Intervju – Kokan Mladenović, reditelj >

Balon besa mora kad-tad da pukne

"U Srbiji ne postoji sloboda medija, parlament je unižen i sveden na mesto za najbanalnije fingiranje demokratije, a zulumćari organizovani u jednu kriminalno-političku grupaciju otimaju od sopstvene zemlje sve što se oteti može. Ono što je izvesno jeste da će i ovoga puta ulica smenjivati vlast, a narod koji kroz čitavu svoju istoriju baštini revolucije, atentate i prevrate morao bi da se zabrine nad svojim sopstvenim mizernim poznavanjem mehanizama i pojma demokratije"

Početkom oktobra, na osnovu jedne lažne vesti, počela je tabloidno-režimska (pleonazam, u suštini) hajka na glumca Branislava Trifunovića. "Informacija" da je Trifunović "cepao zastavu" u predstavi Pad Kokana Mladenovića niti je bila tačna, jer ju Trifunović nije cepao, niti je to delo zabranjeno krivičnim zakonikom, pošto je reč o umetničkom delu, tj. pozorišnoj predstavi. No, to nije sprečilo tabloide, narodne poslanike, nacionaliste i ekstremne desničare da u horu osude i Trifunovića i predstavu, da zahtevaju zatvor za glumca, čak je jedan policijski sindikat podneo i krivičnu prijavu – na osnovu pisanja tabloida...

Sa druge strane, svedoci smo da u (sve većem) nizu afera visokih državnih funkcionera i članova njihovih porodica ne samo da nema krivičnih prijava i da tužilaštvo ne reaguje, već i da se hapse ljudi koji ukazuju na potencijalno koruptivne i kriminalne događaje. O ovoj praksi, o razlozima za hajku na Branislava Trifunovića, ali i o (nepostojećoj) levici u Srbiji za "Vreme" je u intervjuu rađenom mejlom govorio reditelj "sporne" predstave Pad Kokan Mladenović.

"VREME": Svedoci smo da smo ušli u "ritam" u kojem maltene svake nedelje ispliva neka nova afera ljudi iz vlasti. Pretpostavljam da bi za svaku od tih afera u nekim drugim zemljama ostavka bila momentalna, uz obavezno krivično odgovaranje. Ovde se ne događa ništa. Zašto? Kuda idu sve te afere, prave li neki balon koji će eksplodirati jednog dana, ili se sve prosto zaboravi za tri dana, ili pak najveći broj građana i ne zna šta se događa?

KOKAN MLADENOVIĆ: Verujem da će se suštinska pravednost i demokratičnost svake buduće vlasti meriti vremenom koje će Aleksandar Vučić i njegovo najbliže okruženje, sazdano od falsifikatora, lopova, od ljudi koji, poput njega, dnevno krše ustavna i zakonska ovlašćenja, provesti u zatvoru. Manir da svaka sledeća vlast prećutno abolira svaku prethodnu, nastavljajući da koristi iste mehanizme korupcije i manipulacije, jednom će morati da se završi. U to ime se zdušno zalažem za lustraciju i zakonsko gonjenje svih koji su od devedesetih na ovamo participirali u vlasti i mislim da je pošteno da se u zatvorskoj šetnji sa vučićima, dačićima i ostalima sreću i neki od viđenijih demokrata ili njihovih saučesnika u zločinu nad demokratijom u Srbiji.

Balon besa se dakle puni i nemoguće je da ne pukne. U Srbiji ne postoji sloboda medija, parlament je unižen i sveden na mesto za najbanalnije fingiranje demokratije, a zulumćari organizovani u jednu kriminalno-političku grupaciju otimaju od sopstvene zemlje sve što se oteti može. Ono što je izvesno jeste da će i ovoga puta ulica smenjivati vlast, a narod koji kroz čitavu svoju istoriju baštini revolucije, atentate i prevrate morao bi da se zabrine nad svojim sopstvenim mizernim poznavanjem mehanizama i pojma demokratije.

U martu ove godine ste, povodom hapšenja i procesuiranja građana koji su tada učestvovali u protestima, izjavili da je "ovakvo ekspresno procesuiranje privedenih tokom protesta treniranje strogoće nad decom i ubrzava pad vlasti". Danas imamo slučaj uzbunjivača iz Krušika kojeg hapsi BIA na radnom mestujavnoa skoro tri nedelje je to hapšenje bilo tajna, sve do teksta Vuka Cvijića u NIN-u. Kolege, advokat po službenoj dužnosti, porodica, prijateljiniko se nije oglasio. Da li se situacija pogoršala od marta ove godine?

