foto: ap
NEMA MIRA NA BLISKOM ISTOKU: Sirijski grad Ras al Ajn snimljen sa turskih položaja

Turska ofanziva protiv Kurda >

Lepljenje etikete i povlačenje nove granice

Posle više meseci pretnji, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pokrenuo je napad na sever Sirije. Na udaru su lokalne snage odbrane, u čijim redovima su i Kurdi, koje su imale ključnu ulogu u borbi protiv Islamske države. Turske vlasti uporno tvrde da se tamo bore protiv "terorista". A otvorene rane u odnosima između Kurda i Turaka, obeleženim vekovnim usponima i padovima, ne pokazuju znake zaceljivanja

Ofanziva Turske je počela 9. oktobra, posle odluke predsednika SAD Donalda Trampa da se povuku američke trupe sa severa Sirije. Turske vlasti ponavljaju da je akcija usmerena protiv Islamske države i kurdskih "terorista". Ali meta su zapravo Sirijske demokratske snage (SDF), savez više lokalnih vojski poznatih po borbi protiv džihadista. Okosnica su mu Jedinice narodne zaštite (YPG) i Ženske odbrambene snage (YPJ) koje većinom čine Kurdi. YPJ je odraz statusa koji žene imaju u društvu sirijskih Kurda: ravnopravnost čak i u ratu. Zapadni mediji su se često divili kurdskim ženama-vojnicima, demokratičnosti lokalnih vlasti i snažnom otporu Islamskoj državi. S druge strane, u turskim medijima (posebno provladinim) dominirale su slike bradatih boraca "terorista" iz SDF-a. Koristeći reč "teroristi" kao etiketu, turske vlasti se pozivaju na ranije veze SDF-a sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK).


ERDOGAN I ODŽALAN

Militantni PKK koji deluje u Turskoj osnovao je Abdulah Odžalan krajem sedamdesetih godina 20. veka, kao levi pokret za prava Kurda i za kurdsku državu. Odžalan je 1979. pobegao na sever Sirije i povezao se sa tamošnjim Kurdima. Među njima je ostavio dubok trag, a neki sadašnji komandanti SDF-a ga još uvek nazivaju "prijateljem". Ipak, Odžalan u Siriju nije kročio bar dve decenije, a tvrdnju da SDF i PKK i danas sarađuju teško je dokazati.

Problem je stariji od Erdoganove vlasti. Posle vojnog puča 1980. godine, reč "Kurdistan" i svaki znak kurdskog identiteta bili su zabranjeni. Otvorena pobuna PKK protiv turske države počela je 1984. Mete su bile turska vojska i policija. Zbog sukoba, kurdsko stanovništvo se polako sa kriznog područja na jugoistoku zemlje selilo na zapad. Išli su ka Istanbulu, gde ih danas ima preko dva miliona.

Stvari se bitno menjaju 1999, kada je Odžalan uhapšen. Još uvek je u turskom zatvoru, a od hapšenja počinje da menja ideologiju pokreta. PKK je od marksističke i nacionalističke platforme skrenuo ka demokratskom konfederalizmu. Istovremeno su Odžalanovi pozivi na osnivanje kurdske države prestali – sada je cilj borba za prava Kurda.

Borba turskih vlasti protiv PKK dugo je bila beskompromisna. Veliki iskorak krajem 2012. napravio je Erdogan, tada premijer, objavivši da država pregovara sa Odžalanom. Proces su potkopavali incidenti, poput ubistva tri pripadnice PKK u Parizu početkom 2013. Tadašnji francuski ministar policije Manuel Vals rekao je da su žrtve bile ciljane. Uhapšen je Omer Gunej; prema francuskim medijima utvrđeno je da je prikupljao podatke o članstvu lokalnog kurdskog udruženja, a na njegovoj torbi pronađeni su tragovi baruta. Sumnjalo se i da iza ubistava stoji struja u turskoj obaveštajnoj službi koja se protivila pregovorima. O tome je i dve godine posle ubistava pisao francuski "Mond": "Dokazano je da se Gunej bavio špijunažom i da je mnogo puta tajno komunicirao sa jednom ili više osoba u Turskoj." Gunej nije doživeo presudu. Umro je u francuskom zatvoru od tumora na mozgu krajem 2016. godine, mesec dana pre početka suđenja, a ove godine na zahtev rođaka jedne od žrtava istraga je ponovo otvorena.

