foto: sava radovanović / tanjug
ILI OSVAJANJE ZAHTEVA ILI BOJKOT SZS: "1 od 5 miliona"

Međustranački pregovori, bojkot i EU >

Sindrom nadute žabe

Vučićeva mimikrija koju je doveo do savršenstva kolektivno se zapatila među naprednjacima. Tu je sposobnost u nas, da pojednostavimo, najtačnije opisao Borislav Pekić: "Imate lažne oči tamo gde vam je nezaštićena guzica. Mašete nečim što na bodlje liči, a perje je. Ukratko – folirate"

Svi su videli osmehe i oduševljenje Maje Gojković i Vladimira Đukanovića posle prve oktobarske runde pregovora o izbornim uslovima koja je trajala dva dana. Pregovori vlasti i dela opozicije u Skupštini Srbije obavljaju se uz prisustvo predstavnika Evropskog parlamenta i upečatljivo ih opisuju reči premijerke Ane Brnabić: "Ima veze sa mnom, ali nema veze sa mnom." Premijerka to jeste izgovorila sasvim drugim povodom, komentarišući ima li veze sa njom najnovija kampanja SNS "Digitalna budućnost Srbije". I to samo dan ili dva pre nego što su mediji objavili da je postala član SNS-a, ona je kazala, uz osmeh: "Da li ću ja učestvovati, odnosno da li sam učestvovala, videćete uskoro, nije fer da otkrivam drugi deo kampanje."


SAMO OŠTRO I BEZ VEZE

I videli smo "drugi deo kampanje", i ona se slikala u spotu SNS-a, učestvovala je, dakle, i tek će učestvovati u kampanji, jer je i njena zvanična pristupnica SNS-u deo kampanje kao i SNS-ovi najnoviji spotovi u kojima je prvo nema, pa ima. Ukratko, sve ima veze i ništa nema veze, to je način na koji funkcioniše ova vlast i svi njeni akteri u permanentnoj kampanji vređanja inteligencije građana koja traje, evo, osmu godinu.

Otud i oduševljenje i zadovoljstvo Vučićevih emisara pregovorima s opozicijom uz posredovanje Evropskog parlamenta, jer ti izborni uslovi o kojima se pregovara "imaju veze" sa njima, ali i "nemaju veze" sa njima. Zato nikome nisu neobične Đukanovićeve reči, posle ove prve runde u Skupštini: "Šta god da traže iz opozicije, mi smo spremni da im udovoljimo, ali oni onda ne dođu, naljute se i na ove iz EU. Opozicija je krajnje konfuzna."

Kao da su im za to "udovoljavanje", ako su već "spremni da udovolje", bili potrebni pregovori i briselska medijacija, kao da su izborni uslovi gotovo pa savršeni, a opozicija samo nešto bulazni o blokadi medija, bugarskim vozovima, prebijanju opozicionih aktivista, kupovini glasova, a sve to, razume se, nema ama baš nikakve veze s vlašću. Baš kao što ni spot SNS-a o teleportovanju sa Anom Brnabić nema veze sa Anom Brnabić, sem utoliko što je ona u spotu: dakle, ima veze alinema veze. Vučićeva mimikrija koju je doveo do savršenstva kolektivno se zapatila među naprednjacima. Tu je sposobnost u nas, da pojednostavimo, najtačnije opisao Borislav Pekić: "Imate lažne oči tamo gde vam je nezaštićena guzica. Mašete nečim što na bodlje liči, a perje je. Ukratko – folirate."

I ovi pregovori u Skupštini Srbije gde, objektivno, ima više predstavnika vlasti, civilnog sektora i posrednika iz EU nego predstavnika opozicije, jesu baš to – lažne oči vlasti tamo gde joj je nezaštićena zadnjica, dakle, foliranje, pa ako prođe, prođe. Pekić je verovatno mislio na četvorooke žabe koje žive u južnoameričkim šumama u blizini Atlantika. Ove žabe, kad osete opasnost, naduju se tako da izgledaju mnogo veće nego što su. Zavrte se i okrenu neprijatelju zadnjicu sa lažnim očima ne bi li ga zbunile i uverile da je pred njim mnogo veća i opasnija životinja. U ovom slučaju opasnost je bojkot izbora, vrlo neprijatan za vladajući SNS jer, ako bi, kojim slučajem, bojkot uspeo, Aleksandar Vučić bi izgubio i poslednji privid demokratije kojim maše međunarodnim prijateljima – legitimnost svojih izbora.

