foto: marija janković

Smrt u javnosti >

Lešinari lete nisko

Slobodno se može reći da u trenutnim uslovima rešenja nema i da ćemo – kako sada stvari stoje – još dugo gledati čerečenje ljudi koji su odlučili da zauvek odu, kao i da će sve to sigurno uticati na ljude koji i sami razmišljaju o samoubistvu

foto: marija janković

Kada neko odluči da okonča svoje ovozemaljske muke i stavi pištolj na čelo, omču oko vrata ili pilule u usta – podrazumeva se da je toj osobi, iz ovih ili onih razloga, svega dosta i da želi kraj. Međutim, u državama lišenim bazične medijske empatije i isto tako bazičnih medijskih standarda kakva je Srbija – to je zapravo početak.

Početak jedne nove priče, beslovesnog medijskog orgijanja, kršenja svih obzira, pravila i zakona, bezdušnog povređivanja porodice i urušavanja dostojanstva pokojnika.


STRVINARSKI PARTI

U danima dok ti se telo još nije ni ohladilo, a tabloidni se lešinari već sjatili oko sveže lovine, svako koga to bude zanimalo saznaće u kakvom ti je stanju telo, da li si se obesio kaišem ili kanapom, da li si ostavio oproštajno pismo, šta je u pismu pisalo (ako je ostavljeno), ko te je, kad i kako pronašao, kad je došla policija, da li su razvaljivali vrata, šta su rekle komšije, koliko su plakali i zapomagali deca/partneri/roditelji/prijatelji.

Dok se telo priprema za sahranu, oni koji se obično nazivaju medijima, već izlaze s mogućim razlozima i motivima (?!): da li su te oprhrvali depresija, tuga, ljubavni problemi, odnosi sa okolinom, kockarski dugovi, neplaćeni krediti, muke na poslu, ljubomora, nemoć.

U danima pred sahranu, ređaće se ispovesti bližnjih, komšiluka, prijatelja koji će svedočiti o tvojoj dobroti, lepoti, mladosti, ali i o tome da "ništa nije ukazivalo" šta će se dogoditi: pojaviće se tu bivši partneri, drugovi iz osnovne škole, kasirke u lokalnoj prodavnici... Ukratko, svi s kojima su ti se bilo kako i koliko ukrstili životni putevi. Sve će to biti ilustrovano snimkom tvoje zgrade ili kuće, kućnih vrata, ponekad čak i konkretnog mesta gde se to sve dogodilo, kvake za koju je bio zakačen kanap, krvavog tepiha, prazne flašice tableta, itd.

Kada su u pitanju slavni ili makar "poznati" ljudi, stvar je još gora i još teža za "varenje": danima se posle tih situacija raznorazni ispovedaju po medijima, danima se ređaju priče iz privatnog života, druženja, ljubavi, a sve uz srceparatelne naslove koji pružaju i mogućnost da se – uz aktuelnu ispovest – ponovo do u detalj ispriča sve ono što je već objavljeno.

Ovih dana, tu je sudbinu doživela žena koja je izvršila samoubistvo, a pritom je bila novinarka. Njene kolege, upravo iz onih medija u kojima je radila, prosto su se utrkivale ko će detaljnije i više da izvesti o svim aspektima tog čina, mogućim razlozima, porodičnom stanju i statusu, načinu samoubistva itd. Onda su krenuli feljtoni o navodnom kreditu koji je imala, a čije rate više nije mogla da plaća, pa ispovesti prijatelja koji bi joj "pomogli, samo da su znali". U trenutku dok ovaj tekst nastaje, sahrana je u toku, pa se još sa sigurnošću ne zna kako će sve to izgledati u interpretaciji medija, ali ranija iskustva govore da će sigurno biti opisa sanduka, kapele, povorke, cveća, muzike.

Godinu dana pre nje, kada je samoubistvo izvršila Marija Ćurčić – desilo se potpuno isto, ili možda još i gore. Jer, Marija je bila mlada devojka, na početku karijere i života, a njena vanserijska lepota učinila je da krvožednima porastu apetiti, pa da o tom slučaju izveštavaju još podrobnije i bezobzirnije.

U čitavoj toj stvari, njena majka, koleginica sa Al Džazire An Mari Ćurčić, skupila je snagu i, rana još svežih posle smrti deteta, ustala najpre u borbu za sprečavanje suicida, ali paralelno s tim i u borbu za poštovanje medijskih standarda. I tako, godinu dana An Mari priča, piše, deli putem društvenih mreža, moli i preklinje medije da se ponašaju drugačije, ali – džaba. Ljudi koji se bave ovom vrstom novinarstva pokazali su da ne razumeju problem, čak ni kada im to objasni koleginica, neko ko je to sve osetio na sopstvenoj koži, a pritom i neko ko vrlo dobro shvata i njihovu poziciju, i ulogu medija, i sve ostalo.

