foto: Milovan Milenković

Intervju – Zoran Stojiljković >

Mi smo mrtvaci na dopustu

Ovde ljudi obično kažu "demokratija se ne maže na hleb". Ovde se radi o stvarnom, poraznom delovanju siromaštva. I to u kulturi koja naročito ne neguje kičmu, dijalog, integritet radnika

Dolazak oko tri stotine radnika fabrike "Milan Blagojević" – Namenska u Lučanima ispred suda da bi masovno podržali direktora fabrike kome je trebalo da se sudi zbog pogibije dvojice kolega na radnom mestu, šokirao je javnost Srbije. Uvrede i napadi koje su radnici tom prilikom uputili porodicama poginulih kolega doživljeni su kao najjezivije i najsramnije suočavanje sa dnom koje smo dotakli. O tome zašto prestajemo da budemo ljudi, humani i solidarni, razgovaramo sa dr Zoranom Stojiljkovićem, politikologom i predsednikom Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost".

"VREME SOLIDARNOSTI" – Posle slučaja Lučani u javnosti se naglo probudila svest o tome da smo postali dehumanizovani kao pojedinci, ali i kao kolektivitet. Šta se dogodilo sa našim elementarnim ljudskim svojstvom, solidarnošću?

ZORAN STOJILJKOVIĆ – Solidarnost je akt ili osećaj uzajamnosti i odgovornosti za neke vrednosti. Pri čemu smo mi, u dominaciji neoliberalne paradigme, solidarnost sveli samo na brigu o nečijem ugroženom zdravlju, koje se marketinški propagira, i na solidarnost u velikim, elementarnim katastrofama. Solidarnost je, suštinski, svedena na milosrđe. Ali, da li je, recimo, predmet solidarnosti za nas sa univerziteta akademska čestitost? Da li je za vas u medijima profesionalni dignitet? Da li se Crkva drži hrišćanskih vrednosti kao što su vera, ljubav odnosno briga za druge, nada, ili se Crkva pragmatično instrumentalno prilagođava okolnostima? Da li je dostojanstvo na poslu, integritet, pravo na mišljenje nešto oko čega smo solidarni sa drugim ljudima? Da li mi uopšte imamo zakonske okvire koji omogućuju da budem solidaran prema onome ko nije iz mog grada i nije iz moje delatnosti? Ili je dominantna samo neoliberalna paradigma koja govori o kompetitivnosti i u kojoj druge doživljavamo samo kao konkurenciju?

Kako i zašto je solidarnost posustala, konkretno u ovom društvu?

Prvo zato što su siromaštvo i nejednakost veliki i jako teško idu sa bilo čim osim sa svakodnevnom strategijom za preživljavanje, koja uključuje visok nivo nezainteresovanosti, nemanja vremena i energije za bilo šta drugo. Kao u Brehtovom Dobrom čoveku iz Sečuana, najstrašnija posledica siromaštva je dehumanizacija – pretvaranje čoveka u biće bukvalnog preživljavanja, u kome često nema mesta za dobrotu i brigu za druge. Drugo, solidarnost je u širem smislu bazirana na nekim vrednostima. Vezana je za demokratsku kulturu, političku kulturu dijaloga, demokratski kapacitet. Kod nas, ni demokratija ni solidarnost nisu natpolovično prisutne vrednosti. Jesu, ali nisu natpolovično. Građanski protesti i radnički štrajkovi, u svim istraživanjima u poslednje dve-tri godine, ne vide se više kao autentično pravo nego kao poslednje iznuđeno sredstvo kad se više nema kud. Osim toga, bes i bunt u kome nema poverenja u druge ljude, odnosno u aktere koji vode neki protest, uzrok su apatije. A apatija i ogromna količina neverice da će ikada biti bolje i drugačije obesmišljavaju svaki protest. To stanje poredim sa pesmom Duška Radovića o vuku i ovci, gde on kaže da se vuk hrani strahom ovce, dok su one anestezirane i paralisane strahom od vuka.

