KOSMONAUT BROJ 11: Aleksej Leonov

Aleksej Leonov (1934–2019) >

Čovek koji je zakoračio u kosmos

Život i priključenija musavog deteta narodnog neprijatelja kome su skinuli pantalone, prvog čoveka koji je zakoračio u kosmos, koji je imao registarske tablice 00-11, preživeo avionske nesreće, vakuum kosmosa, dekompoziciju skafandera, noć u tajgi, pogibiju kolega i atentat na Brežnjeva

Noć pre poletanja u kosmos 18. marta 1965. Aleksej Leonov imao je tu čast da u malom ugodnom domu za kosmonaute na kosmodromu Bajkonur prespava u krevetu u kome je spavao prvi kosmonaut Jurij Gagarin, koji ga je ujutru i probudio: "Ustanite, građanine, čekaju vas velika dela..."

Misija, koja je trebalo da pokaže kako čovek sa zaštitnom opremom može u otvorenom kosmosu da preživi i da radi, u svoju odlučujuću fazu ušla je u 11 časova 32 minuta i 54 sekunde, kada je Voshod-2 bio nad Crnim morem, a major Aleksej Leonov zaplivao u bezvazdušnom prostranstvu u kome nije bilo jasno šta je gore, a šta dole, u kome su zvezde bile mnogobrojnije i svetlije nego na Zemlji i nisu treptale, gde je sunce pržilo jače nego na Zemlji koja se vrtela, prosto bežala.

U memoarima Leonov piše kako je žarko želeo da vidi mesto gde se rodio, gde je proveo detinjstvo, gde su ga naučili da čita i piše. Prepoznaje planinski venac Altaj. Nije mogao da ugleda reku svog detinjstva Tom sa karakterističnom krivuljom oko grada Kemerova – bila je pod ledom i snegom. Glas Pavla Ivanoviča Beljajeva ga vraća na program: "Pažnja, pažnja! Čovek je ušao u otvoreno kosmičko prostranstvo i slobodno pliva..."

U neobičnoj tišini kosmosa čuo je samo lupanje svog srca i zvuk sopstvenog disanja koji će Stenli Kjubrik kasnije koristiti kao zvučnu zavesu u kultnom filmu "2001: Odiseja u svemiru". "Ne žuri, Ljoša", opominjao ga je Belajev. I pored rada sistema za vazdušno hlađenje, pri većim naporima moglo je da ponestane vazduha i kosmonaut bi bio izložen opasnosti da doživi toplotni udar i onesvesti se.

OTAC SOVJETSKOG SVEMIRSKOG PROGRAMA I PRVI ČOVEK U SVEMIRU: Sergej Koroljov, Jurij Gagarin...


RIZIK OD KESONSKE BOLESTI

Kad je posle 11 minuta i 51 sekunde u kosmosu krenuo nazad ka kabini, ispostavilo se da je njegov skafander bio više naduven nego što je bilo predviđeno, jer ni u jednoj zemlji na svetu nije bilo komore u kojoj bi se mogao ispitati vakuum u kome se našao Voshod-2, podignut na orbitu u visinu od 495 kilometara, 200 kilometara višu od planirane.

Suprotno od onoga kako je planirano, ugurao se u komoru glavom napred, a nogama nekako pritvorio izlazni otvor. Smanjio je pritisak u skafanderu rizikujući da azot počne prebrzo da isparava iz njegovog tela i da umre od kesonske bolesti, da bi konačno ušao u kabinu i nekako se okrenuo u skučenoj komori.

Kasnije je Sergeju Koroljovu objasnio: "Nisam imao izbora. Da sam se javio, formirali biste komisiju, izabrali predsednika... Na kraju bi mi bilo rečeno da otvorim ventil i ublažim pritisak – samo, ja bih do tog trenutka umro."

Poklopac kabine koji je Leonov pri ulasku zatvorio nogama propuštao je vazduh, morao je da se dopumpava kiseonik da bi se povratili gubici. Pri ulasku u kabinu Leonov je udario u prekidač i uključio dovod kiseonika, čija je koncentracija u kabini pri najmanjoj varnici mogla dovesti do požara. Tokom narednih sedam sati astronauti su u suštini leteli kao unutar bureta baruta.