Vučić je predsednik države ogrezle u korupciji, u kojoj javnost dvadeset dana nije obaveštena da je uzbunjivač Aleksandar Obradović, IT stručnjak u valjevskom "Krušiku", pritvoren zato što je otkrio korupciju, tačnije novinarima dostavio podatke o tome da je otac ministra policije Nebojše Stefanovića, Branko, umešan u trgovinu oružjem. U toj istoj državi, istovremeno, dvojica okrivljenih za prebijanje Dejana Bagarića, studenta i aktiviste #1od5miliona, osuđeni su samo na uslovne kazne. To su tek dva primera o kojima mali deo srpske javnosti nešto zna u proteklih sedam dana, a ima ih, takvih, nemali broj za poslednjih sedam godina. U takvoj državi u kojoj se uzbunjivači tretiraju kao kriminalci, a lokalne batinaše nagrađuju uslovnim kaznama, Aleksandar Vučić ima još tu, poslednju legitimaciju demokratski izabranog predsednika i šefa najpopularnije stranke u zemlji. I ne treba stavljati navode na reči "demokratski" i "najpopularnije" jer iako se o svim dosadašnjim izborima od 2012. godine pričalo kao o nepoštenim i neslobodnim, iako su postojali i neposredni dokazi za to, opozicija nikad nije uložila formalne prigovore. Jedan jedini put, na prošlim izborima 2016. Demokratska stranka je sprečila izbornu krađu i uspela da opovrgne Vučićevu izjavu da DJB, DSS i Dveri nisu prešli cenzus zahvaljujući zapisnicima koje su imali. Ukratko, posle izbora, sedalo se u skupštinske klupe, a demokratski privid je bio sačuvan. Sve do protesta i bojkota parlamenta prošle godine, koji su zajedno sa odlukom dela opozicije o bojkotu izbora doveli do toga da šef Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta Dejvid Mekalister pošalje svoje predstavnike da posreduju u pregovorima vlasti i opozicije da se nađe nekakav kompromis i da se na izbore u nekim popravljenim izbornim uslovima ipak izađe. Valjalo bi kazati da je reč o bivšim evropskim parlamentarcima Eduardu Kukanu i Knutu Flekenštajnu, pa su se, tim povodom, u političkoj čaršiji već mogla čuti zanovetanja kako su za Dejvida Mekalistera i Brisel neobavezujući pregovori vlasti i opozicije u Skupštini Srbije na koje su poslali svoje bivše parlamentarce, penzionere. I da, ako se nešto i postigne, a izbori nekako upakuju na proleće, uz učešće makar dela opozicije, dobro jeste, Vučić će dobiti još jedan mandat, a Brisel sagovornika kojeg je dosad strpljivo čekao da okonča kosovsko pitanje.


ALTERNATIVA

Čini se da, mada već neko vreme stižu glasovi o nezadovoljstvu Angele Merkel Aleksandrom Vučićem, Berlin i Brisel u ovom trenutku nemaju alternativu. Poznavaoci prilika tvrde da kancelarkino veliko strpljenje za predsednika Srbije nije izraz ličnih simpatija koje, recimo, prema Borisu Tadiću, svojevremeno, nije uopšte imala. Posredi je prostija stvar. U slučaju Borisa Tadića, onomad, Zapadu se smešila jaka i obećavajuća opoziciona alternativa spremna da napravi odlučujuće korake ka konačnom priznanju Kosova, jer "normalizacija odnosa Beograda sa Prištinom", odnosno Kosovom značila je i 2011. i danas to – konačno priznanje Kosova. Sada, međutim, zapadni partneri zvaničnog Beograda ne vide tu alternativu među postojećim opozicionim liderima, a Vučićev se entuzijazam iz 2011. i 2012. i sledeće, drastično otopio, makar tako to izgleda spolja.