Na početku teksta koji ste objavili povodom Dana dostojanstvenog rada, navodite misao Martina Lutera Kinga koji je tvrdio da svi mi lagano umiremo kao uspravna ljudska bića od onoga trenutka kada počnemo da ćutimo o stvarima koje su važne. U kojoj meri se ta misao može primeniti na nas?

Mi smo mrtvaci na dopustu. Jer, niko nam još nije javio da smo kao ljudi praktično umrli. S tim što, pored svih navedenih razloga za to, ovde postoji još jedan. Dakle, pored dominacije sistema vrednosti kome nije do solidarnosti, pored slabog demokratskog kapaciteta, siromaštva i nejednakosti, ovde objektivno postoji strah od gubitka posla i strah za egzistenciju. Mi se nalazimo u najužem vrhu zemalja po toj vrsti straha, da ćemo izgubiti kakav-takav posao. Kada se ovde razmišlja o poslu, ne razmišlja se o onom koji ispunjava srećom, koji je pristojno plaćen, koji je ugovoren i bezbedan u svakom smislu, nego o – bilo kakvom poslu. A pretpostavka za solidarnost i dostojanstvo jeste da čovek nije unižen da se prodaje, bilo diplomom ili članskom knjižicom.

Koji se sve argumenti koriste u odbranu nesolidarnog ponašanja, na primer, upravo radnika u Lučanima?

Gledao sam njihovu reakciju na harangu protiv njih, i u osnovi se njihova odbrana sastoji u tome da će se kredibilitet i pozicija firme urušiti, da sposobni menadžer onda neće više raditi i da će, na kraju svega, oni izgubiti posao. Odakle ideja da nečija malenkost na čelu ovoga ili onoga znači posao? Da li je zamisliv neki drugi aranžman?

Toj vrsti argumenata, koji i nisu argumenti, pripada i priča da ćemo galamom oko Jure, recimo, "rasterati strane investitore". Takođe, premijerka Ana Brnabić je stala na stranu korporativnog kapitala u slučaju Fijat Krajslera i rekla da je u redu da se ne pregovara dok radnici ne prekinu štrajk, i još je dodala da štrajk ima političku pozadinu. A to je mnogo teško dokazati. To traži ozbiljne dokaze, kojih nema. S druge strane, postoji ono što ja zovem "gužvanje karaktera", što podrazumeva i izvođenje radnika na odgovarajuće manifestacije ili uslovljavanje prava na glas, na glasno mišljenje koje je elementarno pravo.

Može li se reći da i okupljanje radnika u Lučanima u znak podrške direktoru ima političku pozadinu? Na taj trag navodi bliskost direktora Namenske Radoša Milovanovića sa vladajućim SNS-om, možda i najviše odluka Agencije za borbu protiv korupcije da se obustavi postupak protiv njega zbog zloupotrebe funkcije kada je radnike fabrike pozvao da na lokalnim izborima glasaju za SNS.

Imamo pojavu da se institucije formalizuju, da izbegavaju da se izjašnjavaju o konkretnim slučajevima i da aktivno igraju svoju ulogu. I može se desiti da se baviš svojim poslom u osetljivim institucijama a da nisi svestan njihove misije, da činovnički obavljaš posao onoliko koliko se mora i onoliko koliko nije naročito problematično. Očito da solidarnost nije na nekoj ceni, da se ta ideja sistematski iskorenjuje, od škole, preko obrazovnog sistema, da se interpretira samo u najužem značenju.

Mi smo ovde ugurani u strašan ego-trip, neku vrstu posesivnog egoizma, u kome je dozvoljeno korumpirati i kupovati pogodnosti i privilegije – diplome, karijere, knjižice. Ne mislim da je loše imati kompeticiju i ne mislim da je loše brinuti o svojoj karijeri, ali uz uvažavanje određenih principa, elementarnih pretpostavki kao što je pravo na glas u sopstvenom mišljenju. Očito da za to nije veliki broj ljudi, zato što je u strahu od gubitka posla i zato što ne vidi da je to deo njihove odgovornosti. Onda je vrsta ponašanja ovce pred vukom nešto što postaje dominantno, a pogotovo u malim sredinama, među anonimnim ljudima.