Godine 1961. u komori pod pritiskom čija je atmosfera bila zasićena kiseonikom izgoreo je astronaut Valentin Bondarenko. Godine 1967. posada Apola 1 je stradala iz istog razloga.

...i lansiranje jedne od raketa


ZIMSKA NOĆ U TAJGI

Povratak Voshoda-2 takođe je predstavljao test preživljavanja. Pošto je otkazao sistem za orijentaciju prema Suncu i automatsko prizemljenje, Belajevu i Leonovu preostalo je da ručno koriguju putanju. To je trajalo 22 sekunde, pa se brod prizemljio 160 kilometara dalje od zone predviđene proračunom.

Spustili su se u permskom kraju u tajgi. Temperatura je bila niska, magla gusta, vidljivost mala, sneg dubok, a drveće u koje se zapleo njihov padobran visoko i gusto. Veze su bile prekinute. U traganje su uključeni avioni i helikopteri.

Skinuli su skafandere, svukli se do gola, iscedili znojem natopljeno rublje i obukli ga iznova. Sa kabine su skinuli toplotnu izolaciju, aluminijumske folije i sve to nabacili na sebe, kako se, nakon što su preživeli vakuum kosmosa, ne bi smrzli u Sibiru.

Nakon dugog pretraživanja terena nekako su ih locirali, spustili im nešto za preživljavanje i flašu gruzijskog konjaka. Tek na udaljenosti od četiri kilometra našli su mesto gde je šuma pogodna za seču da bi mogao da se spusti helikopter. Do tog mesta su se tek trećeg dana prebacili na skijama. Došlo je do velikog olakšanja nakon neizvesnosti koja je bila tolika, da su na televiziji počeli da emituju ozbiljnu muziku, kakva se obično emituje pred objavljivanje tragičnih vesti.

Dok je televizija prenosila kosmičku šetnju Leonova, babuške su trčale po njegovom rodnom selu Listjanka i vikale: "Naš Lenja leti po nebu!" "Koji Lenja?" "Od onih što su imali mašinu za mlevenje mesa..." Kad je Aleksej, dvostruki heroj SSSR-a posle došao jednom u Listjanku, ljudi se skupili da vide moskovsku znamenitost, a on navalio da ih ispituje: "Babuške, priznajte, ko mi je onda skinuo pantalone?" Stajali su, gledali u zemlju, ćutali, ni glasa nisu pustili.


SIBLAG ANATOLIJA LEONOVA

Otac Alekseja Leonova Arhip Aleksejevič bio se skućio u tom sibirskom selu Listjanka. Izgradio je kuću, sredio domaćinstvo, podizao osmoro dece, a u vreme kolektivizacije u kolhoz je predao četiri krave, četiri konja, par svinja i pet ovaca. Aleksejeva majka, učiteljica Jevdokija Minajevna, ljutila se jer su drugi klali stoku i prodavali meso na pijaci, a on verovao parolama i predao sve što je imao, pa nisu imali ni toliko da svojim devojčicama kupe haljine.

Jednom kada se vratio sa službenog puta i iz okruga Krapivinski doveo konje, prenerazili su ga:

"Arhipe, tvojim konjem Paška (predsednik kolhoza) nahranio je svog brata..." "Kako?" "Zaklao ga da bi jeli konjsko meso..."

Arhip, koji je kao novopečeni veterinarski tehničar bio ponosan što je u sibirskoj klimi uspeo da uzgaji tog dvogodišnjeg ždrepca, zgrabio je sekiru i vikao da ide da ubije tog Paška. Žene su vikale: "Arhipe, ti si lud!" Predsedniku su to javili, on je pobegao, sakrio se, a kasnije sa kolhoznim knjigovođom nakitio prijavu. Isto veče su došli i uhapsili Arhipa zbog napada na sovjetsku vlast.

Usledila je konfiskacija imovine "neprijatelja naroda". Isterali su ih iz kuće, braću i sestre ispisali iz škole, majci, učiteljici, dali otkaz. Susedima su dozvolili da razgrabe imovinu. Malom Alekseju su čak svukli pantalone i samo ga u košulji ostavili na zimi. Nije to zapamtio pošto je tada imao dve godine, ali je znao iz mamine priče.