Kao i u sumrak svake tiranije, mehanizmi zastrašivanja pojačavaju svoj rad, strah postaje osnovni pokretač, ili tačnije nepokretač svake akcije i onda je logično da sve što je normalno postane nenormalno i izopačeno. Postaje logično da radnici zvižde porodici poginulog kolege, da žene brane seksualnog predatora iz provincije od tužbi jedne žene, da nakon informacija iz Krušika ne bude uhapšen otac ministra policije, a da mu sin, ako već nije uhapšen sa ocem, bar iz moralnih razloga podnese ostavku, već procesuiran i hapšen u maniru najstereotipnije gangsterske osvete bude upravo uzbunjivač, neko ko se usudio da progovori o kriminalu u državnom vrhu.

Sve ove situacije pokazuju da je u državi suspendovana demokratija, da ne postoji nezavisnost policije, sudstva i obaveštajnih službi. Smejali smo se i pravili viceve na račun toga što resore policije, vojske i bezbednosti vode jedan falsifikator doktorske titule, jedan čovek upitnog mentalnog zdravlja bez dana služenja vojnog roka i jedan keramičar iz Kruševca koji "voli kad novinarke lako kleknu", a onda je postalo jasno da je upravo instaliranjem takvog polusveta na najviše funkcije počela finalna operacija kriminalizacije države od onih koji bi morali da je štite. Suspendovana demokratija sa uzurpiranim mehanizmima vlasti od strane jedne kriminalne grupe znači, doslovce, da narod nema zašto da veruje u pravednost zakonskog postupanja i da je pitanje trenutka kada će se ljudi samoorganizovati i krenuti da brane sopstvenu zemlju, moralne i pisane zakone na način na koji misle da treba. Iluzorno je i govoriti u kakav haos to ponovo vodi naše živote i koliko krvi može da košta.

Predstava Pad igra se od decembra 2018. godine. Zbog čega je tek nedavno pokrenuta hajka na Branislava Trifunovića, a ne tada? Kako ste vi videli razloge za tu hajku, ko ju je pokrenuo, a ko su ljudi koji su se "samo" nadovezali?

U tom "zatvaranju kruga" jedne vlasti koja je ozbiljno zagazila u diktaturu, logično je da se, po oprobanim staljinističkim metodama, izmišljaju neprijatelji i da se protiv njih vodi hajka koja i kad im ne dođe glave, ne može da ne utiče na njihove emocije, posao i neposredno okruženje. Treba, dakle, iz javne sfere eliminisati i ono malo preostalih glasova pobune i okružiti se samo tapšačima, bili oni tu iz interesa ili iz straha. Branislav Trifunović jedan je od simbola nezavisnog mišljenja i pogrom kome je izložen pokazuje svu moć predvidivog sistema manipulacije – izmišljena vest o "cepanju zastave" iz tabloida ustartuje bes "patriotskih snaga", javljaju se politički balvani za skupštinskom govornicom, podguzne muve iz policijskog sindikata, i sve poprima dimenzije hajke na žrtvu koja ni ne stiže da objasni da je u pitanju najobičnija laž, da umetnost, uostalom, ima moralna i zakonska prava da drugačije interpretira i koristi državne simbole, da je sve to zajedno sipino mastilo kojim aktuelna vlast odbija da odgovori na javno postavljena pitanja u predstavi Pad, koja govori o smrti 64 radnika tokom protekle godine u Srbiji. Za sve te smrti niko nije uhapšen, nijedno gradilište nije zatvoreno, ljudi su postali glineni golubovi prljavog kapitala i njihovi životi su igračke u rukama neoliberalnih gospodara.

U jednom intervjuu iz 2011. godine izjavili ste da je "najveći problem Srbije nedostatak levice". Postoji li kod građana potreba za levicom? I ako postoji, zašto ta potreba nije "izrodila" nikakvu levicu u poslednjih 20 godina (SPS, Vulina i ostale ne računam)?