Uprkos ovakvim događajima, i turske vlasti i PKK ostali su posvećeni pregovorima. Odžalan je 2013. pozvao na prekid vatre i povlačenje PKK iz Turske ka severu Iraka što je Erdogan pozdravio. Tada je on za mirno rešenje višedecenijskog "kurdskog pitanja" imao podršku javnosti i ono bi bilo kruna njegove političke karijere. Ostalo je da se napravi pravni okvir za ostvarenje prava Kurda.

Stvari su krenule nizbrdo posle razlaza Erdogana i njegovog saveznika, kontroverznog imama Fethulaha Gulena, krajem 2013. godine. Sledili su čistke i hapšenja Gulenovih kadrova u državnom aparatu, kao i drugih Erdoganovih političkih protivnika. Turska ekonomija počela je da posrće, a Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) izgubila je apsolutnu većinu na izborima u junu 2015. i vlada nije formirana. Nedugo zatim, u mestu Džejlanpinar ubijena su dva policajca, a krivica je anonimnom dojavom bačena na devet navodnih pripadnika PKK. Erdogan je prekinuo pregovore i poništio sav napredak u rešavanju "kurdskog pitanja": "Ne možemo nastaviti mirovni proces sa onima koji prete našem nacionalnom jedinstvu i bratstvu." Pošto su iskopane ratne sekire, AKP je pobedio na izborima u jesen iste godine. Osumnjičeni za ubistvo policajaca na kraju su oslobođeni, a sukobi države i PKK i dalje traju.

fotografije: apRAZBUKTAVANJE NOVOG RATA: Sirijski Kurdi u vreme podrške SAD i borbe protiv ISIS-a;...


TERITORIJALNE PRETENZIJE I KURDISTAN

Erdogan je u Siriji otvorio Pandorinu kutiju. Namera mu je jasna: kontrola nad pojasom istočno od Eufrata koji on zove "zona bezbednosti" i gde želi da iz Turske premesti milione sirijskih izbeglica. Tako bi spojio Afrin na severozapadu (koji već kontroliše sa sirijskim pobunjenicima) i istok severne Sirije – praktično, pomerio bi granicu.

Razlog za ovaj rizičan potez mogla bi biti i njegova ideja o reviziji Sporazuma iz Lozane iz 1923. godine kojim su definisane granice današnje Turske. Erdogan je o tome govorio još 2016. godine: "U Lozani smo dali ostrva gde vas čuju ako viknete (sa turske obale). Da li je to pobeda? Pokušali su da nas prevare da jeste. Oni koji su sedeli za tim stolom nisu nam učinili dobro."

Sporazum iz Lozane je za Tursku ipak bio mnogo bolji od onog iz Sevra 1920. godine, koji su Osmanlije morale da prihvate posle poraza u Prvom svetskog ratu. Plan je bio da deo osmanske zemlje postane autonomni Kurdistan, koji bi kasnije odlučivao o samostalnosti. Do tada je Kurdistan bio samo geografski pojam za oblast u kojoj živi mnogo Kurda i koja obuhvata delove današnje Turske, Sirije, Iraka i Irana, gde su i danas. Ta razdvojenost u četiri države rezultat je zamršenih istorijskih okolnosti i uticaja velikih naroda. To je među Kurdima stvorilo važne kulturne i političke razlike, koje još uvek postoje.

Plan o stvaranju Kurdistana pao je u vodu posle pobede vojske Mustafe Kemala Ataturka u Ratu za nezavisnost i sporazuma iz Lozane. Njime su utvrđene granice Republike Turske sa Ataturkom kao prvim predsednikom. Ideja o kurdskoj državi je u svesti kurdskih nacionalista ostala živa. Poslednjih decenija ona im deluje kao rešenje burnih odnosa koji sežu daleko u prošlost, do prvih godina Republike Turske i doba Osmanskog carstva.