Florijan Biber, profesor Južnoslovenskih studija na Univerzitetu u Gracu, rekao je za "Most" Omera Karabega (Radio Slobodna Evropa) da je nemačka vlada danas razočarana Vučićem: "Mislim da je Nemačka svesna, mada se to ne izražava javno, da situacija u Srbiji nije ohrabrujuća i mislim da postoji sumnja u Vučićevu spremnost za rešavanje problema Kosova."

I Bodo Veber, analitičar Veća za demokratizaciju politike iz Berlina, u istom razgovoru za Slobodnu Evropu, kaže da ima godinu i po dana kako odnos između kancelarke Merkel i predsednika Vučića nije ono što je bio, te da mu je otprilike tada u zatvorenim razgovorima i kazala da bi trebalo "da prestane sa crtanjem mapa".

Ukratko, Vučić Berlinu, odnosno Briselu, jeste jedini sagovornik i partner zato što jasna politička alternativa nije ni na vidiku, ali to "ne znači da će ga Nemačka i dalje bezuslovno podržavati" (prof. Biber, Radio Slobodna Evropa). Posebno je u tom kontekstu zanimljiv sastanak, neki dan u Beogradu, Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM, sa Arminom Paulusom Hampelom, šefom Spoljnopolitičkog odbora Alternative za Nemačku, prve ultradesničarske partije od 1945. u Bundestagu.

Hampel je Đuriću rekao da je ponosan na vlast u Srbiji čiji je uspeh to što je čak 13 država povuklo priznanje nezakonite nezavisnosti Kosova: "Ostajemo kao stranka i poslanička grupa u Bundestagu pri stavu da je nezavisnost Kosova protivzakonita kao i NATO intervencija." Hampel je srećan i što je Srbija "u dobrim rukama" a "sada ima brojne prijatelje među kojima su i nobelovci", misleći na Petera Handkea, razume se. Đurić se zahvalio na podršci koja dolazi "iz tako moćne države kao što je Nemačka" i da je važno što se "iz Nemačke čuje drugačiji glas" i sve tako što već ide, ali, što baš sad taj sastanak s ultradesničarskom partijom iz Bundestaga? Zato što je Angela Merkel razočarana u Vučića pa ipak traži alternativu, kako se spekulisalo, u Ani Brnabić, pošto Vučić nije ispunio svoj deo dogovora o kosovskom pitanju? Ili zato što je novi Trampov specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel, ambasador SAD u Berlinu, čija je, kao jedna od glavnih karakteristika koje se spominju u evropskim medijima, loš odnos sa kancelarkom Angelom Merkel i njenom vladom, i gotovo prijateljski odnosi sa Alternativom za Nemačku? Kome je sada upućena poruka zvaničnog Beograda koji se sastaje sa nemačkom ultradesničarskom strankom? Je li za unutrašnju predizbornu upotrebu ili je to poruka Grenelu lično, u smislu brzog prilagođavanja nekim novim prilikama, ako ih uopšte ima? Tačno je da Grenel, sem što je Trampov čovek u rešavanju kosovskog pitanja, podržava desnicu u Nemačkoj i EU. Tačno je i da je nedavno imenovan izaslanik Stejt departmenta za Zapadni Balkan Metju Palmer, pa je uvođenje Grenela u rešavanje kosovskog pitanja izazvalo zbunjujuće i oprečne komentare među evropskim ekspertima za Balkan.

Florijan Biber, profesor iz Graca na Tviteru je napisao: "Ovo je zabrinjavajuća poruka po zajedničku poziciju EU i SAD. Grenel ima istoriju neprijateljstva prema Nemačkoj i EU. Recimo, pozive (građanima) da podrže desnicu i krajnju desnicu. Ovo nije dobar znak." Stigli su ubrzo i umirujući tonovi kako je imenovanje Grenela za izaslanika SAD za dijalog Beograda i Prištine jasan znak da je Bela kuća posvećena postizanju konačnog sporazuma Beograda i Prištine i da loši odnosi Grenela sa zvaničnim Berlinom nisu, u ovom slučaju, od prevelike važnosti, jer je i za Berlin i za Vašington i na kraju za Brisel, konačni sporazum između Beograda i Prištine spoljnopolitičko pitanje, pa je plan za njega odavno utvrđen i treba u najhitnijem roku da bude i rešen.


KO JE REKAO MITO?