Čini li vam se da je okupljanje naroda u znak podrške političkih moćnika postala neka nova forma političkog ponašanja?

To okupljanje je trenirano i sa političkim funkcionerima stranke. To je postao model. Kada ne držite naročito do demokratije, kada solidarnosti nema puno, kada se protest smatra nečim što je iznuđen čin i kada se raširi apatija da nikad neće i ne može biti drugačije, onda imamo to što imamo. Pri čemu, jedan broj ljudi to radi u iznudi. Drugi rade iz takvog opredeljenja. I nije tu reč samo o radnicima u Lučanima ili nekim drugim. Šta da kažem o zadovoljavanju kriterijuma dostojanstvenog rada svima onima u medijima koji su "držači mikrofona" ili "pisci naručenih tekstova" i šta da kažemo o nastavnicima kojima "nije deo njihovog posla" da se bore za neke osnovne akademske slobode?

Da li je i preterano zahvaljivanje, odnosno javno dokazivanje pred moćnikom koji drži tuđe sudbine u svojim rukama takođe sve više prisutan model društvenog ponašanja?

Primer Lučana je primer odanosti firmi, čime se uslovljavaju ljudi. Više nije dovoljno da ljudi samo ćute, oni sada moraju da se pokažu javno kao vrsta podrške. Jutka je optužen zbog seksualnog ugrožavanja, a onda dovedu žene da ga brane. Šta je efektnije od optužbe da radiš to što radiš ako te brane žene? Znači, žene protiv žena. S ciljem da perverzno počne da se razmišlja da nešto nije u redu sa ženama koje su ga tužile i da su same učestvovale u tome. Sa dubinom partijskog zapošljavanja kakva ovde vlada, uvek će biti ljudi koji se mogu izvući iz rukava, jer su to često ljudi koji sem toga što su tako došli do posla, nemaju kvalifikacije za njega. Dakle, uvek postoje mehanizmi na osnovu kojih može da se aktivira podrška.

Za taj deo delimične postistine ovde se jako mnogo radi, jer se ova vlast zasniva na marketinškom prikazivanju uspeha. Osim toga, ona je i populistička, a takve vlasti funkcionišu tako što ukidaju pluralizam i posrednike. Šta će njima sindikat ili novinarsko udruženje kad on direktno komunicira sa radnicima? Drugim rečima, šta će tebi neke vrste političkog posredovanja ako ja, kao vlast, kažem onako kako će biti prvo u medijskom intervjuu, i pre nego što je to bilo na predsedništvu moje stranke, vladi ili parlamentu. I šta će onda čoveku sve to, kad je klijentelizam tako razvijen?

Upravo ste pomenuli još jedan novi model odnosa, "jedan na jedan", između predstavnika najviše vlasti i, recimo, radnika. I ne samo radnika. Šta imamo kao posledicu tog neposrednog odnosa?

Kada ovde visoke funkcionere pitaju kako će se rešiti neki problem, oni odgovaraju "pa, videćemo, ovako ili onako, ali ja imam poverenje u Vučića da će on to najbolje rešiti". I tu je važan sâm fenomen da je argumentacija pozivanja na ličnost, lidera ponovo ušla u modu. Pa tako, kada je 2007. sprovedeno istraživanje među mladima o tome šta je najvažnije za njihovu karijeru, na prvom mestu je bilo raspolaganje modernim veštinama koje im daju input za kvalitetan i stručan posao koji će onda biti adekvatno nagrađen. U poslednjih nekoliko godina to su postali sistem veza i poznanstava, klijentelizam.

Koliko onda košta naša solidarnost? Je li to posao, je li to stan, zapravo koliko košta naše elementarno dostojanstvo?