...civili u sukobima zahvaćenom području;...


STARI SAVEZNICI

Arapski istoriograf Ibn Haldun (1332–1406) kaže da su Kurdi u 10. veku mahom živeli u današnjem Azerbejdžanu, što istoričar Hirmis Abuna (predavao na više prestižnih univerziteta, uključujući i Kembridž) smatra potvrdom drugih izvora. Prva velika sila sa kojom su Kurdi u većem broju krenuli put Mesopotamije bili su Turci Seldžuci, koji su ih novcem i posedima bogato nagrađivali za pomoć u borbama. S vremenom su nastale čitave kurdske dinastije. Osnivač dinastije Ajubida i sultan Egipta i Sirije, na Zapadu poznat kao Saladin, bio je kurdskog porekla.

Savezništvo Turaka i Kurda nastavilo se i u vreme Osmanlija. Početkom 16. veka, Kurde je počeo da progoni safavidski šah Ismail I, glavni suparnik osmanskog sultana Selima Javuza. Kurdske plemenske vođe su bacane u tamnice, mučene i ubijane čak i kada su se "trudile da dokažu lojalnost". Selim ih je dočekao raširenih ruku. Istoričar Abuna navodi podatak da se u bici kod Čaldirana 1514. na strani Osmanlija protiv Safavida borilo 25 kurdskih poglavica. Ishod je bio velika pobeda osmanskog sultana, pod čiju vlast su pali istočna Anadolija i delovi Mesopotamije. Kurde je Selim tada nagradio teritorijama na severoistoku današnjeg Iraka, a kasnije i na istoku današnje Turske. Odnose između Turaka i Kurda povremeno su kvarile pobune nekih poglavica, ali su oni mahom ostali dobri sve do državnih reformi u 19. veku i nacionalnog buđenja.

U vreme slabljenja Osmanskog carstva, vlasti su radi očuvanja poretka često koristile silu. Mnogi sultani i veziri znali su da su potrebne reforme, uprkos učaurenoj ulemi i sve bahatijim janjičarima. U pitanju je bio opstanak carstva, koje se suočavalo sa modernim evropskim državama. Reforme su sprovedene u 19. veku, u periodu poznatom i kao Tanzimat, tj. reorganizacija. Osveženi su vojska, ekonomija, obrazovanje i politika. Do tada su Kurdi imali značajnu autonomiju, no promene u administraciji su centralizovale vlast, pa su se mnoge kurdske vođe uzbunile osetivši da im moć klizi iz ruku.

Poslednju značajnu pobunu Kurda protiv Osmanlija poveo je 1880. uticajni šejh Ubejdula, poreklom iz moćne porodice Šemdinan. Prema istorijskim izvorima, tadašnji britanski konzul u carstvu smatrao ga je važnim: "Sigurno je da je najuticajniji čovek u Istočnom Kurdistanu šejh Ubejdula, a tamošnji Kurdi njegovu ličnost i autoritet drže svetijim i od samog sultana." Pobuna je nastala zbog komplikovanih događaja tokom i posle Rusko-turskog rata. Na kraju je ugušena, a Ubejdula proteran. Smatra se da je njegova pobuna imala nacionalni karakter.

Kako bi odgovorila na rastući jermenski nacionalizam i koliko-toliko umirila Kurde, Porta je jačim protivnicima među Kurdima dala prestižne funkcija, a 1891. formirala je i posebne konjičke odrede nazvane hamidije, po tadašnjem sultanu Abdulhamidu II. Činili su ih nomadski Kurdi i Turkmeni iz istočne Anadolije. Konjanici u hamidijama plaćani su samo dok su bili aktivni, ali su oni i njihove porodice imali neke povlastice. Komandovale su im plemenske poglavice, a osmanski oficiri su ih obučavali i nadzirali. Za njih je otvorena i posebna oficirska škola, a neki su prelazili u regularnu osmansku konjicu. Broj hamidija brzo je rastao.