Majka Jevdokija ostala je sama sa sedmoro dece: Aleksej, sestra Antonina – 6, brat Petar – 8, sestre Nadežda – 12, Nina – 14, Raisa – 15 i Ljuba – 17. A uz to je bila u drugom stanju, mali Boris se rodio 1937. Njegova starija sestra Šura imala je 20 godina i tada je već živela samostalno, udata za Antona Platonoviča Hodanoviča, koji je došao iz Belorusije. Kao mlad par oni su u baraci u Internacionalnoj ulici broj 15 dobili dvosoban stan. Jedna soba je imala 15, a druga 16 kvadrata i tu se smestilo jedanaest čeljadi nakon što je zet Aleksejevoj mami poslao pismo: "Dođite! Živećemo zajedno. Nećemo vas ostaviti, sve će se rešiti i biće u redu!"

Mali Aleksej je svoje mesto našao pod krevetom. Pričaće u starosti šaljivo da mu zato u kabini kosmičkog broda nikad nije bilo tesno.


POVRATAK OCA

Godine 1939. oca su pustili pošto je mešajući šalitru, ćumur i još ponešto napravio neki eliksir kojim je zaustavio pomor stoke. Čak su njemu, bivšem osuđeniku, ponudili mesto upravnika ekonomije Siblaga, ali otac je odbio i rehabilitovan se vratio u Kemerovo. Aleksej u kasnijim biografijama nije ni morao da piše da mu je otac bio u zatvoru.

Bio je mali, musav i štrokav od prašine kada je u Kemerovo došao neki pilot u uniformi, s kapom i s "ćurkom" na rukavu i on se zalepio za njega. Ovaj ga pita šta hoće. Dečak kaže da hoće da postane pilot. Pilot mu kaže da dobro uči, da bude zdrav i da se obavezno ujutru umiva. Sledećeg jutra on je dobro istrljao lice vodom i pojavio se pred pilotom. Ovaj mu kaže da mora prati i vrat.

Njegova sestra Ljuba je 1946. sa suprugom poslata u Kalinjingrad (koji se tada još zvao Kenigsberg) i dve kasnije oni su za sobom povukli celu porodicu u taj grad koji je bio razrušen tokom rata i koji se brzo obnavljao. Nešto pre završetka srednje škole 1953. u vozilu bez karoserije putuje 600 kilometara do Rige da bi se raspitao o uslovima za upis na Umetničku akademiju. Rektoru, koji ga je sa svojom bradicom podsećao na Rjepina, pokazuje gvaš, akvarele, crteže olovkom. Kod nekih studenata se raspituje kakvi su uslovi i oni mu kažu da smeštaj košta oko 600 rubalja. Cela plata njegovog oca iznosila je 600 rubalja.

U memoarima će pisati kako je tada pomislio da ga je sam bog poslao da ide onuda kuda se i spremao – u avijaciju.


JEDINICA1

Upisao se u Čugujevsku vojnu vazduhoplovnu školu u Kremenčugu u Ukrajini, gde su ga hranili, odevali i pružili utočište i obučili da bude borbeni pilot. Kad su među pilotima od 3461 kandidata odabrali 20 koji će ići na obuku za kosmonaute, izabrali su i njega. Od tih dvadeset, trojica su bila otpisana zbog zdravstvenih problema, trojica zbog tuče u pijanom stanju sa vojnom patrolom, jedan zbog razvoda sa ženom, Valentin Bondarenko je poginuo u požaru. Aleksej Leonov je ostao u grupi od dvanaest srećnika koji će ostati u Jedinici ratnog vazduhoplovstva №1.

Posade su se međusobno takmičile ko bolje "seda", zbog čega su se izlagali i neljudskim opterećenjima i do 14 G. Poređenja radi, Su-27 se raspada na 10-12 G.

U junu 1971. Leonov je uvršten u posadu prve orbitalne stanice "Saljut", ali zbog toga što je kosmonaut Valerij Kubasov oboleo od tuberkuloze, u misiju je poslata druga posada – Georgij Dobrovoljski, Vladislav Volkov i Viktor Pacajev, koji su pri povratku na Zemlju poginuli zbog dekompresije kabine Sojuza-11. Aleksej Leonov kao jedan od najtežih trenutaka u životu opisuje posetu porodici poginulog kolege Žore Dobrovskog, kada ga je njegova ćerkica pitala: "Gde je moj tata?" Za Leonova to je značilo: "Oni su poginuli u tvom aparatu. Trebalo je ti da letiš!"