Ovde ljudi obično kažu "demokratija se ne maže na hleb". Ovde se radi o stvarnom, poraznom delovanju siromaštva. I to u kulturi koja naročito ne neguje kičmu, dijalog, integritet radnika. Da bi čovek bio solidaran, on mora da deli neki identitet, građanski, sindikalni. Međutim, ljudi su zastrašeni da ga imaju, jer on nije naročito poželjan. Uporno se upućuje poruka ljudima da ako žele da ostvare neka svoja prava nije im potreban sindikat. Stvara se vrsta uverenja da je sindikat nešto opasno, da je to remetilački faktor prema privrednim reformama i da je pametnije da to ne budeš jer možeš doći do posla i pristojnih uslova i bez sindikata. Ima i direktnijih metoda. Kad petina ljudi zaokruži odgovor da bi u iznuđenoj situaciji platilo da dođe do radnog mesta, onda to govori o dubini propasti do koje smo došli. Hajde da razmislimo, zašto je tako nisko poverenje prema svim instrumentima našeg kolektivnog delovanja identiteta – partijama, profesionalnim udruženjima, sindikatima. Dakle, prema svemu onome što treba da omogući pristup institucijama. Svesno se radi na tome da se ti instrumenti banalizuju i učine što nemoćnijim.

Da je vaš sindikat pozvao radnike da dođu svojim kolima na skup na kome ćete se boriti za njihova prava, u kom broju bi došli?

Vratiću se opet na to da nimalo nije slučajno što sve alatke kolektiviteta ne uživaju poverenje i nemaju visok rejting. Među rejtinzima institucija i organizacija, najniži su rejtinzi partija, NVO, sindikata, profesionalnih udruženja i medija. To je stvar našeg minulog rada, nedovoljnog kapaciteta, neću bežati od toga, ali i nečije namere i sistematskog rada. Ovde minimalac prima 350.000 ljudi, svaki peti regularni zaposleni. To nije samo incident, to je onda neka vrsta pravila. Otvoreno govoreći, oni koji primaju minimalac uglavnom nisu sindikalno organizovani, ili nisu makar u našem sindikatu. Ljudi nemaju poverenje u sindikate – jedan razlog za to može biti da se to poverenje ne zaslužuje, drugi može biti sama nemoć sindikata, a radnici tu nemoć vide. Oni vide to bacanje sindikata na pomoćni kolosek socijalnog dijaloga u kome se stvari rešavaju ili tako da se gomila zakona usvaja po hitnoj proceduri bez prethodne rasprave ili da se iz jednog centra odlučuje o svemu.

Uvek su postojale podele među zaposlenima u javnom i privatnom sektoru, prema kojima oni u javnom imaju redovna primanja, zakonski su bolje zaštićeni i imaju stabilan posao. Međutim, videli smo da su profesorke u Beloj Crkvi dobile otkaz jer, kako su rekle, nisu htele da budu botovi. Ko je i zbog čega danas uopšte siguran?

Očito da položaj ljudi u javnom sektoru nije sigurniji od onih koji rade u privatnom sektoru. Povodom Dana dostojanstva rada izneli smo tri slična konkretna slučaja i što je najinteresantnije – sva tri iz javnog sektora. Ali, pogledajte samo jedan primer. U Republičkom geodetskom zavodu, usled štrajka, pravljena su dva sporazuma sa vladom koja se ne realizuju, što znači da je direktor jači od vlade i da tu ima nekog interesa. A onda u pokušaju da stvar drže pod kontrolom trodnevnim ispitivanjima reprezentativnosti oborili su reprezentativnost tri sindikata koja postoje, a od ljudi koji iz ugovora sa neodređenog treba da pređu na određeno formirali su sopstveni sindikat. I to je ta vrsta mobingovanja. Kao i kada članove sindikata vode na duge informativne razgovore u policiju, a to se sve dešava u javnom sektoru. Naša ekonomija je perverzna kombinacija podilaženja korporativnom kapitalu kome se daje sve i partijski ustrojenog klijentelističkog javnog sektora. U tome smo u približno sličnom položaju i mi sindikati, i mali i srednji preduzetnici koji nisu na kopči ili na linku sa vlašću, javnim tenderima i nabavkama.

Kao suprotnost solidarnosti, jedan od ovde takođe primetnih fenomena, jeste i lažna solidarnost. Gde se ona javlja?

