foto: ap photo / martin meissner

Nobelovka – Olga Tokarčuk >

O učenju empatije i moralnom kosmopolitizmu

Poljska književnica koja je dobila Nobelovu nagradu za 2018. godinu kod nas je uredno prevođena, ponekad i uprkos nedovoljnoj kritičkoj recepciji. O delu i pogledima na svet i književnost Olge Tokarčuk za "Vreme" piše prevodilac svih njenih knjiga na srpski jezik

Arijanac Agila u diskusiji o istinitom ili lažnom učenju, a povodom Arijeve smrti, svom sagovorniku, Grigoriju iz Tura, kaže: "Mi ne smatramo zločinom ako se veruje ovako ili onako." Čini mi se ovaj citat zgodnim početkom pokušaja portreta književnog fenomena koji je odavno izašao izvan granica Poljske. Portreta književnice koja vešto briše brižljivo negovane poretke, omeđenosti odavde-dovde, i vašari sve te pedantne fioke stvarnosti. A budući da se čitav njen književni opus čvrsto oslanja na mitologiju, počeću kao one priče što liče jedna na drugu.

Tog četvrtka, 10. oktobra, samo nekoliko minuta posle trinaest časova, spremna za polazak na planirani put, nisam ni stigla da uključim vesti, kad mi je zazvonio telefon i stigla narudžbina teksta jer – dobitnik Nobelove nagrade je Olga Tokarčuk! Samo godinu dana nakon velikog uspeha engleskog prevoda Beguna (Paideia, 2010), u ruke prve poljske dobitnice Bukerove nagrade stiže i zasluženi Nobel. Radost koju je ova vest u meni izazvala bila je ogromna, budući da smo prethodne večeri Olgin prevodilac iz Finske Tapani Karkainen i ja spekulisali hoće li to biti ove ili ipak neke druge godine, jer nismo ni sumnjali da će do toga kad-tad doći. I dugo nisam mogla da se povratim od uzbuđenja.

Krajem osamdesetih godina, kad je iz Poljske već moglo slobodno da se putuje, Česlav Miloš je predviđao da će sledećeg Nobela dobiti pisac poljskog katoličkog romana. Već nekoliko godina Olga je važila za najozbiljnijeg poljskog kandidata, a njeno poslednje monumentalno delo, njen opus magnum, Knjige Jakovljeve (Paideia/Službeni glasnik, 2017.) u najkraćim crtama mogao bi se nazvati antikatoličkim romanom. Ako tome dodamo da je dvostruka dobitnica najveće poljske književne nagrade Nike, lako ćemo zaključiti da je Olga Tokarčuk nesumnjivo zaštitni znak savremene poljske književnosti.

O tome da je ogromna sreća i čast prevoditi njene knjige znala sam od početka, još krajem devedesetih, kada sam kao "goluždrava" prevoditeljka radila u izdavačkoj kući "Nolit" koji je objavio prva tri Olgina naslova kod nas – U potrazi za Knjigom (2002), Dnevna kuća, noćna kuća (2002) i Svirka na mnogo bubnjeva (2004). Bilo je to vreme kada su vozovi još stizali na beogradsku Železničku stanicu, i tog davnog maja 2003. godine tamo sam je čekala; tada je još nosila kratku jež frizuru i vukla za sobom mali bordo kofer na točkićima. Na zvuke balkanske muzike živo je reagovala, i sada znam da je već tada imala opsesiju Jakovom Frankom, mada o tome nije govorila. Te njene prve prevedene knjige teško su se probijale do našeg čitaoca. Pamtim kako sam moljakala "nolitovce" da u izlog knjižara istaknu informaciju kako je nominovana za nagradu IMPAC Dublin, ali oni su samo odmahivali rukom, gunđajući što im nisam ponudila bestseler nego nekakvu nepoznatu Poljakinju. I tako je bilo do 2008. kada sam za Paideiu prevela najpre Begune (2010), a potom i Pamtivek i druga doba (2013), knjigu koja je u Poljskoj uvrštena u srednjoškolsku lektiru. Direktor Paideie Petar Živadinović bio je obodren toplom preporukom svojih francuskih prijatelja koji su hvalili Olgine knjige. Ono malo preostalih Nolitovih izdanja otkupila je poljska ambasada da ne bi skupljale prašinu po policama i zauzimale mesto kurentnim izdanjima. Godine 2011. na osnovu pripovetke iz zbirke Svirka na mnogo bubnjeva nastala je pozorišna predstava Akvarijum u režiji pokojne Olge Savić, i nekoliko puta je izvedena u Domu kulture "Vuk Karadžić". Bio je to krajnje entuzijastički poduhvat, projekat su finansirali sami glumci Bora Nenić i Nevena Novović, njeni pasionirani čitaoci. A zatim je 2013. godine, zahvaljujući Dagmari Luković, tadašnjem atašeu za kulturu u poljskoj ambasadi, Olga otvorila Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, i iste godine su je iz Kulturnog centra Novog Sada, potaknuti srdačnom preporukom pesnikinje Ane Ristović (takođe velike poklonice Olgine proze), pozvali da učestvuje na novosadskom Prosefestu. Godinu dana kasnije prevela sam za KCNS Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, ekološki triler čiji je naslov stih pesme Vilijama Blejka, po kojem je Agnješka Holand snimila film Pokot (Trofejna divljač), koji je osvojio srebrnog medveda na filmskom festivalu u Berlinu. A novosadski gimnazijalci koji su tada čitali Begune i o njima razgovarali sa autorkom, samoinicijativno su došli u Beograd da bi se ponovo susreli s njom u Centru za kulturu "Vlada Divljan" (tadašnji "Palilula"), i do danas prate sve informacije koje objavljujem o njoj na svojoj fejsbuk stranici. Sva je prilika da je Olga imala svoje posvećene čitaoce, čitavu jednu enklavu, ali u širokoj skali recepcije ona je i dalje ostajala slabo zapažena, budući da su se o poljskoj Bukerovki (čitavih osam godina nakon objavljivanja Beguna na srpskom), svi mediji kod nas izrazili kao o dobitnici nagrade za roman Letovi. Za Begune, međutim, niko kod nas nije ni čuo, a pošto sam u međuvremenu prevela monumentalne Knjige Jakovljeve, o pomenutom Jakovu Franku, jevrejskom šizmatiku iz XVIII veka koji je tražio i nalazio ključ opstanka za sebe i svoje pristalice kršeći sve moguće religijske i institucionalne norme, organizovana je promocija u Domu kulture "Studentski grad", u koju se Olga uključila uživo, putem Skajpa, i razgovarala sa čitaocima. Iskoristila sam priliku da podsetim publiku na prethodne njene knjige, mada se ni novootkriveni stari Beguni nisu više mogli naći u prodaji. Ovaj osvrt na Olgina izdanja kod nas završila bih sad već pouzdanom najavom skorog objavljivanja prevoda poslednje Olgine knjige Bizarne priče kod Službenog glasnika koji je, srećom, brzo reagovao, jer bi u finansijskom smislu traženje autorskih prava u ovom trenutku bilo za srpskog izdavača dosta rizičan poduhvat.