POGIBIJA GAGARINA

Leonov se četvrt veka borio da dokaže da je katastrofu aviona Mig-15 i pogibiju Jurija Gagarina i Vladimira Seregina 27. marta 1968. izazvao avion Su-15, koji se spustio ispod oblaka na visinu od 400 metara i uz uključen forsaž nadzvučnom brzinom od 1170-1200 km na sat proleteo na rastojanju 10-15 metara pored Gagarinovog aviona koji je leteo brzinom od 750 km na sat. Vazdušni talas je prevrnuo Gagarinov avion i bacio u spiralno propadanje. Gagarinu su nedostajale dve sekunde da se izvuče iz te duboke spirale.

Tek je Vladimira Putina na kraju izmolio da skine oznaku tajne sa tog slučaja, posle čega je objavljeno da je katastrofu zaista izazvao taj drugi avion, ali ime pilota je iz humanih razloga ostalo tajna, koja će, kaže Leonov, kasnije biti objavljena, jer taj pilot, heroj SSSR, ima više od 80 godina i teško je bolestan.

Blizu mesta pogibije Gagarina, zahvaljujući angažmanu Alekseja Leonova, obnovljen je hram sa zvonima koja nose imena kosmonauta kojih više nema – Jurij, Vladimir, Pavel, Vladislav, Georgij.


ATENTAT NA BREŽNJEVA

Neki novinari su nabrojali da je Aleksej Leonov jedan od onih jedanaest sovjetskih kosmonauta koje je slavio čitav svet, koji su doživeli duboku starost, zapravo imao osam života, da je osam puta izbegao pogibiju.

Najneobičniji slučaj nije bio ni u kosmosu ni u tajgi, već u Kremlju gde Leonov umalo nije poginuo kad je dvadesetjednogodišnji poručnik Viktor Iljin 22. januara 1969. pokušao da ubije generalnog sekretara KP SSSR Leonida Brežnjeva.

METAK NAMENJEN GENSEKU KROZ ŠINJEL LEONOVA: Leonid Brežnjev

Ka Kremlju su se kretala dva automobila zil 111. U jednom je bio generalni sekretar CK KPSS Leonid Brežnjev, u drugom kosmonauti posada Sojuz-4 i Sojuz-5, a s njima i Aleksej Leonov. Viktor Iljin je ukrao oružje iz kasarne u Petrogradu i došao u Moskvu gde je uzeo milicijsku uniformu svog rođaka, umešao se u kordon u kome tako uniformisan nikom nije padao u oči i ispalio 14 metaka iz dva pištolja makarov, uveren da Brežnjev sedi u autu zil 111 koji je s pratnjom ulazio kroz Spaska vrata na istočnom zidu Kremlja. Na prednjem sedištu bio je kosmonaut Georgij Beregovoj, koji je ličio na Brežnjeva. Jedan metak je pogodio vozača u vrat i on je kasnije umro. Leonovu je jedan metak prošao pored same slepoočnice, jedan prošao pored same kičme, jedan se zaustavio u šinjelu. Valentinu Tereškovu samo su okrznuli parčići stakla.

KGB je već bio organizovao poteru za Iljinom pošto su u njegovoj kasarni u Petrogradu prijavili krađu oružja. Brežnjeva su za svaki slučaj uveli kroz Borovicka vrata na severozapadnoj strani Kremlja.

Javnosti ništa nije saopšteno o atentatu. Prijem u Kremlju je održan. Brežnjev je Leonova pozvao u garderobu da bi mu ovaj pokazao rupu u šinjelu. Rekao mu je da taj metak nije bio namenjen kosmonautu, nego njemu, Brežnjevu.

Poručnika Iljina su proglasili neuračunljivim i zatvorili u psihijatrijsku bolnicu, u kojoj je držan do 1990. kada je oslobođen. U nekom intervjuu objašnjavao je po puštanju iz bolnice da je bio rešio da ubije genseka zato što se sovjetska propaganda razlikovala od sovjetske stvarnosti. On je kao topograf putovao u mnoge gradove i regione daleko od Lenjingrada i ono što je video ostavilo je depresivan utisak na njega – siromaštvo, pijanstvo, pustošenje. Sve to nije bilo prikazivano na sovjetskoj televiziji. Napisao je pismo Brežnjevu s planom reformi, ali nije dobio odgovor.