Kada je reč o elementima dostojanstvenog rada, tu ne vidim samo priču o fizičkoj bezbednosti, nego o tome da ljudi budu oslobođeni od mobingovanja, od uslovljavanja opredeljenja, od te klijentelističke šeme u kojoj je kriterijum za posao partijska knjižica i podobnost, a ne kompetent­nost. Nijedna vlast nije bila nesklona tom mehanizmu, ali nijedna nije bila kao ova sad – sa tolikim brojem članova i odgovarajućih ljudi koji imaju partijsku knjižicu. Iz toga se rađa lažna solidarnost, kada se ćuti nad tim da neko nema kvalifikacije da se ne bi ugrožavao sopstveni profesionalni status. To je neka vrsta kvazisolidarnosti koja je ovde jako raširena, i podrazumeva izbegavanje svega onoga što bi ugrozilo "moju" komociju.

Kao veoma značajan podatak istakao bih i rezultat istraživanja o prekarnom radu, u kome procenat građana koji smatra da nije glupo organizovati se, boriti se, protestovati, dakle procenat onih koji su spremni u nečemu lično da učestvuju ne prelazi 18 odsto, a to je nešto manje od petine.

Kome i čemu, onda, danas radnik služi? Koja je njegova društvena uloga?

Na sreću, još uvek ima sigurnog posla i dostojanstvenog rada. Međutim, postoji i onaj deo prekarnog, nestabilnog, nesigurnog rada, a on je tu da u strategiji preživljavanja opslužuje sistem kao poslušna i jeftina radna snaga. Njemu ne trebaju sindikati, ne trebaju sloboda, jednakost, dostojanstvo, on je tu da bude zadovoljan što ima kakav-takav posao. To nema veze sa solidarnošću, dostojanstvom i srećom. To se, nažalost, zove preživljavanje koje je po pravilu uniženo i nedostojanstveno. I to je kod nas prisutno u velikim razmerama, onoliko velikim koliko istraživanja pokazuju da ljudima solidarnost i dostojanstvo nisu ni važni, ili jesu važni ali oni ne bi rizikovali i ne bi ništa lično učinili za te vrednosti. Solidarnost ne može da postoji tamo gde nema vrednosti i gde nema energije i vere da je moguća promena.

Zato uvek ulažem dozu optimizma da ukoliko se neke vrednosti vrate i ako se obezbedi elementarna solidarnost oko njih, onda stvari ne moraju da izgledaju ovako neverovatne. Neki put takvom razvoju se ne daje velika verovatnoća, ali setimo se samo koliko puta se desilo u našim životima da smo mislili da nema nikakve šanse, pa se ipak nešto promenilo.


 

Solidarnost sa Banetom Trifunovićem

Pad je predstava koju smo mi kao sindikat otkupili u oko pet-šest gradova da nam služi kao najbolji uvod u razgovore o bezbednosti i zaštiti na radu, što jeste posao sindikata, a predstava se upravo time bavi. Mi smo tu videli priču o pohlepi, o destrukciji, o nebezbednom poslu i na kraju o manipulaciji koja dovodi do porodičnih problema. Činjenica je da u predstavi zastavu rašiva njegova ćerka, ne on, pošto joj je obećan posao, ali je na kraju prevarena. Mi to nismo videli kao antipatriotski čin, niko to nije video.

I, naravno, nakon svih napada, morao sam da reagujem. Naslov mog obraćanja tim povodom je "Čvorovići". Mislio sam da je ta paranoja, model ponašanja Ilije Čvorovića iz Balkanskog špijuna, za nama, ali očito da se on neguje. Koliko mi je poznato, prvo se govorilo kako u toj predstavi neko pali zastavu, pa onda je bilo "ne pali nego cepa", pa onda da to radi glumac u predstavi koji pritom to ne radi, ali svejedno, cilj toga je da se proizvede vrsta straha.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Naša ekonomija je perverzna kombinacija podilaženja korporativnom kapitalu kome se daje sve i partijski ustrojenog klijentelističkog javnog sektora

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net