Hamidije su se pokazale efikasnim i bile su cenjene, a bile su i vrlo surove, posebno u haotičnim vremenima. Učestvovale su u masakrima nad Jermenima i drugim manjinama u carstvu (1894–1896), kao i u "masovnim ubistvima, deportacijama i pljačkama" za vreme Prvog svetskog rata, u kojima je stradalo na hiljade Jermena. Koliko je tačno kurdskih konjanika učestvovalo u haranju i pokoljima teško je utvrditi.


KURDI I REPUBLIKA TURSKA

Posle Rata za nezavisnost i formiranja Republike, tursko društvo se umnogome promenilo. Identitet nacije koncentrisan je oko turskog kulturnog jezgra. Turski jezik je reformisan, čišćen od arapskih i persijskih reči i proglašen za zvanični. Cilj takve politike bilo je formiranje nove nacije i očuvanje jedinstva dok se moderno društvo i država ne učvrste. Zbog snažnog uticaja religije u starom društvu uveden je sekularizam. Jedina neraskidiva veza između građana različitih etničkih korena postaje jednakost pred zakonom.

Prema profesoru na Univerzitetu Marmara i stručnjaku za osmansko pravo Ekremu Bugri Ekindžiju, suživot Turaka i Kurda u pitanje je najpre dovelo ukidanje halifata, jer su nesuglasice prevagnule kada je verska spona nestala. Iz tako poremećenih odnosa rodile su se brojne kurdske pobune protiv republikanskih vlasti. Ekindži smatra da one ipak nisu imale osobine nacionalističkog pokreta, već su nastale eskalacijom pojedinačnih slučajeva. Jedna od takvih bila je pobuna šejha Saida 1925. godine, koja je mladoj turskoj republici zadala velike brige.

Ekindži kaže da je ona nastala iz incidenta na nekoj kurdskoj plemenskoj svadbi. No, za pravi uzrok smatra političke ambicije ranijeg turskog premijera Ismeta Inonua: "Liberalni premijer Fethi Okjar rekao je da se radi o lokalnom incidentu, da stvar ne treba dramatizovati i da treba da je reše lokalne vlasti. Njegov rival Inonu je u pobuni video priliku i pretvorio je u državnu krizu. Okjar je podneo ostavku, a Inonu je ponovo postao premijer."

Ustanak je započeo 16. februara među Kurdima poštovani šejh Said, seoski aga i sufija. Podržale su ga vođe nekih kurdskih plemena, kao i kurdski konjički oficiri. Tražili su obnovu halifata. Said je sa sledbenicima uspeo i da zauzme više gradova na istoku zemlje, opustošio oblast oko Dijarbakira i opljačkao grad Elazig. Neki istoričari tvrde da su njegovi žitelji isprva podržali pobunu, ali su se posle "sveopšte pljačke" okrenuli protiv Saida.

Iako uz njega nisu bila sva plemena, Said je imao široku podršku među Kurdima. Pobuna i poziv na obnovu halifata stekli su simpatije i znatnog dela turskih konzervativaca u Istanbulu (a i šire), u čijoj svesti su osmansko društvo i način života u carstvu još uvek bili živi. U to vreme se Republika Turska tek uzdizala iz pepela propale teokratije, a novo zapadnjačko društvo i sekularni poredak bili su krhki. Tadašnji predsednik Ataturk bio je svestan da mora reagovati bez oklevanja, zbog mogućnosti da se pobuna pretvori u opštu reakciju protiv nove republike.

Usledila je brza i oštra reakcija. Manje od mesec dana od početka pobune, 3. marta 1925, Ismet Inonu uspeo je da se ratosilja Fethija Okjara i vrati u premijersku fotelju. Već sutradan je u parlamentu progurao Zakon o uspostavljanju reda kojim su vlastima na dve godine data gotovo diktatorska ovlašćenja (potpuna kontrola nad zemljom tokom vojne opasnosti). U Ankari i na istoku zemlje osnovani su Sudovi nezavisnosti, čiji je zadatak bio da uhapse i osude (ili pogube) pobunjenike, u skladu sa njihovim zločinima.