foto: ap photo / britta pedersen

Sem knjiga, dosta pojedinačnih Olginih tekstova koje sam prevela objavljeno je po periodici, jedan od važnijih je Izmišljanje heterotopije. Društvena igra ("Polja" br.483, 2013), koji je dostupan na internetu. U neku ruku, to je manifest boljeg, pravednijeg, humanijeg društva i ove postulate ponavlja 2018. u svojevrsnom receptu koji se oslanja na politeizam, filozofiju ekscentričnosti, samoograničavanja i promenljivih perspektiva. Te stubove-temeljce zamišljenog sveta predstavila je na Forumu za budućnost kulture u varšavskom pozorištu "Teatr povšehni". Prvi je prihvatanje stanovišta da je zemlja jedna celina, organizam koji stvaraju sva stvorenja, živa i neživa, i evocirajući Andersenovu bajku, sugeriše na to da se u životne tokove mogu uključiti i porcelanske šoljice iskrzanih ivica. Umesto razlika koje razdvajaju bića na osnovu nekih kriterijuma, poziva se na celinu sazdanu od mnogolikih ispoljavanja života. Drugi stub je zamenjivanje monoteističke duhovnosti i religioznosti politeizmom, kao otvorenijim i demokratičnijim, koji uključuje umesto da isključuje, koji zbližava ljude i bogove. Treći proističe iz drugog: pošto je drugačija religioznost, drugačiji je i pristup religiji, toj neobično važnoj, a time opasno instrumentalizovanoj ljudskoj sferi, pogotovo u političke svrhe. U svetu Olge Tokarčuk proživljavanje religije je poput seksualnog iskustva – intimno je, konzumira se u tišini privatnosti, ne istupa se sa njim javno. Četvrti stub: odbaciti esencijalno shvaćeni identitet koji trasira oštre granice među ljudima, grupama, kolektivima. Za takav identitet nema bioloških osnova, a promene individue tokom života pre se mogu definisati kao "Protejski identitet". Peto: učiti promenljive perspektive umesto prenošenja kanonskog i jednoznačnog znanja, događaje i stvarnost posmatrati i prenositi iz različitih uglova: iz ugla žene, dece, hendikepiranih osoba, drveća, životinja. Šesto – filozofija ekscentričnosti: u svetu Olge Tokarčuk nema mesta za konformizam koji počiva na stremljenju za modama i dominirajućim pogledima proizvedenim u centru, stožeru glavnog toka debate i misli, nego se prakse i razmišljanja preuzimaju iz ekscentriciteta, iz onoga što nije norma, mejnstrim. Sedmi stub – nova filozofija samoograničenja: zajednički imenitelj koji spaja jedinke i omogućava njihovo samoorganizovanje jeste zajednički etički senzibilitet koji počiva na samoograničavanju, uvažavanju sredine i prihvatanju stanovišta da Zemlja pripada svim bićima. Najzad, osmi temelj – metafora čovekovog bića, povratak duši kao bezgraničnoj metafori, povratak koji proističe iz intuicije da postoji nešto što prevazilazi okvire slučajnog postojanja, i da to nešto povezuje čoveka sa svetom. Dakle, ipak ne religijske, i ne metafizičke definicije duše, nego pre – intuicija.

Jedna od mnogobrojnih studija posvećenih njenom stvaralaštvu nosi naslov "Svetovi Olge Tokarčuk" (izdanje Univerziteta u Žešovu iz 2013), i ta sintagma već odavno funkcioniše u svesti Poljaka kad god je o ovoj književnici reč. U svojoj poslednjoj knjizi, zbirci pripovedaka Bizarne priče, Olga pokazuje svet koji se koristi tehničkim napretkom, koji omogućava izgradnju novog, dekoncentrisanog energetskog sistema baziranog na čistim izvorima, u kojem se meso proizvodi sintetičkim putem, svet koji odbacuje bilo kakvu vrstu dominacije, svet slobodnih bića koja poštuju svoju neponovljivost, a tu individualnu subjektivnost osnažuju etičke norme, oblici duhovnosti i način obrazovanja koji zajednički deluju. I svaka je njena knjiga, unekoliko, vrsta ekscentrične utopije i izraz nade da, ako ništa drugo, onda barem možemo da zamislimo alternativu za poredak čijeg smo raspadanja svedoci.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net