesrazmeri sa njihovim obrazovanjem."

U jednom intervjuu iz 1998. godine izjavili ste: "Kada sam u Beograd došao definitivno, 1. septembra 1955, to je bio grad-gospodin. A danas je to grad-prosjak, grad-đubrište. On je izgubljen i zapušten, kao što je izgubljena i zapuštena cela ova naša rashodovana zemlja, koja se raspada. Pa ipak, i u takvom Beogradu ja lakše dišem." Da li i sada u Beogradu lakše dišete? Počev od onog konkretnog; danas kada razgovaramo, Beograd je najzagađeniji grad na svetu.

Ja ne zanemarujem problem zagađenosti vazduha, ni posledice te vrste zagađenosti. Ali u vidu imam nešto drugo.

Posle oslobođenja Užica, na samom kraju Drugog svetskog rata, na Žitnoj pijaci – sad je to Trg partizana – održavao se miting. Sećam se da je na krovu pijačne vage, na kojoj su nastupali učesnici i govornici, profesor muzike Dragoljub Jovašević pevao:

Granuo je, evo, već i Prvi maj,
Rusi u Berlinu sada piju čaj.

Ja sam na tom mitingu, kao učenik trećeg razreda osnovne, recitovao neku satiričnu pesmu o okupiranom Beogradu. Zaboravio sam, davno, i tu pesmu, i ko je njen autor. Ali, gledajući šta se u Beogradu dešava poslednjih godina – od Slavije i Savamale, preko Beograda na vodi, preko ukidanja Glavne železničke stanice, do raskopanih bulevara, do Trga republike, do premeštanja živog Starog savskog mosta sa reke na livadu, do jarbola, i do žičare i gondole na kalemegdanskoj tvrđavi, posle toliko godina, setio sam se početnih stihova te satire:

Beograde, slavni stari grade,
šta od tebe u ludilu rade!

Ako se okrenemo unazad i pogledamo, možemo li u Srbiji naći išta što je ostalo pošteđeno?

Ozakonjen je sveopšti grabež. Radi nečije lične koristi, planinskim selima otimaju reke i potoke i, gradeći male privatne hidroelektrane, zatvaraju ih u cevi. Imaćemo reke i ribe u cevima. Radi nečije lične koristi, dovodi se u pitanje opstanak preostalih sela.

Moram nešto da vas zamolimne znam da li ćete pristati, ali ću pokušati. Možete li da nam napišete nekoliko rečenica o vašem eventualnom Tajnom planu grada Beograda, onako kako ste uradili pišući Tajni plan grada Užica? Koja biste imena običnih građana, koja čine duh grada, dali beogradskim ulicama?

Ne mogu vam opisati s koliko sam zadovoljstva radio na tom Tajnom planu grada Užica! Ulicama sam davao imena zanatlija, berbera, šofera, kazandžija, poštara, imena profesora, fudbalera, glumaca, babica, opštinskih dobošara, klošara... Ulicu je dobio i jedan neobični prijatelj zmija, Desimir Gujar, i Pipelja šofer, i golgeter Keblo, i Jevđo pekar, i foto Lazić, i Stevo Kinez, a čuvenoj Zori Čučkuši, koja je izbeglicama na Vardi u velikom kazanu kuvala pasulj, dodelio sam jednu aveniju. U tom tajnom planu oživela je sva sila ljudi koji su Užicu mog detinjstva davali ton i karakter. Tajni plan Beograda, međutim, morao bi napraviti neko drugi, neko ko je, u detinjstvu, Beograd doživeo onako kako sam ja doživeo, upamtio i oživeo Užice.

Pomenuli ste, kada sam vas zvala da se dogovorimo za ovaj intervju, da i dalje pišete dnevnik, odnosno beleške. Znam da ste dnevnik iz vremena bombardovanja 1999. godine objavili pod naslovom Guske u magli. Ako je pristojno nekoga pitati, šta stoji u tim današnjim beleškama, a tiče se svih nas?

Nikada nisam dolazio u iskušenje da pišem dnevnik. Čak sam to smatrao previše pretencioznim. Ali kad je 24. marta 1999. počelo bombardovanje, osetio sam neku vrstu moralne obaveze da zapisujem sve što vidim i čujem, sve što se događa. Ponašao sam se, ako tako mogu da kažem, kao mikrofon i kamera. Želeo sam da ostavim autentično svedočanstvo o tim danima. Dnevnik se završava 14. juna, u crvenom salonu u Patrijaršiji, razgovorom na koji nas je pozvao patrijarh Pavle... Tome je, sledećeg dana, dodata i jedna beleška o tome kako Milošević obilato deli unapređenja i činove.

Dnevnik više nikada nisam vodio. Ali čovek koji se bavi mojim poslom mora da ima neku beležnicu u kojoj će da zapisuje ponešto od onoga što mu se čini važnim, i što ne bi smelo da se zaboravi. A čak i da nisam zapisao, sigurno nikada ne bih mogao da zaboravim ono što sam, jedne subote početkom avgusta, čekajući autobus na Bajlonijevoj pijaci, čuo od jedne žene. Na autobuskoj stanici su sedele tri gospođe u godinama i razgovarale. Jedna od njih je kazala:

"Treba svi da izađemo na izbore, i svi da glasamo. Samo da ovaj – izostavljam epitet koji je upotrebila – samo da ovaj ode, pa makar došao i neko gori!"

Čuli ste da je Aleksandar Vučić, na svečanosti povodom jedanaest godina od osnivanja Srpske napredne stranke, mladima obećao "srpski san"?

Da, čuo sam. I setio sam se stihova Laze Kostića:

Posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava
ova java!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net