Aleksej Leonov je pričao da se posle sreo s Iljinom koji se kajao što je ubio nedužnog čoveka, i da mu je savetovao da nađe porodicu poginulog vozača, da klekne i da moli za oproštaj. Ovaj je pitao da li može da mu pomogne da je pronađe.


KOROLJOV

Leonov je bio siguran da su Sovjeti mogli da polete oko Meseca pre Amerikanaca, što je prema dekretu iz 1964. trebalo da se odigra oko 1967. godine. Kaže da su, naravno, svi razumeli kako su ti rokovi nerealni, ali smatra da su imali raketu, brod, posadu. Samo Sergeja Pavloviča Koroljova više nisu imali. Leonova je glavni konstruktor Sergej Koroljov možda podsećao na očevog brata u nesreći Gulaga. Stigle su ga bile Kolima i Lubjanka.

Koroljovu su u zatvoru tako polomili vilice da lekari nisu mogli da mu otvore čeljusti kako bi izvršili hitnu operaciju. Nikom nije pričao o svojoj polomljenoj vilici, ni na koga se nije žalio. Ćutao je i radio.

Prema amanetu oca ruskih kosmičkih istraživanja Konstantina Edvardoviča Ciolkovskog, Koroljov je do hapšenja 1938. razvijao projekte krstarećih i balističkih raketa. Godine 1939, nakon priznanja kolega koji su streljani, zapao je na Kolimu u rudnik zlata Maldjak, iz koga se vratio tek svaki peti zatvorenik, pa je 1940. vraćen u Lubjanku, da bi pod vođstvom Andreja Nikolajeviča Tupoljeva, takođe zatvorenika, sudelovao u konstruisanju bombardera. Onda je 1942. prebačen u Kazanj da kao zatvorenik radi na razradi praktične upotrebe raketnih motora. Tek 1944. pušten je iz zatvora, ali bez rehabilitacije. Iduće 1945. poslat je u Berlin kako bi sudelovao u istraživanju zarobljene nemačke raketne tehnologije u sovjetskoj okupacionoj zoni (u Tiringiji) i organizovanju proizvodnje kopija raketa V-2, da bi 1948. započeo testiranje balističke rakete R-1 (analog V-2).

Pod njegovim vođstvom je 1956. napravljena, a na novosagrađenom kosmodromu Bajkonur 1957. i testirana dvostepena interkontinentalna balistička raketa R-7, čuvena "Koroljova sedmica" s odvojivom bojevom glavom težine 3 tone i dometom od 8000 km, a 4. oktobra 1957. u Zemljinu orbitu bio je lansiran prvi veštački zemaljski satelit.

Od proleća 1961. do jeseni 1965, četiri godine koje su nazvane zlatnim dobom sovjetske kosmonautike, ostalo je zapamćeno osam istorijskih letova: prvi let čoveka u kosmosu, prvi celodnevni let, prvi paralelni let dva broda, prvi let žene kosmonauta, prvi let broda sa tri kosmonauta, prvi izlaz čoveka u kosmos.

Leonov je ponavljao da nije tačno to što je pričao naslednik Koroljova na mestu glavnog konstruktora Vasilij Mišin – da je program ugrožen jer vojska više ne daje potrebni novac, da je raketa "proton nepouzdana". Pisali su i Centralnom komitetu tražeći podršku za let na Mesec.

Posle sletanja Amerikanaca na Mesec 1969. Moskva je zaključila da je izgubila trku i da za ulaganja da bi se osvojilo drugo mesto nema opravdanja.

Trka u naoružanju, kojoj je kosmička trka služila kao opitni poligon i izložbeni salon, prešla je svoj apogej, najudaljeniju tačku na stazi.


SEX FULL LIFE

Godine 1972 . u vreme hladnoratovskih složenih odnosa SSSR i SAD, u kontaktu američkog predsednika Ričarda Niksona i direktora NASA Fečera sa sovjetskim premijerom Aleksejom Kosiginom pojavila se ideja da se radi smanjenja napetosti pošalju u kosmos dve ekipe kosmonauta kako bi cela planeta videla sovjetsko-američko rukovanje u orbiti. Ideja je realizovana: sa kosmodroma Bajkonur 15. jula 1975. u 15 časova i 20 minuta startovao je Sojuz-19, a pola sata posle toga sa poligona Kanaveral lansiran je i Apolo. Ruski i američki kosmonauti sreli su se u kosmosu 17. jula, spojili brodove i rukovali se baš u trenutku kada su se kosmičke lađe našle nad Elbom, gde su se Sovjeti i Amerikanci sreli u maju 1945.