Nedostatak suštinske levice na političkoj sceni Srbije ogleda se, između ostalog, u gubitku socijalnih i sindikalnih prava zaposlenih, u prihvatanju zakonskih rešenja koja su, u biti, protiv prava radnika i zaposlenih, a na korist poslodavaca i eksploatatora, ogleda se u tome da smo pristali da iz nemogućih uslova neoliberalnog kapitalizma pređemo u robovlasničke uslove neoliberalnog fašizma. Radnici se u Srbiji iznajmljuju kao robovi vlasnicima krupnog, često sumnjivog kapitala. Državne subvencije, otvaranja i zatvaranja fabrika, nalaze se u sivoj sferi usmenih dogovora između nosilaca vlasti i donosioca kapitala. O interesima i pravima običnih ljudi, radnika i njihovih porodica niko ne vodi računa.

Sa druge strane, levičarsko opredeljenje pokazuje ili bi trebalo da pokazuje posebnu osetljivost za prava i položaj žena, sistem obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, kao i za položaj manjinskih grupa. Svega toga u Srbiji danas nema. Fingiranje levičarstva od strane SPS-a, koji je od svog osnivanja bio i ostao jedino stranka beskrupuloznih pervertiranih levičara koji su, pod maskom nacionalizma i rodoljublja, uništili sopstvenu bivšu i sadašnju zemlju, razobličuje realnu sliku naše političke stvarnosti – u Srbiji ne postoje ideološke osnove bilo koje političke partije. Postoji samo beskrajna trgovina uticajima i naplaćivanje poslaničkih mandata. Jedna posebna ekipa ljudi bez morala, ideologije i bilo kakvih osnova za bavljenje društvenim angažmanom, osim sticanja, grabljenja i ličnog bogaćenja, uništila je politički sistem ove zemlje. Kriminalci na vlasti, opozicioni tajkuni, vlasnici fabrika hrane, uživaoci luksuza u vilama pored Dunava, sve su to pripadnici jedne te iste bratije koja je isisala sve vredno sa ovog tla i koju kao pošast treba najuriti sa javne scene, bili oni crni, plavi, beli ili crveni.

Šta se dogodilo sa protestima i gde je ta energija nestala?

Građanski protesti, koji i dalje traju u raznim gradovima Srbije, uspeli su da naprave pukotinu u monolitu vlasti i da odškrinu prostor slobode. Oni su, za mene, prestali da budu mogući okidač prevrata onoga trenutka kada su ih preuzele političke partije. Gotovo polovina građana Srbije ne izlazi na izbore. Sagledamo li realnu činjenicu da glasači partija na vlasti čine disciplinovanu, motivisanu ili nateranu gomilu, postaje jasno da je ovih ogromnih 50 odsto glasova na drugoj strani upravo ona kritična masa koja može da promeni stanje u Srbiji i da bi se to stanje dalo promeniti kada bi naša opozicija imala adekvatne programe i moralni osnov za sprovođenje tih programa. Želim da verujem da je izuzetna masovnost protesta na samom početku bila uslovljenja isključivo njihovom "nepartijskom" spontanošću, a da je kasnije osipanje potencijala za promene rezultat upliva stranaka kojima ljudi ne veruju, podjednako kao i strankama na vlasti.

Opoziciono delovanje, kako ga ja vidim, podrazumeva, pre svega, odricanje od svake udobnosti, hrabrost i sposobnost da se podnesu lične žrtve zarad opšteg dobra. To bi značilo da jedna ekipa neukaljanih političkih istomišljenika uspe da nađe dovoljno stručnih i čestitih ljudi, da sastavi kompletno nove zakonske odredbe i već u startu ponudi platformu neke buduće zemlje, trudeći se da ona dospe da svakog stanovnika ove zemlje. To podrazumeva istrajan rad na terenu, mesece i godine samožrtvovanja, da biste došli u priliku da vaš konkretni plan transformacije zemlje bude prihvaćen i da, ako dobijete potrebnu većinu glasova, možete odmah da počnete da ga sprovodite. Tako ne nudite biračima večitu "mačku u džaku" ili beskrajne fraze o demokratiji, već ste novim zakonom o radu, zakonom o obrazovanju, kulturi i tako dalje jasno stavili do znanja kako će izgledati zemlja od trenutka vašeg preuzimanja zakonske odgovornosti.

Sve drugo za mene je rat frazama i biranje manje loših od ovih koji su sada na vlasti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net