Vlasti sekularne republike brzo su ugušile pobunu. Šejh Said i njegovi glavni pomagači uhapšeni su i ubrzo osuđeni i pogubljeni. Time su privremeno ućutkani i konzervativci i Kurdi naklonjeni starom društvu. Zakon o uspostavljanju reda i Sudovi nezavisnosti ukinuti su 1927. godine, kako je i bilo predviđeno. Kurdi su ponovo podigli ustanke, u leto iste i naredne godine, opet uz podršku konzervativnog sloja turskog društva. Zakon je zbog toga reaktiviran. Tek kada su pobune 1929. bile ugušene, Ataturk je u parlamentu rekao da taj zakon više nije potreban. Posle propasti Saidove pobune, hiljade Kurda pobegle su sa jugoistoka Turske ka Siriji.

Odnosi između Turaka i Kurda popravili su se tek pedesetih godina 20. veka, kada su Kurdi polako počeli da se uključuju u politički okvir nove države. To je kratko trajalo. U godinama posle državnog udara 1960. problemi sa početka 20. veka ponovo su se pojavili, u nešto drugačijem obliku. U narednoj dekadi okvir za političko okupljanje Kurda dala je leva politička misao, na kojoj je utemeljen i PKK.

Od tada značajnijeg pomaka, osim Erdoganovih propalih pregovora, nije bilo. To stvara pogrešnu sliku i o Kurdima i o Turcima – da su svi Kurdi zatucane bundžije koje ne žele suživot sa Turcima, a da su svi Turci kruti nacionalisti koji svoj jezik i kulturu nameću drugima. U njihovim sukobima najvažniji faktor su ipak interesi političara, koji zarad sopstvenih ciljeva umesto da iznova traže rešenje problema potpiruju tenzije.

...turska patrola u gradu Akčale, na granici sa Sirijom


BORBA PROTIV "TERORIZMA" I OPSTANAK NA VLASTI

Erdogan se na "kurdsko pitanje" i "terorizam" oslanjao i tokom kampanje za lokalne izbore 31. marta, ali je to imalo kontraefekat – njegova partija pretrpela je ozbiljne gubitke. Sada uporno tvrdi da je cilj vojne akcije na severu Sirije obezbeđivanje granice od "terorista". A upravo je SDF počistio najveći deo džihadista na tom prostoru.

Inače, borba protiv PKK regulisana je sporazumom iz 1998. godine, kojim se Sirija obavezala da će pomoći Turskoj, i zahvaljujući tome Odžalan je uhapšen. Na to je podsetio iranski ministar spoljnih poslova Mohamad Zarif: "Sporazum u Adani između Turske i Sirije – još uvek važeći – može biti bolje rešenje za postizanje bezbednosti." A Erdoganova avantura podstakla je Kurde na dogovor sa sirijskim vlastima, koje su sada poslale vojsku na sever.

Zbog stalne pretnje hapšenjem za "širenje terorističke propagande", turska opozicija mora da balansira. Republikanska narodna partija (CHP) je u parlamentu "teška srca" podržala intervenciju, ali je prethodno, krajem septembra, održala međunarodnu konferenciju o rešavanju situacije u Siriji. Neki njeni poslanici su i javno osudili napad. Zbog reči "vlast bi trebalo da zna da je ovo nepravedan rat i rat protiv Kurda", poslanik CHP-a Sezgin Tanrikulu je pod istragom.

Prokurdska Demokratska partija narodâ (HDP), koja je odmah osudila napad, navikla je na represiju. Njeni članovi i funkcioneri već godinama bivaju hapšeni, mahom zbog "širenja terorističke propagande". Tri gradonačelnika iz HDP-a, izabrana u martu, smenjena su pod klimavom optužbom za "terorizam" i postavljeni su poverenici. Pitanje je koliko dugo će Erdogan moći da ovakvim dizanjem tenzija skreće pažnju sa ekonomskog posrtanja. Građani Turske već zaviruju u svoje novčanike.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net