Govorili su, kaže Leonov, na "na russtonu", smeši ruskog i hjustonskog žargona NASA. Međunarodne termine razumeli su bez prevoda, a i trudili su se da nauče jezik onih drugih. Aleksej Arhipovič Leonov, koji je u Hjuston na pripreme otišao sa znanjem samo 80 engleskih reči, jednom prilikom poželeo je kolegama život pun seksa (sex full life) umesto uspešnog života (successful life).

Posle je odlazio u SAD svake godine. Najbolje odnose imao je sa brigadnim generalom Tomom Stafordom, koji je svog unuka nazvao Aleksej, a Leonov svoju unuku Karina u čast ćerke Tomasa Staforda, koji je iz Frjanovskog dečjeg doma u moskovskoj oblasti usvojio dva dečaka.

Govorio je kako je možda i dobro što ta deca ne žive u Rusiji, gde nisu naučili da se s uvažavanjem odnose prema ljudima – eto i njega su penzionisali pet godina pre zakonskog roka, s mizernom penzijom, bez kompenzacija.


VOLGA 00-11

Korporacija Unicover se 1977. obratila ministru odbrane SSSR Dmitriju Ustinovu sa idejom da se napravi niz maraka u znak sećanja na let Jurija Gagarina, prvi sojuz, orbitalnu stanicu Saljut, pristajanje u orbiti. Ustinov je razumeo da predlog donosi ekonomsku korist i da popularizuje uspeh nauke SSSR-a. Korporacija Unicover je za izradu tih maraka Leonovu kao slikaru platila sto trideset pet hiljada dolara, ali sovjetski građani su tada morali da odnesu valutu u blagajnu. Sistem je bio takav. Obećano mu je da će dobiti šest hiljada petsto dolara. Na pitanje "A ostalo?" odgovorili su: "Radujte se što vam toliko dajemo. Drugi ni to nemaju." Pare su ležale u Vneštorgbanci, ali ih on nije mogao uzeti jer se mogao podići maksimalni iznos od 180 dolara, ali i to po ličnom nalogu šefa glavnog deviznog odeljenja Ministarstva finansija SSSR-a.

Tek nakon raspada Sovjetskog Saveza Leonov je došao u Vneštorgbanku i uzeo šest i po hiljada dolara, od čega mu je oduzeto osamdeset dolara. "Zašto?" – pitao je. Odgovor je glasio: "Zato što smo vam čuvali novac." Deset i po godina su držali dolare kako su želeli, a onda su naplatili proviziju.

Godine 2000. Aleksej Leonov je postao potpredsednik "Alfa-banke", a zvanično "savetnik prvog zamenika predsednika saveta direktora". Kao ikona koja hoda posećivao je razne manifestacije, bio na važnim susretima, a i reprodukcije njegovih slika korišćene su kao propagandni materijal.

U poslednje vreme bio je teško bolestan od šećerne bolesti i posle operacije sve do smrti 11. oktobra ove 2019. godine više nije izlazio iz kuće.

Kad im je 1975. godine uplaćeno po petnaest hiljada rubalja za misiju u kosmos, Aleksej Leonov i Valera Kubasov su u Dvorani ogledala Zvezdanog grada spiskali po osam hiljada. Više od polovine zarade otišlo je za jedno veče. Svaki član posade za let je dobijao petnaest hiljada rubalja i volgu-24 sa odgovarajućom registarskom tablicom. Aleksej Leonov je imao broj "00-11". Kao kosmonaut broj jedanaest.

Američki astronauti koji su učestvovali u zajedničkom letu dobili su po pola miliona dolara. Naučni eksperimenti u kojima su učestvovali plaćani su odvojeno.

"Nismo leteli zbog novca. Niko nije težio ni slavi. Ambicija je bila drugačija. Sanjali smo da budemo prvi, želeli smo da radimo ono što drugi nisu mogli", pričao je Leonov u dubokoj starosti. Na njegov 85. rođendan 30. maja ove godine kosmonauti MKS Oleg Kononenko i Aleksej Ovčinjin su na svojim skafanderima nosili natpis "Леонов1".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net