Jer, mediji – poput divljih životinja – reaguju čim namirišu mogućnost, čak i najmanju verovatnoću suicida, pa unapred sahranjuju i daju dijagnoze na osnovu tračeva i sopstvenih simpatija, antipatija i procena. U tom je smislu ilustrativna priča o padu Nede Arnerić s terase i, nešto kasnije, hipoteza o lošem psihičkom stanju slavne glumice. Da je Neda Arnerić pokušala samoubistvo u jednom ili oba ta slučaja (a na medijima nikada nije bilo, niti će ikada biti da se time bave i o tome izveštavaju), vrlo je verovatno da bi joj bilo još teže posle takvih medijskih "ekskluziva". Da li su o tome razmišljali novinari svih dnevnih novina izuzev "Danasa" i "Politike", jer su se baš svi, izuzev ta dva, naročito istakli lažima, konstrukcijama, surovošću i gadostima?


OSUĐENO NA PROPAST

Zahvaljujući svemu tome, slobodno se može reći da u trenutnim uslovima rešenja nema i da ćemo, kako sada stvari stoje, još dugo gledati čerečenje ljudi koji su odlučili da zauvek odu, i da će sve to sigurno uticati na ljude koji i sami razmišljaju o samoubistvu. Teško da će iko ikada nesumnjivo dokazati da ova medijska forenzika može nekog dodatno da "inspiriše" i motiviše, ali je činjenica da ona svakako ne doprinosi smanjenju broja samoubistava, ili povećavanju broja onih koji na vreme potraže pomoć.

Istine radi, aktivnost An Mari Ćurčić i drugih kolega i koleginica koji izveštavaju o psihološkim problemima promenila je bar nešto: uz tekstove o životu i smrti samoubica skoro svaki put pojavljuje se i antrfile s brojevima na kojima se može naći pomoć. To je više nego pozitivno, i zaista je za svaku pohvalu, ali je više nego diskutabilno šta se time u praksi, i zapravo, postiže. Ako je prosečan medijski konzument već detaljno upoznat sa svim aspektima nečijeg samoubistva i nečije privatnosti, kakva je onda zapravo vajda od tih informacija? Ili kolege iz tabloida možda misle da je baš to pravi način i pravo upozorenje: nemoj ni da razmišljaš o suicidu, evo ti brojevi za pomoć, a u suprotnom ćeš se i ti pojaviti na našoj "duplerici", sa svim sočnim detaljima iz života tvog i tvojih bližnjih.

Prema medijskim zakonima i Kodeksu novinara Srbije, mediji bi o smrti i samoubistvu trebalo da pišu s najvišom dozom empatije i obzira kako prema porodici tako i prema preminuloj osobi; da do maksimuma štite njihovu privatnost, čak i kada su u pitanju javne ličnosti (čije je pravo na privatnost donekle, ali ne i sasvim ograničeno); da zaborave na grafičke detalje koji se tiču stanja tela i slično; da ne prelaze granicu na kojoj prestaje informisanje u javnom interesu, a počinje ljudoždersko iživljavanje.

Prema istim tim medijskim zakonima, nadležni za sprovođenje ovih pravila su Regulatorno telo za elektronske medije i Ministarstvo kulture i informisanja, ali se ne pamti da su se ta dva tela oglasila u bilo kojem od ovakvih slučajeva. Pamti se, međutim, kako je REM reagovao kada je u maju 2018. TV Pink prenosio sahranu oca jedne učesnice rijalitija: na pitanje da li će REM reagovati na činjenicu da su kamere zabeležile najintimniji trenutak jedne porodice i intervjuisale ćerku pokojnika ispred grobljanske kapije, nezvanična portparolka Saveta REM-a Olivera Zekić prokomentarisala je da je svojevremeno isto tako direktno prenošena i sahrana Josipa Broza Tita. Ako je, dakle, mogao Tito, što ne bi mogao i taj siroti, javnosti nepoznati čovek.

S druge strane, pred Savetom za štampu našlo se nekoliko slučajeva koji su se ticali samoubistva. Jedan je, na primer, bila situacija u kojoj je portal Telegraf.rs, osim spekulacija o razlozima samoubistva, objavio i mapu s naznačenom adresom na kojoj se ono desilo – uprkos činjenici da je reč o potpuno "običnom" čoveku, koji se ubio u sopstvenoj kući i čijoj su porodici na taj način ozbiljno ugroženi mir, privatnost, pa i bezbednost. Druga situacija "za pamćenje" bilo je izveštavanje "Kurira" o devojci koja se spalila: novinari ovog tabloida detaljno su opisali miris i zvuk koji su pratili sagorevanje (?!).

U oba slučaja, žalili su se članovi porodice, što je i inače jedna od mera koje mogu da preduzmu. Ali, Savet za štampu nema praktično nikakvu moć sankcionisanja, a porodicama kojima je i inače svega preko glave nije baš najzgodnije da se bave žalbama i procedurama.

Za sada, dakle, vajde nema od zakona – pošto u zarobljenoj državi kakva je Srbija nema ko da ih primenjuje i da kontroliše njihovo poštovanje.

Nema vajde ni od samoregulatornog tela – pošto ono po prirodi stvari može samo da upozorava i protestuje.

Takođe, nema vajde ni od famoznih treninga za novinare – pošto oni na njih ili dolaze preko volje, ili zaborave na naučeno čim pređu prag tabloida.

Jedino što preostaje jeste da se viče. Dok ne promuknemo, dok i sami ne onemoćamo, dok ne dođu neki novi koji će vikati umesto nas. Jer, iako lešinari lete nisko i za sada su daleko moćniji od nas, red je da im bar malo otežamo lov. U ime onih kojih više nema, ali i onih koji su još uvek tu.


 

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net