Za to vreme, u Beogradu, posle prve runde pregovora vlasti i opozicije u Skupštini Srbije uz posredovanje EU, opozicija ne samo da se i dalje prepire oko toga šta je gore – izlazak na prolećne izbore ili bojkot, nego su u sporu i oko toga da li treba da bojkotuju pregovore kojima koordinira EP preko svojih predstavnika ili ne.

Boris Tadić, predsednik Socijaldemokratske stranke, posebno se istakao u tim podelama, tako što se pojavio prvog dana prve runde pregovora, 9. oktobra, da bi se obratio novinarima u pauzi međustranačkog dijaloga i objavio da više neće učestvovati u razgovorima. Došao je, naime, da "evropskim prijateljima direktno saopšti da dijalog nije moguć bez učešća svih predstavnika opozicije". Mada je SDS sada ujedinjen sa DS-om, demokrate su zajedno sa ostalim članicama Saveza za Srbiju saopštile da neće doći na ove pregovore, kojima nisu prisustvovale ni Srpska radikalna stranka, ni Demokratska stranka Srbije. S druge strane, osim predstavnika vladajuće koalicije na oktobarskoj rundi pregovora uz posredovanje EU učestvuju i predstavnici Stranke moderne Srbije, Pokreta slobodnih građana, Nove stranke.

Najglasniji u osudama bojkota pregovora vlasti i opozicije kojima koordinira Evropski parlament jesu pojedini članovi DS kojima se odluka rukovodstva stranke o bojkotu i ovih pregovora i izbora na proleće nikako ne dopada. Goran Ješić, funkcioner DS, tako, tvrdi da je apsurdno da DS ne učestvuje u pregovorima za koje je inicijativa potekla baš od poslanika DS koji su redovno slali Evropskom parlamentu izveštaje o političkoj situaciji u Srbiji. On je takođe uveren da je bojkot izbora za DS pogubna odluka jer će DS dan posle izbora morati da napusti sve stranačke prostorije po opštinama i gradovima Srbije i da to nije problem ni Vuka Jeremića, ni Dragana Đilasa ni Boška Obradovića, koji i nemaju infrastrukturu, nego privatno finansiraju svoje prostore po Srbiji.

Boško Obradović, s druge strane, kaže da oni nisu ni dobili poziv Evropskog parlamenta već predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković i da je, za početak, to prvi razlog zbog kojeg bojkotuju pregovore vlasti i opozicije kojima koordinira EP: "A Maja Gojković za nas ne postoji. Mi tražimo njenu ostavku i ne vidimo da ona može biti moderator između vlasti i opozicije posle svega što je učinila na uništavanju parlamentarizma u Srbiji." Dodao je i da neće učestvovati u "lažnim dijalozima gde se samo troši vreme do izbora, a da se ništa ne promeni", a da bojkot izbora nije nikakva predaja i povlačenje već – borba. I da će se s vremenom podizati "atmosfera bojkota", da će se protesti omasoviti: "Sledi nepriznavanje rezultata izbora, nepriznavanje Skupštine, nepriznavanje vlade i njenih odluka. To je politička kriza koja mora da se završi normalnim izborima."

Ni u Pokretu slobodnih građana nije mirno. Iako učestvuju u pregovorima u Skupštini Srbije, ali se još nisu izjasnili o bojkotu izbora, Sergej Trifunović, predsednik PSG nedavno je objavio da je vladajuća SNS htela da ga podmiti sa 500.000 evra, da je on to odbio, ali da neki njegovi saradnici u Pokretu nisu hteli da odbiju. To se, naime, poklopilo sa smenama u PSG-u, a Trifunović je objasnio da su jedni smenjeni zato što nisu dobro radili svoj posao, a drugi zato što su uhvaćeni u pokušaju da uzmu mito od pola miliona evra. Na društvenim mrežama bilo je i optužbi da je počistio one članove PSG koji su za bojkot izbora te da je priču o mitu – izmislio. Sociološkinja Vesna Pešić ga je tim povodom takođe prozvala, ali, ta prepiska je već za ljubitelje tviteraškog rečnika. Svakako, tamo ne važe ni Žan Mone ni Četam haus formati, i nikad nije dosadno...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net